Nemam kuću kojoj mogu da odem

Nedugo nakon što je posprdno umanjivala značaj pandemije, vlast u Srbiji uvela je neke od najstrožijih mera u Evropi. Svedoci smo sveprisutne #ostanikodkuće kampanje, kao i koristi koje metode karantina i društvenog distanciranja donose, ali u kući može da ostane samo onaj koji kuću ima. U situaciji u kojoj se trajanje policijskog časa neprestano produžava i najavljuje potpuno zatvaranje opšte populacije, postavlja se pitanje: gde da sa ulice i javnih prostora odu oni koji nemaju krov nad glavom?

Krizni štabovi, medicinski i ekonomski, neprestano rade, dok krizni štab za socijalne probleme koji su tokom pandemije eskalirali ne postoji. Bolje rečeno, ekonomski štab pokušava da pomogne onima koji u sistemu razmene robe i kapitala već učestvuju, dok oni koji su van ekonomije, van sistema proizvodnje, tokom pandemije kao da ne postoje. U svratištima su, od proglašenja vanrednog stanja, donacije zabranjene, te je najdoslovnije preživljavanje najranjivijih članica i članova društva prepušteno pomoći koju im pružaju samoorganizovani pojedinci i grupe, a među njima i članovi i članice Združene akcije „Krov nad glavom“, koja je donela odluku da otpočne sa solidarnim akcijama i opredeli sva sredstva na svojim računima za podršku najugroženijima.

DRUŠTVO IZ NUŠIĆEVE

Problem beskućnika i beskućništva postojao je, razume se, i pre krize, ali sad težak život bezdomnih postaje pravi pakao. Pored svakodnevne brige o pronalaženju kore hleba, parčeta sapuna, suvih i toplih mesta za spavanje noću, beskućnici Beograda sada moraju da misle i o drugoj opasnosti po svoje zdravlje i bezbednost – novom virusu. Uslovi u kojima se i inače teško staraju o sebi dodatno su otežani time što na ulicama više nema prolaznika kao ranije, javni toaleti i gradske česme su zatvoreni, a pristup parkovima zabranjen. Policija ih privodi i zadržava u stanici „jer krše policijski čas“, a jedino što u takvoj apsurdnoj situaciji mogu da izjave je: „Ja nemam kuću kojoj mogu da odem.“ Ipak, većina beskućnika kaže da se policija korektno ponaša, a mnogima je „bolje da sada kada je hladno spavamo u stanici, nego na ulici“.

O pogoršanju uslova „života“ sa kojima se suočavaju beskućnici, kao i o solidarnim akcijama podrške koje su otpočele na ulicama Beograda (a od nedavno i Subotice), razgovarali smo sa aktivistima i aktivistkinjama „Krov nad glavom“ i solidarnim sugrađanima koji su se priključili akcijama. Aleksandra Marić-Jelovac, već nekoliko godina pomaže beskućnicima u svom kraju: „Par godina poznajem društvo iz prolaza, pre vanrednog stanja nosila sam im povremeno hranu i garderobu. Tada ih je bilo troje, a s obzirom da nisam aktivista sve se to svodilo na komšijsku pomoć. Kada bih kuvala mojoj porodici, nosila bih i njima. Kada je počelo vanredno stanje nastavila sam, naravno, da nosim obroke, međutim, društvo iz prolaza se uvećalo, te mi je bila potrebna pomoć. Po preporuci prijateljice obratila sam se organizaciji ‘Krov nad glavom’ pa se naša zajednička samoorganizovana akcija razvila u sistem podrške u kome učestvuje više kuhinja.“

Ivan Nenadić, aktivista „Krova nad glavom“ kaže da „svakog dana u 13.30h, u prolaz u Nušićevoj u kome se skupljaju, beskućnicima donosimo hranu. Ranije su uglavnom naše aktivistkinje kuvale, a sada imamo čoveka koji se bavi keteringom i pomaže. U jednom trenutku nam je problem bio nedostatak ambalaže u kojoj bismo tu hranu nosili. Pomoć oko ambalaže pružili su drugi aktivisti koji se pored toga bave još i skupljanjem donacija, obezbeđivanjem dezinfekcionih sredstava i prevozom stvari. Obraćaju se i pekarama sa molbom da im ustupe peciva koja ne uspeju da prodaju tokom dana. Mnogo je onih koji su organizaciono uključeni u akciju, ali zbog ukidanja javnog prevoza i međugradskih linija ne mogu da učestvuju u radu na terenu.“

Policijski čas onemogućio je ljude koji se za golu egzistenciju bore prodajom na ulici, sakupljanjem sekundarnih sirovina, pozajmljivanjem ili boravkom kod rođaka i prijatelja. Politička odgovornost donete odluke je primer kako se politički vrh stara o okolnostima do kojih je došlo, ali za sada ni u naznakama nema adekvatnih mera koje bi sprečile da tokom epidemije u Srbiji naglo porastu glad i siromaštvo. Iako u robnim rezervama imamo „dovoljno hrane da hranimo ceo region“, kako kaže ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, Vlada Srbije nije počela sa raspodelom ni u svojoj zemlji. U takvoj konstelaciji, veću odgovornost za živote ugroženih ljudi preuzimaju oni koji se upravljanjem države i društva ni izdaleka ne bave.

