Za razliku od vremena kada je vojska u svakom gradu, pri svakoj kasarni, imala i svoj sabirno-prodajni centar, popularan i dobro posećen vojni otpad, danas na području Srbije postoje samo dva – u Zemunu i u Nišu
Albanska ulica u Zemunu, jedina velika metalna vrata su vrata sabirno-prodajnog centra, kako piše, VJ. Ispred ulaza parkirano nekoliko automobila, beogradskih registracija i drugih iz unutrašnjosti. Na krovu jednog auta kanapom privezana tek kupljena roba: savijeno vojničko šatorsko krilo, metalna šipka i gimnastička sprava „kozlić“. Vojni sabirno-prodajni centar (SPC) u Zemunu, u sklopu kasarne „Aleksa Dundić“ (Konjička škola), postoji od 1992. godine, tačnije tada je preseljen sa svoje mnogo poznatije dorćolske lokacije. Petkom, subotom, nedeljom i praznicima ne radi, ostalim danima radi pre podne i tada je uvek gužva. Ipak, mnogi ne znaju ni da postoji, pa ljudi i dalje dolaze na Dorćol. Iako na ulazu bivšeg prodajnog centra već 14 godina piše Vojna ustanova za održavanje zgrada i stanova Beograd 2, zaposleni kažu da ljudi stalno pitaju da li je ovde još vojni otpad, a kad čuju da nije, ne veruju, pa dolaze ponovo.
Za razliku od vremena kada je velika i bogata JNA u svakom gradu, pri svakoj kasarni, imala i svoj sabirno-prodajni centar, ova sadašnja, uzastopno reformisana i sve manja Vojska (Srbije) ima svega dva svoja „otpada“: manji – zemunski, i mnogo veći – u Nišu. Nije poznato da li su i ova dva SPC-a predviđena za prodaju među ona 423 vojna objekta čijim će se otuđenjem povećati vojni budžet za plate, penzije i krov nad glavom za 22.000 oficirskih porodica. U rashodovanom stanju, u kakvom se Vojska nalazi, kad pljušte otkazi i penzionisanja, kad nema ni za plate a kamoli za stanove i kada se gleda kako da se otuđi sve od čega se može zaraditi, ono što narod zove „vojnim otpadom“ još i pristojno izgleda. Jeste da je sve staro, većinom i neispravno, jeste da asortiman robe nije svež, neko reče kao iz Prvog svetskog rata, ipak se na ovim otpadima može naći štošta korisno i upotrebljivo. U prodavnici kažu da se najbolje prodaju termosi, šatori, vreće za spavanje, ćebad, zimi džemperi… Iako mnogo lošije ponude nego predratni, vojni otpadi i dalje uživaju poverenje vernih kupaca da „ako je vojničko, onda podera nema“, i dalje privlače ljubitelje retkih i starih stvari, a ako ćemo sasvim iskreno – imponuju i narodnom plitkom džepu. Međutim, ne treba zaboraviti i to da će danas, za razliku od pre rata kada je čak i military look bio miroljubiv, kod mnogih nekadašnjih kupaca i sama pomisao na smb-košulju ili bluzu s maskirnim dezenom izazvati odurnost.
