Nema svrhe poricati problem

U najvećem delu, ja zaista uživam gledajući fudbal u Srbiji. Kada sam došao ovde 2011, zamenio sam crveno-belu sezonsku kartu Arsenala za Partizanovu crno-belu. Engleska Premijer liga je najbolja na svetu, tako da sam znao da kvalitet fudbala neće biti isti. Ali, u Srbiji ste mnogo bliži igračima, naročito na manjim terenima, poput Javorovog ili Borca iz Čačka, a buka i strast koje dolaze od navijača obično su impresivne.

Nekoliko mojih prijatelja je posetilo Srbiju i gledalo sa mnom jedan fudbalski meč. Ono što ih je šokiralo (ne i mene, navikao sam na to do sada) jeste drugačiji pristup bezbednosti publike u Srbiji. Baklje i petarde unutar stadiona su veoma retke pojave u Britaniji, nakon što su prestupnici bili oštro kažnjeni tokom osamdesetih i devedesetih.

U ovom periodu dok sam pratio srpski fudbal, Fudbalski savez Srbije je kaznio neke klubove zbog bacanja baklji, a prisustvo policije na utakmicama je i dalje visoko, ali se količina pirotehnike ne smanjuje. Svaki put kada ulazim na stadion detaljno me pretresaju, i ne jednom sam morao da se raspravljam kako bih uneo i torbu unutra. To dovodi do pitanja: kako se ova potencijalna oružja unose na stadion, uprkos pretresima?

U svetlu događaja u Kruševcu 16. oktobra, mnogo puta sam čuo od zvaničnika da „nema rasizma u Srbiji“, i naročito da „nema rasizma u srpskom fudbalu“. Takođe, čvrsto je poricano da je došlo do bilo kakvog rasističkog vređanja engleskih igrača u Kruševcu. Istraga UEFA je pokazala da su ova poricanja u suprotnosti sa realnošću.

Bojim se da mi moje iskustvo u srpskom fudbalu, a to je oko 45 mečeva, govori da ima još posla u izbacivanju rasizma sa utakmica.

Nakon 10 minuta od početka prve utakmice kojoj sam prisustvovao u Srbiji većina Partizanovih navijača je pokušala da dekoncentriše izvođača penala FK Škendije vičući „Ubij, ubij, ubij Šiptara“. Manji broj onih oko mene u Humskoj su svojim sunarodnicima, etničkom Bošnjaku, Hrvatu i Mađaru, vikali da odjebu, samo zbog njihove nacionalnosti.

Čuo sam kako se zviždi Partizanovim crnim igračima u Novom Pazaru i Gornjem Milanovcu, ni zbog čeg drugog do zbog boje njihove kože. Takođe, iako nisam iskusio iz prve ruke, video sam izveštaje o uvredljivim povicima koje su mali delovi navijača Rada, Novog Pazara i drugih timova upućivali ljudima različite nacionalnosti.

Nijednoj od ovih stvari nema mesta u civilizovanom društvu, niti u blizini fudbala. Kada je Britanija imala velike probleme sa fudbalskim huliganstvom, uključujući rasistička skandiranja i bacanja baklji, tadašnji sekretar Fudbalske asocijacije Ted Kroker rekao je premijerki Margaret Tačer: „Mi ne želimo vaše huligane na našim stadionima“, ciljajući na to da fudbal odražava stanje u društvu, i da rešenje problema mora da dođe od opšte javne saglasnosti da: a) problem postoji i b) svi sektori društva – vlada, sportski čelnici, klubovi i navijači moraju zajednički da rade.

Mi još uvek imamo probleme sa rasizmom u engleskom fudbalu, što svedoče nedavni slučajevi u kojima su akteri bili Džon Teri, Luis Suarez i drugi. Ali, na sreću, trideset godina smo udaljeni od tačke kada su strani ili crni igrači rutinski vređani. Postoji snažan sistem za kažnjavanje rasizma, a o problemima se raspravlja u javnosti. Nisam siguran da se isto može reći za Srbiju.

Zato mi je bilo drago da je „Vreme“ organizovalo nedavnu konferenciju o rasizmu u fudbalu i pozvalo organizaciju „Kick It Out!“, koja je bila na čelu borbe protiv rasizma u fudbalu u Velikoj Britaniji skoro 20 godina. Iako su se zvanična poricanja nastavila, pitanja novinara i drugih ljudi sugerisala su da je Srbija spremna da barem razgovara o problemima. Znam da su „Kick It Out“ i druge fudbalske institucije u Britaniji spremne da podele znanje o tome kako se treba boriti protiv rasizma u srpskom fudbalu – nadam se da će ta ponuda uskoro biti prihvaćena.