"Danas se bavimo teškim ratnim nasleđem i moramo staviti tačku na taj problem, ali ne tako što ćemo ga gurnuti pod tepih, već tako što ćemo otvoreno razgovarati", rekao je Rasim Ljajić
Beogradska kancelarija Ujedinjenih nacija – Program za razvoj (UNDP) organizovala je od 13. do 15. juna u Centru „Sava“ konferenciju „Tranziciona pravda: regionalne inicijative i saradnja“. Ovaj događaj je deo dugoročnog regionalnog programa iz oblasti tranzicione pravde koji ova kancelarija sprovodi sa kancelarijama UNDP-a u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i na Kosovu, koje je pod upravom UNMIK-a. Program konferencije bio je baziran na četiri osnovna elementa procesa tranzicione pravde: suđenjima za ratne zločine, utvrđivanju istine o događajima u ratovima na tlu prethodne Jugoslavije, reparacijama i lustraciji (reformi institucija). Program je usmeren ka predstavnicima vlada i pravosuđa svih država bivše Jugoslavije sa ciljem bolje primene koncepata tranzicione pravde.
Konferenciju su otvorili Vida Petrović-Škero, predsednica Vrhovnog suda Srbije, Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, Ben Slej, direktor regionalnog UNDP centra u Bratislavi, i Lens Klark, stalni koordinator kancelarije UN-a u Beogradu i stalni predstavnik kancelarije UNDP-a u SCG.
Konstatujući da je ova tema jednako aktuelna i deset godina nakon završetka rata, Rasim Lajić je istakao da Srbija mora da nastavi intenzivnu saradnju sa Tribunalom u Hagu zato što je to njena moralna, politička i međunarodna obaveza: „Danas se bavimo teškim ratnim nasleđem i moramo staviti tačku na taj problem, ali ne tako što ćemo ga gurnuti pod tepih, već tako što ćemo otvoreno razgovarati.“ Izrazivši uverenje da u Srbiji postoji dobra volja da se problem reši, Ljajić je podsetio da „svi koji se protive tome moraju znati da je saradnja nemoguća dok Ratko Mladić ne bude u Hagu“.
Vida Petrović-Škero osvrnula se na situaciju u domaćem pravosuđu, koje je, prema njenoj oceni, suočeno sa mnogim problemima: „Deo korena problema jeste u našoj prošlosti – ratovima, ekonomskom sunovratu, inflaciji… Posledica je gomilanje nerešenih predmeta. Današnji problemi proizlaze iz nekoordinisanosti izvršne, sudske i zakonodavne vlasti.“ Ovu tvrdnju Petrović-Škero je ilustrovala podatkom da je samo u prošloj godini usvojeno 108 zakona, ali da je većina neprimenjiva, jer nije posvećena pažnja obezbeđivanju sredstava za njihovu primenu. Delimično rešenje problema Vida Petrović-Škero vidi u reginalnoj saradnji i normalizaciji međudržavnih odnosa, što je i cilj ove konferencije: „Samo tako se mogu ublažiti posledice ratova, a pravosuđe mora biti sposobno da ispravi nepravde iz prošlosti.“
Ben Slej je istakao značaj povratka poverenja koje su institucije na prostorima bivše Jugoslavije izgubile zbog masovnog kršenja humanitarnog prava za vreme ratnih sukoba. „To poverenje može da se povrati samo ako su zaštićena ljudska prava, a rešenje problema je stalan obračun političkih i pravnih institucija sa počiniocima zločina“, rekao je Slej, dodavši da je na tom polju već dosta učinjeno, jer su mnogi zločinci u pritvoru, intenzivirana je regionalna saradnja, reformisano je pravosuđe. „Ipak, mnogo toga ima da se uradi da bi politika neosuđivanja zločina bila zaustavljena, jer su pravda i ljudska prava fundamentalna komponenta ljudskog razvoja. Program tranzicione pravde jeste rezultat svesti o navedenom“, kaže Slej.
Značaj procesa tranzicione pravde za ovaj region istakao je Lens Klark, podsetivši da je konačan cilj programa da se pozabavimo nasleđem prošlosti, reparacijom žrtava i stvaranjem demokratskog društva. Istakavši da je ovaj projekat UNDP-a vrlo ambiciozan, Klark je zaključio da to, za one koji su odani ideji, znači samo nastavak borbe za pravdu: „Ostavimo iza sebe najbolji mogući svet.“
Koje su najveće prepreke u cilju bolje regionalne saradnje u pravosuđu, kada je reč o ratnim zločinima?
Mislim da su sada te prepreke uglavnom savladane, naravno zaključeni su ugovori, doneti su zakoni i saradnja je kao što vidimo krenula, tako da mislim da ih u principu više nema. Naše pravosuđe se, prilikom suđenja za ratne zločine, suočava sa problemima koji su uobičajeni za takvu vrstu predmeta. Dakle, treba obezbediti prisustvo svedoka, funkcionisanje rada suda i, naravno, javnost treba pozitivno da prati takav događaj.
Smatram da su mediji godinama pomagali u tome da se u stvari ne dozvoljava normalno suđenje za ratne zločine i da se dogodila zamena teza koju bi trebalo postaviti: da su svedoci ratnih zločina bili okrivljeni i da je u takvoj atmosferi, kada se nije davala pozitivna ocena i podrška ovakvoj vrsti suđenja, teško moglo da se organizuje normalno suđenje. Mislim da je sada malo bolje s druge strane, sudstvo je veoma konsolidovano, prošlo je svoje usavršavanje. Jer, trebalo je upoznati se sa praksom koja je postojala u svetu od kada postoje suđenja za ratne zločine, upoznati se sa odredbama humanitarnog prava i biti spreman da se uhvati u koštac sa takvom vrstom predmeta.
Šta konkretno znači potreba za saradnjom vlade i nevladinog sektora povodom suočavanja sa prošlošću?
Do sada su monopol nad ovim imale uglavnom nevladine organizacije, iz jednostavnog razloga što su političke stranke i vladine strukture bile uplašene da to može da im donese negativne poene u očima javnosti, pa su naprosto bežale od tema koje ne donose odgovarajući politički profit. Međutim, mislim da je to tema koja je od suštinskog interesa za državu, za naredne generacije i za evropsku perspektivu država. Recimo, danas je Turskoj uslov za ulazak u Evropsku uniju da prizna zločine koje je počinila nad Jermenima pre više od sto godina. Dakle, mi moramo zbog nas samih da se suočimo sa prošlošću. Zločini se moraju priznati, žrtve obeštetiti, mora se postići puna istina i zadovoljiti pravda. U protivnom, proces pomirenja će u ovom regionu trajati decenijama i mislim da to važi za sve zemlje u regionu, a ne samo za nas. Mogu da kažem da je Nacionalni savet imao jednu organizovanu akciju koja je imala za cilj da se o ovoj temi ne govori samo u Beogradu nego i u manjim mestima u Srbiji, na način koji je prilagođen i prihvatljiv upravo ljudima u lokalnoj zajednici. Imali smo nekoliko tih sesija i planiramo još takvih, manjih skupova, kako bismo temu približili običnim ljudima. Pomirenje se ne događa među političkom elitom. Ono mora da se desi u srcima i glavama običnih ljudi. To je ključni razlog što ovaj proces traje veoma dugo.
Stavovi izneti u ovom izveštaju ne moraju nužno da predstavljaju stavove UNDP-a, UN-a ili bilo koje od država članica UN-a.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
