“Neki od nas pamte da smo, makar nakratko, imali demokratiju. Ipak, sve ovo samo je trenutak u vremenu koji se, doduše, prilično odužio i kome se po učestalosti tragedija koje živimo nazire kraj”
Najnovija pozorišna režija Nebojše Bradića Ućutkivanje Sokrata Hauarda Brentona je o demokratiji, o hrabrosti, o potrebi da se zna i da se traži istina, o moralu, o negiranju intelektualca i sličnim sada aktuelnim pojavama. Slučaj je hteo da njena premijera bude nekako baš pred aktuelni bunt studenata, poljoprivrednika, glumaca, prosvetara, svih kojima je važno da žive u pravednom društvu.
Nebojša Bradić je reditelj koji predstavama analizira društvo i podstiče ga na kritičko razmišljanje, još od Ibzenove Nore kojom je počeo karijeru. Često režira, godišnje tri-četiri predstave, od kojih su mnoge nagrađivane. Možda su najpoznatije Prokleta avlija, Derviš i smrt, Zlatno runo, Koreni, Tvrđava, mjuzikl Jadnici. Bio je upravnik Kruševačkog pozorišta, Ateljea 212, Narodnog pozorišta, Beogradsog dramskog pozorišta, ministar kulture…
“VREME”: Kraj je godine, vreme za neizbežno pitanje – šta jesam, a šta nisam ostvario a trebalo je. Šta bi ti rekao? Da li je ova godina bila više ili manje uspešna od prethodne?
NEBOJŠA BRADIĆ: S obzirom da su se u samo dvanaest meseci moje predstave stvarale i izvodile na scenama Narodnog pozorišta, Ateljea 212, Pozorišta na Terazijama, Madlenijanuma, Bitef teatra, KC Tivat, Kruševačkog pozorišta i Muzikalenog teatra u Sofiji, bila je to dobra godina. Između njih sam učestvovao u osmišljavanju Dana komedije, organizovao Antika studio i Kazankult, uredio knjigu Metod Ajzaka Batlera i pripremao rukopis svoje knjige eseja Ptica na gozbi. To su bila svetla pozornice. A onda se svetlo iznenada ugasilo – otišla je je moja majka. Nisam bio uz nju, a trebalo je. Tamna senka je natkrilila uspeh.
Pre tvoje najnovije premijere predstave Ućutkivanje Sokrata rekao si da se istina nikad ne može sakriti. Svakodnevica Srbije dokazuje suprotno, a primeri za to su od pada helikoptera do pada nadstrešnice u Novom Sadu. Kako to objašnjavaš?
Ućutkivanje Sokrata je drama koja raspravlja o moralu. U njoj Sokrat nije “idealni čovek”, nego neugledni sedamdesetogodišnjak koji “visi” na javnim mestima, postavlja neugodna pitanja i poručuje da čovek ne treba da prepusti svet onima koji nas uništavaju. Imamo moralno pravo da znamo istinu, ali i građansku obavezu da se suprotstavimo lažima. Činjenice postoje i pre ili kasnije, biće dostupne. Kada se u starim kućama jedan preko drugog prelepljuje sloj tapeta, iako spolja izgleda lepo, stvara se buđ i oseća trulež. Nismo zaboravili vremena u kojima su uvažavane građanske vrednosti. Zato ne zatvaramo oči pred činjenicama da naše društvo boluje od korupcije koja je metastazirala, da su institucije poharane i obezglavljene, da se u većini medija umesto javnim interesom rukovode isključivo interesima povezanih pojedinaca i grupa. Neki od nas pamte da smo, makar nakratko, imali demokratiju. Ipak, sve ovo samo je trenutak u vremenu koji se, doduše, prilično odužio i kome se po učestalosti tragedija koje živimo nazire kraj.