TORBICE: Početkom osamdesetih, vikend-gosti Beograda lomeći jezik do istegnuća svako malo pitali su za ulicu „nekog“ Tadeuša Košćuška na Dorćolu. Na tom vojnom otpadu stalno je bila gužva, kupovalo se pa bilo šta: ranac, čizme, košulje, opasači, padobran, šator, ćebe, čamac, pokretna kuhinja, vojničko posuđe, stolice, vojnički krevet, auto, džip. Bilo je, na primer, i harmonika preostalih od vojnog orkestra, i polovnih vojničkih skija („i one su bile krive, ali bolje od onih koje sam već imao“). Apsolutni modni hit jugo-srednjoškolaca bila je platnena vojnička torba, sivomaslinaste boje, na preklop sa dva dugmeta. Kupovana je na vojnom otpadu i morala je biti što više išarana, uglavnom nazivima grupa zavisno od muzičkog ukusa. Pored platnenih, nosile su se i kožne torbe, ali one se nisu mogle kupiti na otpadu, već su bile privilegija dece i rođaka oficira JNA. Izdvajao ih je poseban detalj, futrola za olovke. U zemunskom SPC-u sada se prodaju i starešinske torbe, doduše izlizane, komad 150 dinara. Svaka kupovina na ondašnjim vojnim otpadima bila je ili izraz poverenja u robu vojnog porekla, ili slika siromaštva ili pak modnog diktata. Herojska, ničim uprljana Vojska, trošila je tada na šta treba i na šta ne treba, gušeći se u dobroj robi koju je svako malo otuđivala jer joj više nije bila potrebna. Koncepcijski, pred njom je uvek stajao neprijatelj, zemlja je uvek bila u opasnosti, i malo-pomalo tako je stigla do najopremljenijih vojski u Evropi. Današnja vojna doktrina kaže da zemlja više nije u opasnosti, da nema neprijatelja i ratova, te da postoje samo terorizam i misije u svetu. Vojska kao nekadašnji socijalistički gigant, uglavnom izvikan u ratovima devedesetih, takoreći nije ni opremana od 1991. godine, pa roba koju danas nudi na prodaju može biti stara i više od 40 godina. Strategija predviđa da se brojnost Vojske drastično smanji, pa nepotrebnih, rasklimatanih i suvišnih stvari ima na tone.
KANIBALIZACIJA: U odnosu na stanje od pre rata, jedino je isti ostao pravilnik vojnih SPC-ova: roba se kupuje u viđenom stanju, nije dozvoljeno ispitivanje robe, nema garancije, nema zamene niti vraćanja novca. Drugim rečima, kada se kupuje čamac zna se da ima rupu na dnu koju treba zakrpiti, kada se kupuje auto nema probne vožnje, samo se otvori hauba i čeka se plaćanje. Nekada, ovaj vremenski resurs ulivao je mnogo više poverenja, bila je to oprema kojoj je samo istekao rok upotrebe. U Vojsci važi pravilo da vozila raznih kategorija imaju vek upotrebe 8–12 godina. Nakon toga, vozila se moraju otuđiti jer nisu pouzdana za upotrebu ili se moraju održavati generalnim remontom, za šta danas para nema. Međutim, Vojska ima dovoljno vozila, čak i onih koja ni kilometar nisu prešla, čekala su neku akciju, a ipak se zovu vremenski resurs. Takvih vozila na otpadima nema, ona su verovatno rezervisana za neke druge kupce. Što se ostalih polovnjaka tiče, od početka godine, kako saznajemo u Vojsci, vozila se prodaju sporo. Prodato ih je manje od hiljadu, a očekivalo se oko 3000–4000 rešenja. S jedne strane, reč je o prezasićenom tržištu, a s druge to nisu nova ili ispravna vozila. Nije tajna da se u Vojsci kuburi s novčanim sredstvima i zato je dozvoljeno da se menjaju delovi, da se skidaju sa vozila za prodaju i stavljaju na ona koja se koriste, s tim da se skinuti delovi ugrade. Pojava znana kao „kanibalizacija“, ranije u vojsci strogo zabranjena, sada je izraz puke potrebe.
Transformacija Vojske dovela je do viškova inventara, do usložnjavanja posla oko prodaje – obilaska garnizona, procenjivanja robe – ali i nedostatka ljudi koji bi mogli da obavljaju taj posao. U Komandi logistike Vojske Srbije pod čijom ingerencijom su i SPC-ovi, kažu da maloprodaja viškova ne ide dobro. Veleprodaja je mnogo isplativija. Roba se gabaritno ne donosi na otpade, već se sve obavlja javnom licitacijom i prodaje se na licu mesta. Prodaja se obavlja godišnjim ugovorima s INOS-ima, preduzećima za skupljanje i preradu metalnih i drugih otpada u sekundarne sirovine, ali čini se da je najunosnija trgovina sa privatnim otpadima, kojih je odjednom narastao veliki broj. Jedan od najpoznatijih privatnih otpada, za koji mnogi misle da je vojni, nalazi se u Temerinu kod Novog Sada. Svedoci kažu da se tamo zaista može svašta naći, od metalnog otpada, preko klasičnog vojnog materijala (odeće, obuće, rančeva…), čak do zanimljivih metalnih šipki sa trouglastom tkaninom na kojima su mrtvačke glave, valjda za obeležavanje minskih polja. Možda nije sasvim relevantan podatak, ali ako jedan vojnički džemper na vojnom otpadu u Zemunu košta 100 dinara, na privatnom otpadu 250 dinara, na buvljaku i mnogo više, onda i nije neobjašnjiva poplava privatnih otpada prepunih vojne opreme, koja nije naoružanje.
