Narodno pozorište ne sme pasti

U nedelju, 15. marta, nakon predstave Majstor i Margarita u Narodnom pozorištu u Beogradu, glumci su sa scene saopštili publici da je počeo štrajk upozorenja Sindikata Narodnog pozorišta Singlus.

Samo nekoliko sati pre toga do javnosti je stiglo pismo Zorana Stefanovića, novoizabranog umetničkog direktora Drame (vidi portal “Vremena” 15. mart 2026) upućeno Darku Tomoviću, predsedniku Singlusa, inače glumcu Narodnog pozorišta. U pismu Stefanović saopštava da “nadalje neće biti tolerisano korišćenje pozornice Narodnog pozorišta u Beogradu za propagandu ili bilo šta drugo što nije integralni i odobreni deo predstave kao umetničkog dela”. Ova Stefanovićeva pretnja je poslednja u nizu iste sadržine koje je uprava Narodnog pozorišta upućivala zaposlenima putem raznih odluka nastojeći da ih odvrati od protesta i akcija protiv uprave. Pomenuti štrajk upozorenja, samo jedan od desetak već održanih, znak je da su pretnje bile uzaludne, odnosno da članovi Singlusa ne odustaju od svojih zahteva: stavljanje van snage tačke 7 člana 3 Pravilnika o radnoj disciplini, povećanje koeficijenata i poboljšanje uslova rada, i smena ministra kulture Nikole Selakovića, predsednika Upravnog odbora Pozorišta Dragoslava Bokana i v. d. upravnika Dragoljuba Bajića.

Protiv njih trojice Singlus je 6. marta podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal zbog štete koju su svojim odlukama naneli kolektivu. Ova krivična prijava bila je povod za pismo Zorana Stefanovića iako ga članovi Singlusa u njoj nisu ni pomenuli.

“VREME”: Zoran Stefanović se u svom pismu obraća samo vama iako je krivičnu prijavu TOK–u podneo Singlus, što deluje neprimereno. Mogli bismo se pitati zašto uopšte reaguje s obzirom da se on u prijavi ne pominje.

DARKO TOMOVIĆ: Upravo zbog toga. Ekskludiran je iz korpusa velikih pa je njegovo ničim izazvano pismo malo stvar sujete, a malo, u nedostatku bolje reči, rekao bih – “čepljenja” nadređenima, poruka da je i on sa njima, dokaz lojalnosti. S obzirom da to uopšte ne treba da dokazuje, jer on je njihov pa je njihov, biće da je ovo onaj korak više, ono kad hoćete da se preporučite iz redova u kaplara.

Uprava uporno preti kaznama, a glumci nakon predstava uporno izlaze na scenu, najčešće sa transparentom “Narodno je narodno”, podsećajući javnost da ne odustaju od svojih zahteva.

Nismo koristili pozornicu u političke svrhe. Zakon o štrajku dozvoljava zaposlenima da štrajkuju u okviru radnog prostora, znači na svakom kvadratnom metru Narodnog pozorišta, te tako i na sceni. Ocena umetničkog direktora Drame da je to političko delovanje može da bude samo njegovo lično mišljenje zato što nije zasnovano na zakonu. Mi smo istakli zahtev iz radnog prava, tako da i on i ostali mogu da pričaju šta hoće. Mi ćemo braniti tezu da delovanje nove uprave ugrožava radno pravo, a ne samo građanske slobode. Jedno sa drugim je povezano. Za sada još niko nije kažnjen po njihovim odredbama. Pretpostavljam da vagaju količinu štete i odijuma koji bi na sebe navukli ako bi nekog kaznili. Oklevaju ne zato što su etični, nego zato što se pre svega bave PR-om. Njihov PR ima dve linije: mi smo dobri momci i mi smo najjači na svetu pa možemo sve. Tu se lome. Njihova ocena o delovanju zavisiće od toga šta prevagne.