Sokrata, najmudrijeg čoveka, u tvojoj predstavi ućutkala je masa neobrazovanih. I danas bismo lako mogli da nađemo takve primere
Mnogo je u istoriji onih koji su štrčali i zbog toga su bili “skraćeni” za glavu. Nažalost, i danas svedočimo o raznim pritiscima, kažnjavanju, zabranama….To najčešće počinje ispod radara, zatim se progresivno pojačava i biva sve vidljivije, a onda naglo eksplodira nasiljem. Nasilje se pokreće verbalnim napadima na neistomišljenike i to na veoma ličnoj osnovi, tako se izdvajaju pojedinci koji su potom fizički ugroženi, a ponekad i ubijani. U ohlokratijama nasilje su sprovodile grupe koje bi pokretale amok i na ulicama progonile pojedinca kojeg je trebalo izopštiti. Prepune ulice pružaju anonimnost, tako da niko ne može prepoznati pojedince niti ih smatrati odgovornima. U revolucionarnim previranjima to su činile mase željne krvi, u nacizmu uvežbane grupe crnokošuljaša, danas su to nabildovani, vulgarni ljudi sa kapuljačama – “kapuljaši”. Onlajn botovanje je digitalna paralela: bot svakako nije obrazovana osoba koja misli svojom glavom, on krije svoj identitet i tako izbegava odgovornost.
Kako je moguće da mudrost nije moćnija od gluposti i neznanja? Isto pitanje važi i za odnos između zakona i privatnog interesa.
To deklarativno nije moguće. Ali je moguća zamena teza. I sami intelektualci su pojavu populista i ekstremne desnice posmatrali sa uverenjem da je to prolazna pojava, neznatni bol u tkivu demokratije. Kada je bolest zahvatila čitavo društvo, pitali su se u neverici, kao i ti, kako je to moguće. Hitler je tražio da poruke za mase budu jednostavne i da ciljaju najniži nivo inteligencije i obrazovanja. “Veće je bolje”, tvrdio je, jer će “velika masa ljudi lakše pasti kao žrtva velike nego male laži”. Zvuči poznato, zar ne? Diskurs koji nameću političari – demagozi računa sa opadanjem poverenja u institucije koje su, po većinskom mišljenju, korumpirane ili parazitske. Odlučnost ovakvih lidera ohrabruje fantazije ljudi da bi jedino oni trebalo da donose odluke u ime naroda. Paradoksalno je da su ti lideri povezani s ogromnim bogatstvima i sumnjivim korporacijama, a ne sa skromnošću i marljivim radom. U savremenoj Americi milioni ljudi nastavljaju da podržavaju razmetljivog mogula Trampa zbog njegove grube, populističke retorike koja briše njihove strahove od nepoznatog i siromaštva. Vide ga kao svog heroja i branitelja, pa baš kao i on, demonizuju protivnike i spremni su na nasilje. Oni drugi, koji pak Trampa vide kao narcističnog psihopatu, izazivača nasilja koji potkopava demokratiju i vladavinu zakona, čineći uz to i kriminalna dela, teško mogu da razumeju kako takva ličnost ima bilo čiju podršku. Otuda nastaje potpuni kolaps komunikacije i razumevanja između ove dve strane, koje se okreću jedna protiv druge. Ovaj model se ne dešava samo u SAD i ne tiče se jedino ovog predsednika. I to zvuči poznato, zar ne?
Bio si direktor nekoliko pozorišta, pa i Narodnog. Da tvoji glumci, bez tvoje dozvole, izađu pred publiku i pročitaju apel svog udruženja ovoj državi da nađe krivce za novosadsku tragediju, kako bi reagovao?
Ne bih ih sprečavao i promptno bih reagovao na svaki pokušaj polarizacije. Glumci i uprava pozorišta su isto tkivo, okrenuti se protiv njih bilo bi kao autoimuna bolest – okretanje protiv sebe samog. Sećanje me vraća u vreme protesta ‘96/97. kada sam kao upravnik pozorišta Atelje 212 predvodio ansambl da bi se spojio sa ansamblom JDP-a koji je predvodio njihov upravnik Jovan Ćirilov. Dva ansambla su se priključila demonstrantima u Kolarčevoj ulici. Tome ni danas ne bih imao ništa da dodam.
