Srpski fudbal je bio u naslovima širom sveta tokom 2012. godine. Nažalost, ne u pozitivnom svetlu, iako su zaista postojale stvari za slavlje: Partizanova peta titula zaredom, ulazak Donjeg Srema u Superligu, Avram Grant je još jednom otpušten, i pojavio se mladi talenat poput Lazara Markovića
U najvećem delu, ja zaista uživam gledajući fudbal u Srbiji. Kada sam došao ovde 2011, zamenio sam crveno-belu sezonsku kartu Arsenala za Partizanovu crno-belu. Engleska Premijer liga je najbolja na svetu, tako da sam znao da kvalitet fudbala neće biti isti. Ali, u Srbiji ste mnogo bliži igračima, naročito na manjim terenima, poput Javorovog ili Borca iz Čačka, a buka i strast koje dolaze od navijača obično su impresivne.
Nekoliko mojih prijatelja je posetilo Srbiju i gledalo sa mnom jedan fudbalski meč. Ono što ih je šokiralo (ne i mene, navikao sam na to do sada) jeste drugačiji pristup bezbednosti publike u Srbiji. Baklje i petarde unutar stadiona su veoma retke pojave u Britaniji, nakon što su prestupnici bili oštro kažnjeni tokom osamdesetih i devedesetih.
U ovom periodu dok sam pratio srpski fudbal, Fudbalski savez Srbije je kaznio neke klubove zbog bacanja baklji, a prisustvo policije na utakmicama je i dalje visoko, ali se količina pirotehnike ne smanjuje. Svaki put kada ulazim na stadion detaljno me pretresaju, i ne jednom sam morao da se raspravljam kako bih uneo i torbu unutra. To dovodi do pitanja: kako se ova potencijalna oružja unose na stadion, uprkos pretresima?
U svetlu događaja u Kruševcu 16. oktobra, mnogo puta sam čuo od zvaničnika da „nema rasizma u Srbiji“, i naročito da „nema rasizma u srpskom fudbalu“. Takođe, čvrsto je poricano da je došlo do bilo kakvog rasističkog vređanja engleskih igrača u Kruševcu. Istraga UEFA je pokazala da su ova poricanja u suprotnosti sa realnošću.
Bojim se da mi moje iskustvo u srpskom fudbalu, a to je oko 45 mečeva, govori da ima još posla u izbacivanju rasizma sa utakmica.
Nakon 10 minuta od početka prve utakmice kojoj sam prisustvovao u Srbiji većina Partizanovih navijača je pokušala da dekoncentriše izvođača penala FK Škendije vičući „Ubij, ubij, ubij Šiptara“. Manji broj onih oko mene u Humskoj su svojim sunarodnicima, etničkom Bošnjaku, Hrvatu i Mađaru, vikali da odjebu, samo zbog njihove nacionalnosti.
Čuo sam kako se zviždi Partizanovim crnim igračima u Novom Pazaru i Gornjem Milanovcu, ni zbog čeg drugog do zbog boje njihove kože. Takođe, iako nisam iskusio iz prve ruke, video sam izveštaje o uvredljivim povicima koje su mali delovi navijača Rada, Novog Pazara i drugih timova upućivali ljudima različite nacionalnosti.
Nijednoj od ovih stvari nema mesta u civilizovanom društvu, niti u blizini fudbala. Kada je Britanija imala velike probleme sa fudbalskim huliganstvom, uključujući rasistička skandiranja i bacanja baklji, tadašnji sekretar Fudbalske asocijacije Ted Kroker rekao je premijerki Margaret Tačer: „Mi ne želimo vaše huligane na našim stadionima“, ciljajući na to da fudbal odražava stanje u društvu, i da rešenje problema mora da dođe od opšte javne saglasnosti da: a) problem postoji i b) svi sektori društva – vlada, sportski čelnici, klubovi i navijači moraju zajednički da rade.
Mi još uvek imamo probleme sa rasizmom u engleskom fudbalu, što svedoče nedavni slučajevi u kojima su akteri bili Džon Teri, Luis Suarez i drugi. Ali, na sreću, trideset godina smo udaljeni od tačke kada su strani ili crni igrači rutinski vređani. Postoji snažan sistem za kažnjavanje rasizma, a o problemima se raspravlja u javnosti. Nisam siguran da se isto može reći za Srbiju.
Zato mi je bilo drago da je „Vreme“ organizovalo nedavnu konferenciju o rasizmu u fudbalu i pozvalo organizaciju „Kick It Out!“, koja je bila na čelu borbe protiv rasizma u fudbalu u Velikoj Britaniji skoro 20 godina. Iako su se zvanična poricanja nastavila, pitanja novinara i drugih ljudi sugerisala su da je Srbija spremna da barem razgovara o problemima. Znam da su „Kick It Out“ i druge fudbalske institucije u Britaniji spremne da podele znanje o tome kako se treba boriti protiv rasizma u srpskom fudbalu – nadam se da će ta ponuda uskoro biti prihvaćena.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