Spornim stavom Pravilnika o radnoj disciplini kojim se definiše da svakom ko javno izražava političku opredeljenost sledi otkaz, zvanično je obnarodovan stav nove uprave o tome kako sme, a kako ne sme da se misli u Narodnom pozorištu.

Singlus je podneo zahtev Ustavnom sudu da odredi ustavnost te odredbe. Pravilnik o radnoj disciplini je postojao oduvek i treba da postoji. Ali sporna je ta tačka koja kaže da će biti kažnjen svako ko “u obavljanju poslova Pozorišta, javno, verbalno, simbolima kao i gestikulacijom izražava svoju političku ili drugu opredeljenost koja nije u vezi sa obavljanjem poslova Pozorišta, zatim poziva na aktivnosti koje imaju politički karakter ili nisu vezane za obavljanje poslova Pozorišta ili ističe simbole ili obeležja čije je isticanje zabranjeno zakonom”. Konsultovali smo pravne savetnike i zato znamo da smo u pravu. Zahtevi za smenu ministra i uprave koji njima najviše smetaju, ponoviću, jesu iz radnog prava zato što je načinom kako oni vode Narodno pozorište učinjena šteta – i materijalna, i radno-pravna, i šteta po naš ugled. Sve to utiče na radna prava zaposlenih.

Zoran Stefanović u pismu tvrdi da “se iskreno trudio da bez odlaganja” ispuni “sve vaše zahteve sindikalne prirode”.

Ne znam na šta misli jer se ništa nije desilo. Naši sastanci sa njim su gomila šećernih obećanja. Dobili smo osobu koja isključivo i samo radi na svom CV-ju, za koji smatra da je istorijski. Kaže nam: dajte mi poverenje, dajte mi samo malo vremena i videćete. Očekuje da je time sve završio i da je to naš dogovor. Zato i kaže – mi smo se dogovorili. Ništa se nismo dogovorili! Niti je išta ispunjeno! Pred nas je prosuo gomilu vajnih nebeskih zamisli i od toga se ništa nije desilo. Zapravo, trenutni umetnički direktor Drame je ophrvan svojom slikom o sebi na ovom mestu. Suštinski, radi se o sindromu nekakve veličine, ne znam na čemu utemeljenom, ali je pročitan već posle drugog razgovora sa nama. Njegovi govori, njegova komunikacija sa nama, suštinski je puna ničega. U osnovi njegovog odnosa prema glumcima je stav da su glumci jednostavna sorta – njima samo kažite da im se divite i da su super, a oni će, pošto žude za pažnjom, biti zadovoljeni tom konstatacijom i sve drugo će prenebregnuti.

Foto: Marija Janković

Velika tema vaših razgovora sa umetničkim direktorom Drame bili su brojni paušalaci. Nedavno je ansambl dobio mladog člana, ali ne iz grupe ovih koji su van radnog odnosa, a godinama ih viđamo na sceni Narodnog pozorišta. On zapravo nikad nije glumio ni u jednoj vašoj predstavi.

Da, to je sve tačno. Urađena je nova sistematizacija po kojoj su neka radna mesta ukinuta, a neka su otvorena ali nisu umetnička. To su “ljudi sa spratova”, kako ih ja zovem. Mi sada u Drami imamo 11 slobodnih mesta za glumce, a imamo 8 paušalaca i ljudi na honorarima. Među njima je i Vanja Milačić, koja je 16 godina na paušalnim ugovorima. Ostali su mladi glumci. Predstave u kojima oni glume su Pozorištu donele stotine nagrada na domaćim i međunarodnim festivalima. Svi oni mogu da budu primljeni zato što, kao što sam rekao, postoje predviđena mesta za njih. Pa ipak – ništa.