Pozorište na Terazijama otkazalo je predstavu Žene na ivici nervnog sloma, mjuzikl koji si ti režirao, u znak protesta zbog gaženja kolega iz Filharmonije dok su stajali na trotoaru ispred svoje zgrade, odajući poštu nastradalima u Novom Sadu. Bio je to gest koji u društvu koje zna za solidarnost ne bi ni bio primećen. A kod nas…
Iako sam zagovornik izreke show must go on, postoje momenti kada muze treba da zaćute. U trenutku kad su napadnuti, muzičari iz Filharmonije solidarisali su se sa žrtvama najtežeg društvenog nemara, što je bila ne samo njihova ljudska potreba već i njihov zadatak kao umetnika. Jer umetnost je ta koja postavlja pitanja bez zadrške i straha, pa nije bilo nikakve dileme da će i ansambl Žena… postavljati ista pitanja i stati uz kolege.
Osim pomenutog mjuzikla, i predstava Mama koju si režirao ove godine u Ateljeu 212 bavi se sada istaknutom temom – problemima žena. Da li dugogodišnja globalna pažnja prema ženama, koliko god bila opravdana i neophodna, znači zapostavljanje tema o muškarcima?
Svakako da ne. Teme kojima se bavimo u pozorištu ne delim prema modi, polu ili rodu. Mama je predstava koja angažuje, ona vrsta predstave koja vas se tiče. Zbog toga je tema ranjivosti i strahova mlade majke veoma uzbudljiva. Moja diplomska predstava bila je Nora, u kojoj je Ibzen pisao o ženi koja je napustila muža zato što ju je tretirao kao lutku, prisiljavao je da igra tarantelu… Dakle, emancipacijom žene u pozorištu počeo sam da se bavim pre više od četiri decenije. Tada sam mislio da taj komad nije napisan samo u korist ženskih prava, već da govori o pobuni protiv učmalog provincijalizma i predrasudama koje ga trasiraju. Voleo bih da uradim još nekoliko “ženskih” komada koji se tako bave predrasudama. A izazov koji dugo priželjkujem bio bi da radim “muške” komade kakvi su, na primer, Šekspirov Henri IV i Ibzenov Neprijatelj naroda. Čini mi se da bih se i tu uhvatio u koštac sa predrasudama. Dakle, slika je šira, u njoj nisu muški i ženski komadi već dobra literatura i dramaturgija.
U jednom od skorijih tekstova napisao si da smo danas, više nego ikad, svesni društvenog značaja pozorišta. Zašto se to ne vidi u praksi? Zašto društvo ne vrednuje pozorišta adekvatno njihovom značaju?
Tradicija pozorišnih festivala u svetu bila je da su na otvaranje dolazili kraljice i kraljevi, predsednici, premijeri i gradonačelnici, vodeći pisci i kompozitori. Danas se na premijerama pojavljuje publika koju čine selebriti – pevači, voditelji, sportski treneri i igrači. I to je ono što se desilo. Pozorište je postalo društveni događaj na kome je dovoljno pojaviti se, fotografisati i odmah trčati na drugo, možda zabavnije mesto. Neka pozorišta su krenula u susret takvoj publici trudeći se da je privuku i odgovore njenim očekivanjima. To samo po sebi ne mora nužno da bude loše ako je sporadično, ali pravo pozorište ne podilazi već izaziva one koji ga prave i one druge, koji ga gledaju. Da bi se stvorio adekvatan temelj za rad takvog pozorišta, trebalo bi u dužem vremenskom periodu obezbediti stabilne uslove, što podrazumeva razvoj ansambla odličnih glumica i glumaca, potom stvaranje godišnjih programa i organizacije koja će svakodnevno raditi sa publikom i festivalima. Ipak, pitanje je da li će pozorišni festivali i repertoarska pozorišta nastaviti da imaju isti uticaj i na društvo u budućnosti. Mnoga velika pozorišta i međunarodni festivali imaju krizu identiteta – “šta smo mi”… “s kim to komuniciramo”…. Danas veliki broj ljudi može putovati, često veoma jeftino, da gleda predstave širom sveta. Organizuju se evropske i svetske turneje mjuzikala po arenama i ogromnim salama u kojima nije moguća bliska interakcija izvođača i publike. Mnogo toga se promenilo od Drugog svetskog rata, kada su osnivana i građena pozorišta i pokretani festivali.