RARITETI: Što se tiče rasprodaje starog naoružanja, Vojska ni tu nema mnogo sreće. Tržište, pogotovo istočnoevropsko, prezasićeno je zastarelim puškama, topovima i tenkovima. Koncept naoružanog naroda SFRJ postao je balast koga se Vojska teško može otarasiti. Prodaju se topovi, tenkovi, ali kupaca takoreći nema. Uglavnom su zainteresovani predstavnici malih afričkih zemalja, koje imaju tek toliko novca da otkupe na primer jedan tenk 55 za manje od 1000 evra. Tenkovi 55 su zastareli i prodaju se kao otpadne sirovine, ali u Vojsci kažu da će viškova tek biti, na red dolaze i tenkovi 77. Međunarodni sporazumi nalažu da se zastarelo oružje uništi pa se oružju moraju iseći cevi, što je još jedno opterećenje za Vojsku. Tenkovske cevi su od debelog čelika, pa se ekipe plaćene za posao presecanja „ubijaju od posla“.
Transformacija Vojske s kojom se počelo unazad nekoliko godina uzima svoj danak. Vojska bi trebalo da postane mala i profesionalna, ali na tom putu ništa ne ide glatko, različiti stavovi teško se usaglašavaju i promene se događaju neverovatnom brzinom. Strukturu i organizaciju Vojske teško je razumeti, ono što danas jeste već sutra nije, i obrnuto. Na primer, Komanda logistike je prvi put u Vojsci formirana u februaru prošle godine, ali je u međuvremenu odlučeno da nije potrebna i po najnovijoj odluci biće rasformirana do polovine decembra ove godine. Brze odluke i neracionalni troškovi Vojsku i dalje skupo koštaju.
TRGOVCI: Da li će u budućnosti postojati dva ili samo jedan vojni otpad i pod čijom će nadležnošću biti, još se ne zna. Kao uspomenu na neke slavnije dane zaljubljenici u vojne raritete još uvek za male pare mogu kupiti prašnjava i neispravna nekadašnja čuda tehnike kao, na primer, magnetofon „Uher“, grafoskop, detektor za radijaciju, kameru sa stativom, dijaprojektor, aparat za ispitivanje vida, ili olupane, praistorijske televizore, kompjutere, pisaće mašine, skije s petokrakom… Ipak, opšte je poznato da najvrednijim predmetima iz rashodovane vojne opreme običan posetilac i nema pristupa. Oko njih je jagma između nekih drugih kupaca. Gotovo kao legenda provlači se priča o upravnicima vojnih otpada, od kojih takoreći nijedan nije opstao na svom radnom mestu duže od godinu-dve. Uvek izazovna pozicija, na kojoj se može lepo profitirati od činjenja kupcima, naročito ako imaju veze s pretpostavljenima, ali ujedno i retko stresno radno mesto, pogotovo kada dođe do sukoba interesa između potencijalnih važnih kupaca ili, na primer, njihovog uzimanja robe bez ikakvog plaćanja.
U celini gledano, Vojska danas nije više u situaciji da olako proglašava za višak ono što joj još može koristiti, niti da pouzdano zna da će njena inače odavno prevaziđena i većinom neispravna rashodovana oprema od kupaca biti oberučke dočekana. Ukupna situacija, bar kad je reč o prodaji vojne opreme, neodoljivo podseća na scenu iz filma Jiržija Mencla, kada vlasnik otpada hvali mušteriji svoju robu: „Evo, uzmi ploče, neke rade do pola a neke od pola. Uzmi džemper… Nije više u modi, ali biće.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
