Ne može se svima ugoditi

Posle velikog oktobarskog preokreta Jugoslavija se vrtoglavom brzinom vratila na svetsku pozornicu. Prve poteze nove jugoslovenske diplomatije pratili su aplauzi i velika očekivanja. Beograd je ponovo postao – svet, a ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, uz saveznog predsednika Koštunicu, političar kome je najbrže rasla popularnost… Ti medeni meseci očigledno su prošli: idilične impresije najšire javnosti narušio je sada već opozvani ambasador SRJ u Vašingtonu Milan St. Protić svojim nimalo laskavim izjavama. Bio je to povod da se oglase i neki smireniji analitičari i bolji poznavaoci prilika u našoj diplomatiji, pa razgovor za „Vreme“ sa ministrom inostranih poslova Goranom Svilanovićem počinjemo pitanjem koliko su opravdane primedbe da je, posle povratka u svet na velika vrata, sada u našoj spoljnoj politici došlo do zastoja, konfuzije, a u našim diplomatskim predstavništvima i u SMIP-u i do svojevrsnog haosa. Primedbe idu od toga da se u SMIP-u ništa nije promenilo, do toga da se naša diplomatija našla u rukama amatera…

SVILANOVIĆ: Ne mogu da prihvatim ocene o haosu i konfuziji. Ja sam u ovu kuću ušao 7. novembra 2000. Nisam doveo nikakav veliki tim, sa mnom su došle šefica kabineta Maja Tasić i Maja Vukojičić, koja je zadužena za kontakte s javnošću. Već u tom prelaznom periodu, kada su zabeleženi prvi međunarodni uspesi, počeli smo i s promenama u samom SMIP-u, koji je inače godinama trpeo posledice ne samo zanemarivanja i deprofesionalizacije već i zloupotreba.

Za novog generalnog sekretara ministarstva došao je Dušan Lazić, iskusni diplomata, koji je početkom devedesetih dao ostavku, onog trenutka kada se više nije slagao sa spoljnom politikom Slobodana Miloševića. Pošto se povukao, Lazić je bio veoma aktivan u Forumu za međunarodne odnose i u drugim nevladinim organizacijama. Posle promena, novi glavni pravni savetnik SMIP-a postao je profesor Tibor Varadi, jedan od naših najpoznatijih pravnih stručnjaka, koji već godinama predaje u SAD.

U mom najužem timu sada su Vesna Petrović, koja je šef mog kabineta, inače dugogodišnji borac za ljudska prava i izvršni direktor Beogradskog centra za ljudska prava, kao i Vladimir Đerić, moj savetnik, koji se u SAD i Nemačkoj specijalizovao u oblasti međunarodnog prava, a koji je u novembru prošle godine došao iz inostranstva da mi pomogne. Novi ljudi u SMIP-u su, na primer, i Vladimir Vereš, bivši zamenik direktora Centra za strategijske studije i jedan od naših najboljih poznavalaca Rusije, Branko Milinković, naš novi ambasador u OEBS-u, inače ekspert za ovu organizaciju.

Trenutno sprovodimo veliki projekat modernizacije Ministarstva inostranih poslova. U tome dobijamo znatnu pomoć od švajcarske vlade: kompjuterizovali smo pravnu službu, organizovali kurseve za diplomate, nastojimo da komunikaciju sa ambasadama učinimo efikasnijom i jeftinijom. Cilj nam je da SMIP dođe na nivo najmodernijih ministarstava u svetu.

Što se tiče kadrova, promenjeni su gotovo svi načelnici odeljenja, direktori službi i direkcija, šefovi sektora. Moram da kažem da sam veoma zadovoljan kako smo ovaj deo posla uradili i kako su se ljudi snašli u novim ulogama. Ministarstvo inostranih poslova je velika kuća: ima oko 1400 zaposlenih, ukupan broj bi trebalo da bude manji, već smo smanjili broj službenika u misijama… S druge strane, postoji potreba da još veći broj novih ljudi dođe u SMIP. Mislim da treba privući mladu generaciju, ljude do 35 godina koji svojim znanjem i talentom zaslužuju da budu tu, ali zato što se nisu slagali sa Miloševićevom politikom nisu hteli da uđu u diplomatiju.