Još mi nijedan glumac, reditelj, pisac nije rekao da ne veruje da pozorište utiče na svest društva. Problem je, međutim, u tome što pozorište ne dopire do onih koji su u zabludi jer oni ni ne idu na predstave koje podrazumevaju kritičko razmišljanje. Da li je u kontekstu te činjenice i dalje moguće pozorištu pripisivati pomenutu osobinu?
Okolnost da “publika voli lakše teme” i da traži popularne žanrove ne određuje mesto pozorišta u društvu. “Pozorište – eto zamke u koju ćemo uhvatiti kraljevu svest” – kaže Hamlet prilikom susreta sa grupom glumaca sa kojima inscenira Mišolovku. Pozorište je sveobuhvatno i često je poligon za “rat ideja”, o čemu svedoči i predstava Ućutkivanje Sokrata. Pomalo sam zatečen činjenicom da su dosadašnja izvođenja predstave rasprodata i to bez vidljive reklame i marketinga. U publici je bilo nekoliko generacija pozorišnih gledalaca koji su pažljivo pratili sadržaj koji je od nas udaljen 2424 godine. Još jednom se pokazalo da pozorište uspešno može da se bavi krucijalnim pitanjima društva, uključujući pitanja slobode, demokratije, identiteta, opstanka… Važna pitanja sadašnjice moraju biti vidljiva na našim pozornicama, a pozornica ne bi trebalo da služi samo kao ogledalo, već treba da omogući pristup onome što se dešava “s druge strane ogledala”, kako je to istakao Harold Pinter na svečanoj dodeli Nobelove nagrade.
Koliko se iz državnog budžeta izdvajalo za kulturu u vreme dok si ti bio ministar? Verovatno više od 0,67 odsto koliko joj je namenjeno za iduću godinu. Šta to zemlje u regionu znaju a mi ne znamo, pa kod njih iz godine u godinu taj procenat raste?
Naš cilj u Ministarstvu kulture bio je da budžet ne počinje sa nulom i, uz infrastrukturna sredstva, u tome smo uspeli. Međutim, zbog posledica svetske ekonomske krize, taj budžet je smanjen. Docnije su se menjali ministri, ali se budžet i bez velikih razloga smanjivao. Danas je taj procenat ispod potreba kulture. Ako uzmemo da je način trošenja dostupnih sredstava često upitan i ne odgovara kulturnim tokovima u Evropi, ova slika je još poraznija. Poređenje kulturnog sektora u Srbiji sa zemljama regiona ide na našu štetu. Novac koji se izdvaja u Sloveniji je dva i po puta veći, u Hrvatskoj je izdvajanje za kulturu 1,6 odsto državnog budžeta sa tendencijom da bude uvećano na 2 odsto. Naravno da nije sve u novcu, ali nikako ne treba zaboraviti da je uz malo više novca moguće podstaknuti razvoj novih talenata, unaprediti rad institucija, ojačati kreativnu ekonomiju i održati vitalnost mnogih sredina koje su na periferiji kulturnih događaja. Uz postojeći budžet kulture, broj kulturnih događaja će se smanjivati, samim tim i broj posetilaca. Ne zaboravimo da, kada su u pitanju manje sredine, pozorišna premijera, koncert ili izložba odjekuju mnogo snažnije negoli u metropoli.