Možda nešto niste dobro shvatili u vezi sa mladim kolegama, tako barem kaže Zoran Stefanović u pismu koje vam je uputio…

Napisao je da se zalagao da jedan mladi glumac ne bude otpušten zbog svog aktivizma, a upravo je on eksplicitno rekao da je aktivizam protivzakonit. Znam da je kolega bio na razgovoru sa Stefanovićem zbog toga. Nisam bio prisutan, ali verujem da je razgovor bio, kako je kolega ispričao, čas srdačan čas preteći, pa se on osećao kao da je pred istražnim organom. Razgovor je trajao 2,5 sata. Kolega je, naravno, to izdržao zato što je borac i zato što zna da radi ispravnu stvar.

“Narodno pozorište u Beogradu je najliberalnije nacionalno pozorište u Evropi, možda i u svetu”, piše vam Stefanović.

Čime to dokazuje? On samo bubne nešto i to se smatra aksiomom, istinom neprikosnovenom. A to više nigde ne prolazi osim kod glasača njegovog idola koji ili imaju deficit kritičkog mišljenja, ili ličnu materijalnu korist da budu na toj strani.

Da li se nakon dvomesečnih, kako je rečeno iz uprave, radova na uklanjanju protivpožarnih problema u zgradi, sada osećate bezbedno?

Da, jer smo bili bezbedni i pre toga. Stručnjaci su rekli da su sve te popravke mogle da se završe bez zatvaranja zgrade, uz izvođenje predstava. Našu zgradu nisu zatvorili stručnjaci za protivpožarnu zaštitu već ministar kulture Nikola Selaković, predsednik upravnog odbora Pozorišta Dragoslav Bokan i v. d. upravnik Dragoljub Bajić.

Da li su objavili koliko je to dvomesečno zatvaranje Narodnog pozorišta koštalo?

Ne, ali možda nije ni potrebno. Zna se koliko novca je izgubljeno zbog vraćenih i neprodatih ulaznica tokom ta dva meseca, zbog isplaćivanja honorara svetskoj zvezdi Sergeju Polunjinu pošto je balet Bajadera u kojem je trebalo da igra otkazan, zatim zbog honorara španskom koreografu Hozeu Martinezu zbog pomeranja premijere Don Kihota. Zna se koliko košta premeštanje predstava na druge scene kako bi se održao privid da Narodno pozorište radi, i tako dalje. Pa, sigurno jedno 20 miliona dinara. To je samo materijalni gubitak. A šta ćemo sa ugledom kuće? Ljudi ne znaju da li će sutra opet neko da zatvori zgradu, a tu je i spinovanje da su naši štrajkovi upozorenja zapravo prekid rada što nije tačno. Mi ne prekidamo rad, nego sasvim suprotno: zahtevamo da radimo. Mi smo ta dva meseca zahtevali da radimo. Izuzetno nam je bitno da ljudi znaju da štrajkovi upozorenja ne znače otkazivanje predstave.

Zoran Stefanović kaže da je Singlus parapolitička organizacija.

Stav Singlusa je profilisan i jasan: kontra ovom režimu. Pretpostavljam da zato što sam svojim ličnim stavom sebe stavio na mesto protivnika režimu, a ujedno sam predsednik Singlusa, gospodinu Stefanoviću daje za pravo da nas sve nazove parapolitičkom organizacijom. Ali, neka on misli šta hoće, mi radimo svoj posao i kao umetnici i kao sindikalisti. Ova vlast stalno plasira neistine i na to smo odavno navikli. Ona to dobro radi, a naše je da se dobro odbranimo. Uvek je tako bilo i biće.

Iako se zalažu za ista prava, sindikati u Srbiji nisu ujedinjeni. Kod nas je, recimo, nezamisliv generalni štrajk ili bilo koja druga zajednička akcija. Zašto?

