Nedostojni kompromisi

U raznim tumačenjima, nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda, našlo se i ono da su patrijarh Irinej i Sinod Srpske pravoslavne crkve na taj način obavezali Aleksandra Vučića da ne prizna nezavisno Kosovo, odnosno da u većoj meri uzme u obzir i stav Crkve. Znamo da se do sada priča o unutrašnjem dijalogu pokazala kao vrlo nedijaloška – jedan priča, a ostali treba da slušaju. Ali ima nešto dirljivo naivno u ovoj ideji da predsednika Srbije bilo šta što je simbolične i vrednosne prirode uopšte može da obaveže, kao i u ideji da je Sinod želeo da na ovaj način podrži, najpre, svoju sabraću i verni narod na Kosovu. Jer je njima koji žive tamo najteže i oni znaju šta im jeste, a šta nije potrebno, kao i šta je za njih dobro.

Ako se pogledaju meseci, pa i godine, koji su tom ordenu prethodile, kao i nedelje koje su usledile, teško da se može, i pored najbolje volje, poverovati u ovakav scenario.

Koja je poruka koju su patrijarh i Sinod ovim ordenom poslali? Kakvi su danas odnosi države i Crkve? Kakvi su odnosi unutar Crkve? Zašto su reči „sabornost“, u crkvenom rečniku, i „solidarnost“, u svetovnom, postale toliko skupe i retke?

O, SKLOPI USNE…

Obrazloženje je glasilo da se orden dodeljuje za njegovu delatnu ljubav prema majci Crkvi, požrtvovano zalaganje za jedinstvo srpskog naroda i neumornu borbu za celovitost Srbije, posebno za očuvanja Kosova i Metohije u njenim granicama. Nekoliko meseci pre toga, predsednik Vučić je predložio plan o razgraničenju. Crkva je to odbila. Mnogo je puta ponovio da se ne može zanositi mitom i idejom da je Kosovo naše, što su verovatno vrlo retki trenuci njegove iskrenosti.

Gostovanje na Saboru – koje po rečima nekolicine vladika nije bila poseta sa kojom su se svi složili, naprotiv – nije proteklo u duhu „delatne ljubavi“. Naime, kao i svi građani Srbije, vladike nisu čule „plan za Kosovo“, ali se zato Aleksandar Vučić veoma neprijatno ophodio, tvrde oni koji su tom sastanku prisustvovali, najpre prema episkopu raško-prizrenskom Teodosiju koji, za razliku od ostalih članova Sabora, na tom Kosovu i Metohiji i živi.

Usledio je napad vladajuće partije, predsednika lično, tabloida i televizija na one vladike koji nisu ushićeni ili sumnjaju u ishod kosovske politike koju Aleksandar Vučić vodi. Nisu se štedele uvrede pa su se vladike nazivale lažovima, denuncijatorima, američkim ljudima, izdajnicima, onima koji rade protiv sopstvene države, i sve ono što inače dolazi iz SNS arsenala. U prorežimskoj žutoj štampi, koja je nezaobilazna karika kada je reč o obračunu sa onima koje vlast vidi kao neprijatelje, nizali su se naslovi: „Formirana posebna organizacija unutar Srpske crkve: Vladika Maksim pokrenuo zlokoban NATO projekat!“; „Dok Srbija oplakuje žrtve, vladiku Grigorija baš briga za ‘Oluju’!“; „ŠOKANTNO: Vladika Teodosije ima šiptarsko državljanstvo“; „Šuruje sa Albancima: Baca kletve na Srbe, a na divan gosti komandanta albanskih specijalaca“; „Zaverenička grupa vladika (pod pokroviteljstvom stranaca) sprema PUČ u Srpskoj pravoslavnoj crkvi! Svilen gajtan za patrijarha!“; „Koji vladika priželjkuje smrt patrijarha Irineja i zbog čega“…

Nisu reagovali ni Sinod, ni patrijarh ni Informativna služba SPC.

Da može drugačije, pokazalo se u utorak 22. oktobra, kada je informativna služba SPC na čelu sa vladikom bačkim Irinejem objavila da je zbog tekstova u „Danasu“ i „Blicu“ koji, prema rečima saopštenja, targetiraju patrijarha i Sinod – a u vezi sa odnosima sa Carigradskom patrijaršijom, ali i drugim stvarima – na delu „najambicioznija kampanja protiv Crkve u poslednje tri decenije“, kao i da je ta kampanja plaćena značajnim finansijskim sredstvima i da je to primetna tehnika isprobane škole medijskog spinovanja i manipulacije „istovetna ili veoma slična onoj iz devedesetih godina prošlog stoleća koja je primenjena u slučajevima Markale i Račak pred bombardovanje Republike Srpske i Srbije“.

Verovatno oni napadi od pre koji mesec se ne računaju. A zbog ove izjave o plaćenim tekstovima makar bi trebalo da reaguju novinarska udruženja.

… NE GOVORI, ĆUTI…

Odluka da se dodeli orden čoveku čija partija i celokupni aparat vladanja besomučno napada sabraću baš onih koji su ga odlikovali – uz lavinu pohvala i divljenja tokom samog govora – sporna je dakle i zbog toga. Podele u Crkvi su sada još izraženije.

Ako je Orden Svetog Save prvog reda kod Aleksandra Vučića zbog Kosova ili Bosne i Hercegovine ili Crne Gore – jer se valjda na to jedinstvo Srba misli – nije li apsurdno da skoro sve vladike koje žive u Crnoj Gori, na Kosovu i u BiH o Vučićevoj „lavovskoj borbi“ misle veoma loše, što nemali broj njih javno i govori.