Oksfordova reč 2024. godine je brain rot, trulež mozga, a označava izražavanje zabrinutosti zbog uticaja prekomerne količine nekvalitetnog, trivijalnog i banalnog onlajn, ali i drugog sadržaja. Kako se zaštititi?
Svakodnevno onlajn angažovanje rasipa energiju i fokus, tako da dolazi do raspada koncentracije i uvećane zavisnosti. Umesto da se koristi dostupno znanje, stvari se plasiraju kao dovršene aktivnosti u kojima ne treba ništa otkrivati. Stalno je otvoren poziv da se izmestimo na onu stranu kojom neko drugi nevidljivo upravlja i diriguje. Pojedinac može da preduzme donkihotovsku akciju: “Ja više neću!” Tako bi došao u situaciju koja je pomalo apsurdna – on bi “visio” u okruženju a da, pritom, ne zna šta se događa oko njega. Izbor, dakle, liči na Tamni vilajet. Ukoliko ne govorimo o ograničavanju ili ukidanju upotrebe mobilnih telefona, moja preporuka su kulturni sadržaji. U muzeju, pozorištu ili bioskopu možete da uronite u sadržaje i, uz zvuke, reči i slike velikih majstora, povratite izgubljenu koncentraciju.
Nedavno si se družio sa učenicima Aleksinačke gimnazije. Šta si naučio od njih? Da li imaš utisak da smo mi, odrasli, sposobni da učimo od mladih?
Na predavanju o pozorištu ponovo sam se susreo sa đacima i profesorima Aleksinačke gimnazije. Njihovo interesovanje, aktivna pažnja i koncentracija daju mi uverenje da se tu nalazi potencijal kojeg često nismo dovoljno svesni. Mislim da je veoma važno da se razvijaju centri kreativne izvrsnosti širom naše zemlje. Umetnici svih disciplina trebalo bi da rade u ovim sredinama, prave dela koja će obogatiti našu kulturu i menjaju izgled lokalnih sredina. Ima mnogo talenata među mladim ljudima i oni koji su među njima imali sreće već su nastupali na Kolarcu i drugim scenama. Drugima bi trebalo omogućiti da započnu svoje obrazovanje u sredinama u kojima žive i da tako počnu da rade divne stvari. Prošle godine su me aleksinački gimnazijalci iznenadili svojom interpretacijom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa, a ove godine pripremaju nešto još zahtevnije: Ibzenovu Lutkinu kuću. Umesto saveta koji se obično upućuje mladim stvaraocima – da rade ono što poznaju, ja sam im poručio: “Razvijajte svoju maštu kada ste mladi”.
Šta osim knjige eseja planiraš u 2025? I koliko imaš uticaja na ostvarivanje onoga što si planirao?
U turbulentnom vremenu koje živimo, klonim se ambicioznijih najava. Sa sigurnošću se mogu osloniti samo na sebe i svoje bližnje. Zato pišem. Knjigu eseja Ptica na gozbi, koja će se na proleće pojaviti u izdanju Sterijinog pozorja, valja razumeti kao rediteljsko svedočanstvo o radosti pozorišnog čoveka koji živi teatarsku gozbu i prilaže pozorištu deo svog kreativnog dara i dobar deo svog života. Tekstovi su nastajali kao rezultat potrebe da reagujem na konkretne izazove svakodnevice, ali nisu opterećeni dnevnom upotrebom. Od drugih planova, raduju me masterklas radionice koje me na leto očekuju u Grčkoj i Bugarskoj. Nadam se da će razum, najpre u Srbiji, a i u svetu prevagnuti i da ću ih održati.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Aleksandar Vučić tvrdi da nikad neće pristati na prelazni kabinet. Treba mu verovati, ali uslovno. Zašto? Zato što će pristati na sve čim bude nateran. A biće
Srpska opozicija je na odličnom putu da propusti priliku tako što se ne bavi politikom, ne ume da se dogovori i ponavlja pogubnu formulu „prvo da se ispune studentski zahtevi“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