„VREME„: I prethodna vlast se borila za duše mladih: kažu da je u Ministarstvo inostranih poslova primljen veliki broj mladih, proverenih kadrova SPS–a i JUL–a…

Tačno. Mi želimo da izmenimo situaciju: upravo se završava konkurs za prijem više desetina ljudi do 35 godina, a raspisan je i konkurs za prijem pripravnika. Problem je što tim mladim, obrazovanim, sposobnim ljudima koje bih ja voleo ovde da vidim ne možemo da ponudimo atraktivne plate, kao na primer, da otvoreno kažem, političke partije ili nevladine organizacije. To je veliki problem i važi za celokupnu saveznu administraciju, gde ni ljudi na rukovodećim funkcijama nemaju plate veće od 300–400 DM. Bez ozbira na to, trudili smo se da u naše diplomatske misije idu i ljudi izvan Ministarstva, ali i najiskusnije i najbolje diplomate. U SMIP je došao veliki broj stručnjaka iz instituta, iz javnog života.

Istovremeno se čuju kritike da se ne koriste dovoljno iskustva i znanje naših starijih, u svetu uglednih i cenjenih diplomata, da se u važne misije šalju apsolutni amateri koji nemaju mnogo veze ni sa domaćom ni sa međunarodnom politikom…

Da, to je ta „kvaka“! Celom svetu se ne može ugoditi. To ne važi samo za Ministarstvo inostranih poslova. Nevolja je samo što je ovde, u diplomatiji, sve uočljivije: Ministarstvo je kao crvena jabuka koja je svima jako zanimljiva i privlačna. Pogledajte istraživanja javnog mnjenja: jedna od kritika na računa DOS-a koja se permanentno pojavljuje jeste utisak javnosti da se ne događa ništa drugo nego da se samo neko negde raspoređuje! Dakle, prvo su išle primedbe da je u misijama suviše ljudi van ove kuće, a sad da ih je isuviše iz ove kuće! Bilo je komentara da nas u inostranstvu predstavljaju ljudi koji ne mare dovoljno za nacionalne interese Srba, do opaski da je među imenovanima isuviše nacionalista… Svi, pre svega u DOS-u, moraju da shvate da na izborima ni pre ni posle 5. oktobra nije pobedila nijedna pojedinačna partija, nego smo pobedili svi zajedno. DOS je, nažalost, ili na sreću, vrlo raznolika koalicija i sve te razlike vide se pre svega u personalnim rešenjima. U diplomatiji je to možda daleko vidljivije nego recimo u pravosuđu ili poljoprivredi. Ja sam naučio da živim sa tim primedbama i zaista pokušavam da se fokusiram na mesta koja su izuzetno važna.

Kao što je na primer Vašington…

Jeste, Milan Protić je bio moj izbor i veoma mi je žao što se taj njegov mandat ovako okončao…

Ne čini li vam se da je zvanično obrazloženje o povlačenju donekle neprimereno? I posle svih strela, pa i nepristojnog tona, koje je uputio i na vaš račun, vi poručujete da u Vašingtonu želite da vidite čoveka koji je kao Milan St. Protić! Da li ste u medijima tačno interpretirani?

Jesam. Ja mislim na političku poruku koju nosi Milan Protić: on jeste nova Srbija, on jeste imao veoma visok politički profil i veliki politički rejting. Milan i ja smo i do sada bili, a nadam se da će tako biti i ubuduće, na istoj političkoj strani, da ćemo se naći na istoj strani kada je u pitanju brži tempo ekonomskih promena, tempo izgradnje institucija…

Ali njegova glavna mantra je i dalje antikomunizam?!

Građanski savez Srbije nije, naravno, ono što je Nova Srbija u kojoj je on bio, ali smo bili i prijatelji i na istoj strani kada je u pitanju Milošević. Ja nisam ministar GSS-a, ja sam ministar DOS-a, i imam razumevanja i zastupam sve boje DOS-a, kao i partije koju vodim. Druga je tema komunizam–antikomunizam. Moja je teza da se ne može sve u Srbiji objasniti komunizmom. Na toj paroli se ne mogu dobiti izbori, ali to jeste bila i sada je važna politička poruka.

Kako odgovarate na kritike da SRJ zapravo nema zvanično definisanu spoljnu politiku, da se o tome ne vodi rasprava ni u rukovodstvu DOS–a, ni u parlamentu, ni u institutima, pa ni u javnosti…

Mislim da te primedbe ne stoje: naša politika je od samog početka kristalno jasna: da se vratimo u međunarodnu zajednicu, da se integrišemo u Evropu, i da što pre budemo primljeni u okvire Evropske unije, da postanemo njen član. Naši ljudi ne smeju da zaborave da se tu ne radi samo o parama, jer integracija u Evropu podrazumeva da ćemo radikalno izmeniti ovu zemlju, da ćemo reformisati pravosuđe, policiju, vojsku, ekonomiju, poljoprivredu… Takođe, od prvog dana naš prioritet su i dobri odnosi sa susedima, i mislim da se to polako ostvaruje.