DESTIGMATIZACIJA

Srednjeklasni i građanski sentiment spram beskućnika često je prepun dezinformacija i predrasuda, te predubeđenja da su beskućnici sami krivi za okolnosti u kojima su se našli. Priče nekih od ljudi kojima aktivisti pomažu mogu da pomognu boljem razumevanju uzroka i posledica, te destigmatizaciji teškog siromaštva i beskućništva.

„Diplomirao sam pravo i radio neko vreme u struci. Beskućnik sam postao 2015. godine, nakon posete porodici u BiH, kada sam zatekao promenjenu bravu na vratima stana koji više nije bio moj.“ Način na koji je ovaj beskućnik izgubio stan je problem na koji akcijama sprečavanja iseljenja od strane izvršitelja Združena akcija „Krov nad glavom“ od svog formiranja ukazuje i pokušava da reši. Iseljenja su, tokom trajanja pandemije zaustavljena, a aktivisti smatraju da nema razloga da nakon krize tako i ne ostane.

„Radio sam kao pekar u Beogradu. Inače sam iz Valjeva, i tamo imam sestru. Sestra ima četvoro dece. Kada joj se rodilo najmlađe dete pozvala me je da dođem da je posetim, slagao sam da ne mogu, a zapravo sam imao vaške pa nisam želeo da ih prenesem deci.“ Njegova želja je da izvadi ličnu kartu, ali nema para ni za administrativne takse. Krizno stanje doprinosi da se i ovakvi skromni ciljevi, koje druge organizacije civilnog društva inače uspešno rešavaju, odgađaju u nedogled. Jedan od beskućnika je epileptičar i njemu mnogo znači razgovor sa aktivistima. Drugi nosi katetar već par godina i jedva uspeva da zakaže lekarske preglede. To čini, kako kaže „ako se lekari smiluju“, jer nema zdravstveno osiguranje.

Iz „Krova nad glavom“ poručuju da oni nisu „država, niti njen aparat ili institucija, a mnogi ljudi koji nam se obraćaju za pomoć nas doživljavaju kao Centar za socijalni rad ili još ozbiljniju instituciju. Razumemo ih, jer mi zapravo i nemamo socijalnu zaštitu, što je posledica dugoročnih mera štednje. Ipak, nemamo tolike resurse da zamenimo centre za socijalni rad ili da gradimo stanove za beskućnike. Svakako da bismo voleli da to možemo, ali trenutno to nije izvodivo“. Resurse da probleme beskućnika u razumnom roku reši ima samo država. Iako se odlukom Vlade država povukla iz građevinskog sektora 2013. godine i od tada je stanogradnja prepuštena samo privatnim investitorima, u poslednjih nekoliko godina sve su glasnija obećanja iz državnog vrha da će država stambeno zbrinuti pripadnike vojske, policije i službi bezbednosti.

U doba SFRJ „sredstvima iz solidarnog fonda za stanovanje sazidano je u periodu 1961–1980. čak 1,2 miliona, odnosno oko 37 odsto svih trenutno postojećih stambenih jedinica u Srbiji. Stvar je pre svega političke volje i orijentacije da li državni vrh danas želi da gradi stanove za zbrinjavanje siromašnih ljudi. Ako je moguće finansirati izgradnju za zaposlene u vojsci i policiji, i te kako je moguće odvojiti deo budžeta i za izgradnju stanova za beskućnike. U tom smislu, jedan od glavnih zahteva Združene akcije koji javno upućuju i smatraju za trajno rešenje je da se otpočne sa državnom stanogradnjom za beskućnike, ukupno 20.000 jedinica, a da se iz budžeta za to odvoji 200 miliona evra na period od tri godine. „Na svakom od nas je da u ovoj situaciji, od dana do dana, uradimo sve što je u našoj moći da pomognemo ljudima koji su egzistencijalno najugroženiji“, saglasni su aktivisti i aktivistkinje „Krova nad glavom“.

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.