Pravi sindikalni život u Srbiji je kratak. Čini mi se da nikada nije sasvim ni stao na noge iako smo mi imali sindikate i u SFRJ, u jednopartijskom sistemu. Imali smo pokušaj generalnog štrajka prošle godine u februaru, tada je Narodno pozorište bilo 10 dana u štrajku, bile su i još neke institucije, ali ne svi. Ne postoji svest o generalnom štrajku kao najjačem oružju jer smo podeljeni, jer je neko dobio to što je tražio, pa samo ovaj koji nije dobio poziva na generalni štrajk. Ne bih nikog da optužujem, ali evidentno je da sindikati trenutno nemaju onu snagu koju bi imali kada bi osvestili svoju potencijalnu snagu. A tu je i opstrukcija. Recimo, Konfederacija slobodnih sindikata u okviru koje je Singlus, iako je reprezentativni sindikat, nije dobila poziv za sastanke na kojima se odlučivalo o važnim aktima. Zato mi nismo raspravljali ni o koeficijentima, ni o sistematizaciji, ni o ceni rada. Jednostavno, sklonjeni smo.

Problemi zaposlenih u Narodnom pozorištu, pre svega Drame, kao da su ujedinili ostala pozorišta pa imate veliku podršku kolega, što je svakako dobro.

Mi smo malo pleme i svi se poznajemo. Nismo čak ni morali da tražimo pomoć, sami su nam je ponudili. Jer, jedna je borba. Znate, postoji i mišljenje da ako Narodno padne, pašće i ostala pozorišta. A ova vlast podstiče domino sistem.

I vi imate utisak da bi ovoj vlasti bilo lakše bez kulture nego sa njom?

Nas u kulturi, i na institucionalnoj i na nezavisnoj sceni je 10.500. U celoj državi. To nije ni promil od ukupnog broja stanovništva. Ali, prepoznati smo i kao takvi, važni smo i bodemo oči. Sinergija prosvete i kulture je nešto što drži naciju. Zato smo napadnuti, i mi i prosveta jer slobodno misleći pojedinac nije pogodan za vođenje na uzici.

Da li aktivizam smeta vašoj karijeri? U kojim predstavama Narodnog pozorišta glumite?

U predstavama Derviš i smrt i Godina vrana. A da li mi aktivizam smeta? Ne znam. Ja sam pre skoro dve godine napustio jednu seriju zbog neslaganja sa produkcijom i upravom televizijske kuće gde je prikazivana. Bili su drski, tražili su, naročito od mladih glumaca, da ne šeruju sadržaje na kojima su snimljeni neki politički događaji protiv režima. Amar Mešič je izbačen, Stevan Pijale posle njega i još neki. I to zbog aktivnosti na mrežama i u medijima. Ja nisam čekao pa sam otišao mada mi egzistencijalno to nije odgovaralo. Neke stvari ne mogu da se podnesu, zato sam otišao.

Da li ste na crnoj listi? Mada, što se tiče Narodnog pozorišta, to ne možete da znate jer je od početka sezone Drama imala samo jednu premijeru.

Da, Gospođu Olgu, koprodukciju sa Banjalukom koju je ugovorila prethodna uprava. Ove nedelje su počele probe Božijih ljudi, to će biti tek druga premijera, a do kraja sezone ima nešto više od tri meseca. O crnim listama ne razmišljam. Imam to iskustvo još iz devedesetih zbog neslaganja sa politikom SPS-a i Miloševića, pa i dela tadašnje opozicije koja je sada na vlasti. Znate, nekada je biti na crnoj listi isto što i medalja.

Šta dalje? Mislim na Singlus.

Složni smo u tome da naš pritisak i javno delovanje ne smeju da stanu. Biće u ritmu koji će i poslodavcu i svima jasno govoriti da smo uporni i da ne odustajemo. Način našeg aktivizma će zavisiti i od reakcije poslodavca i vlasti, što ne možemo unapred da znamo. Ono što znamo je da ćemo biti napadani, da će da bude prljavo i da će od tih napada zavisiti naša odbrana. A znamo i da ne moramo da čekamo te napade – bićemo proaktivni jer mi znamo kuda idemo.