U međuvremenu, došlo je i do velikih promena u regionu…

Kada je 5. oktobra došlo do velike promene u našoj zemlji, imali smo stabilnu vladu u Rumuniji, veoma naprednu Mađarsku, stabilnu vladu u Bugarskoj, stabilnu vladu u Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, i Albaniji. Danas, 24. avgusta, kad mi razgovaramo, situacija se uveliko promenila: Mađarska ide u susret izborima, u Rumuniji je došlo do velikih promena (imali su predsedničke izbore), Bugarska je tek juče izašla iz izbora, u Makedoniji – rat… U Albaniji je, srećom, posle izbora došlo do dalje stabilizacije, i mislim da će Albanija i dalje imati konstruktivnu ulogu. U BiH imamo potpuno novu vladu, u Hrvatskoj je vlada pod velikim udarima nacionalista zbog saradnje sa Haškim sudom… Dakle, okolnosti u kojima se mi nalazimo danas su mnogo lošije nego što su bile 5. oktobra: ceo region je onda izgledao drugačije, a u međuvremenu je ceo region, na izvestan način, otišao pola koraka unazad. Ipak, nadam se da će kroz nekoliko meseci to izgledati bolje, da će ove nove vlade izgledati stabilnije nego što su sada.

Treći prioritet spoljne politike Jugoslavije jeste nastojanje da imamo balansiran odnos sa velikim silama, sa Evropskom unijom, SAD, sa Rusijom i sa Kinom…. To nije lako postići. Moram da kažem da su posete SAD u kojima smo bili predsednik savezne države, republičke vlade i ja mnogo doprinele poboljšanju odnosa.

Bilo je i primedbi…

Jeste, zašto idem u Ameriku a Olbrajtova ima još dve nedelje mandata… Međutim, posle te posete ukinute su sankcije vlade SAD prema nama, SAD su povoljno definisale svoju politiku prema nama: demokratska Crna Gora u okviru demokratske Jugoslavije. To su bili direktni rezultati. I tako je bilo posle svake posete Vašingtonu, Briselu, Njujorku: bio je to svaki put – korak napred. Posebno je značajna poseta Koštunice SAD koja je predstavila šefa države – šefu države. Mislim da u javnosti nije dovoljno naglašeno da dugo godina nije došlo do susreta šefova SAD i Jugoslavije. Posle te posete mislim da je obostrani utisak bio vrlo pozitivan. Dodao bih da je nedavno prvi put ponuđena i saradnja između vojske SAD i Vojske Jugoslavije… Poslednja preostala sankcija prema Jugoslaviji, na uvoz oružja, trebalo bi da bude ukinuta za par nedelja.

Mnogo se ovde nagađa o tome koliki rejting koji od naših političara uživa u Vašingtonu…

Mislim da zvanični Vašington smatra, kad su u pitanju naši političari, bilo na saveznom bilo na republičkom nivou, da su to političari koji žele približavanje Americi i koji žele reforme u našoj zemlji. Mislim da je to pristojna definicija. Među nama naravno postoje mnoge političke razlike, ali ovo je zajednički imenitelj.

Kad govorimo o balansiranoj saradnji, treba istaći da ne zapostavljamo ni Rusiju i Kinu, koje su naši važni partneri. Mislim da treba naglasiti da je kineski ministar bio ovde, da je potpredsednik Vlade Labus bio u Kini, ja sam bio u Rusiji, ovde su bili Putin, Ivanov… Bila je ovde i ministarka Japana, što se takođe dugo godina nije dogodilo… Sve to ilustruje da smo mnogo uradili.

Šta kažete na prigovore da u parlamentu nema rasprave o našoj spoljnoj politici?

Dogovorio sam se sa gospodinom Mićunovićem da na jednoj od prvih sledećih sednica Parlamenta podnesem ekspoze o onome što smo do sada uradili i o našoj daljoj spoljno-političkoj strategiji. Doista, vreme je da kao vlada podnesemo izveštaj da se vidi šta smo uradili, pogotovo u oblasti u kojoj smo najviše postigli, a to je spoljna politika. Parlament je pravo mesto za raspravu o našoj spoljnoj politici.