Konačno, šta smo čuli od predsednika Vučića kada je reč o rešenju i delanju za Kosovu – da neće da laže da je Kosovo deo Srbije (što je ponovljeno pre neki dan, znači posle ordena), da narod voli mitove i bajke, da je razgraničenje najbolja mogućnost, i opet, razgraničenje. Naravno da kao političar ima pravo i obavezu da iskaže svoj stav o jednom od najvažnijih državnih pitanja, ali sve što on govori se ne podudara, takoreći ni ne dodiruje, sa zvaničnom stavom SPC po pitanju KiM.

Da sve bude još mučnije, patrijarh Irinej je, dodelivši mu priznanje, kazao da je Srbija do vremena Vučića kaskala, da je sada sve krenulo, privreda i putevi kakve smo čekali sto godina, da je doneo i novi način života i da ljude više ne treba da napuštaju svoju domovinu kao pre, a potom, da je do vremena Vučića Srbija bila, u očima sveta, zemlja genocida, a sada se to promenilo.

Duboko je uznemiravajuće bez ikakvog zazora izjaviti da čovek onakve političke prošlosti koju ima Vučić čini da Srbiju više ne gledaju kao zemlju genocida.

Predsednik Aleksandar Vučić je kraj svog obraćanja, nakon dodele, iskoristio da se obračuna sa onima koji ga kritikuju, ali ima li ikoga ko sluša predsednikova obraćanja, a da može više da se začudi nad činjenicom da za njega ne postoji niti jedno mesto, niti jedan trenutak koji nije prigodan za napad na neistomišljenike?

U CRKVI

Pisane su peticije da se ne dodeli orden Vučiću, u znak protesta umirovljeni episkop Atanasije Jevtić vratio je panagiju (odličje) patrijarhu Irineju koju je dobio od njega, svoje učešće na proslavi jubileja 800 godina SPC otkazali su profesor Milo Lompar i akademik Matija Bećković. Kao deo svečanosti povodom proslave, u poseti KiM, nije bio ni patrijarh, a od svih članova Sinoda, među kojima su osim patrijarha vladika bački Irinej, šumadijski Jovan i kruševački David, prisustvovao je samo mitropolit dabrobosanski Hrizostom. Mitropolit Amfilohije je kazao da je trebalo dati orden igumaniji Pećke patrijaršije i monahinjama koje su ostale tamo posle svih progona i pretnji.

Veliki broj vladika traži jesenje zasedanje Svetoga arhijerejskog sabora. U pismu koje je procurilo u javnost među razlozima se navodi odluka Sinoda da se na krajnje skroman način obeleži jubilej autokefalnosti Crkve; činjenica da Sinod od maja meseca ništa nije preduzeo i time dezavuisao važnu saborsku odluku o nastavku dijaloga sa delom Crkve u Severnoj Makedoniji koja je u raskolu; problematično Saopštenje za javnost sa prethodnog Svetog arhijerejskog sabora (o tome je pisalo „Vreme“, broj 1482); zabrinutost zbog eventualnog priznanja nezavisnosti KiM, o čemu postoje uznemiravajući signali, kao i problemi oko crkvene imovine u Crnoj Gori, koji traže novo oglašavanje Sabora; smatra se da je potrebno da se saborski razgovara o neutemeljenoj odluci Svetog arhijerejskog sinoda vezano za povlačenje blagoslova za predavanje dvojici profesora na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu.

Kada završavamo ovaj broj (utorak 22. oktobar), prema izvorima iz Crkve, na današnjoj sednici Sinoda taj zahtev je odbijen. Pitanje je da li će tako ostati, ali veća je mogućnost da jesenjeg zasedanja neće biti.

DVE STRANE JEDNOG TRENUTKA

Ako je suditi po dosadašnjem delovanju, Aleksandar Vučić će ovaj orden iskoristiti u dnevnopolitičke svrhe. Blizu su izbori, nije ni važno da li će biti jedini učesnik, važno je da kampanja traje. A zatim, šta god da sutra uradi u vezi sa Kosovom, moći će slobodno da kaže da je u toku procesa imao podršku Crkve. Na kraju, patrijarh ga je i zamolio u onom govoru da nastavi da radi baš sve onako kako radi sada.

Novac koji država daje Crkvi, uključujući i onaj za završetak Hrama Svetog Save, nesumnjivo je veliki. Sigurno da zbog toga postoji i velika zahvalnost crkvenog vrha. Na kraju, možda da je nekima u Crkvi način na koji Vučić vlada dopadljiv i prihvatljiv – uz pokušaje da se uguši sloboda govora, da se svako ko misli drugačije „skloni“ i ućutka, da se disciplina i poslušnost postave kao najveća vrednost, a da se unutar onoga što se dešava u sopstvenim redovima ama baš nikome ne polažu računi.

S druge strane, Crkva je pokazala da u njoj postoje ljudi koji hoće da se suprotstave vlasti onda kada smatraju da ona čini pogrešne korake, koji se trude da ne pristaju na „nedostojne kompromise“. Takvih nije malo.

Nažalost, u Srbiji se trenutno ne čuje baš veliki broj ljudi i institucija u kojima je više onih koji govore „ne“ ovoj vlasti. Zbog bilo čega. Zato ova protivteža u Crkvi ohrabruje.