Tokom decenije u kojoj je pristojno novinarstvo moralo da bori kako bi držalo glavu nad vodom, nije bilo predaha i makar privremenog smirenja, ali je bilo perioda u kojima se činilo da medija više neće biti.
Jedan od takvih desio se na samom početku te epohe – u vreme kada je RTS nazvan TV Bastiljom, a na sceni (osim državne televizije i radija) postojali samo mediji slične uređivačke politike i usmerenja: „Politika“, „Večernje novosti“, „Politika Ekspres“, Tanjug. Već formirani Radio B92 mogao je da se sluša samo u Beogradu, a preostali mediji (NIN, Borba) teško su uspevali da se odupru opštem trendu ratnog huškanja i klanjanja pred Miloševićevom političkom vizijom.
Zahvaljujući takvoj situaciji, pošten novinarski svet nije ni imao gde da radi: novinari su najviše problema imali s činjenicom da su se u redakcijama u kojima su do tada normalno radili svoj posao pojavili različiti pritisci, uslovljavanja, prozivke i prinude, što se u budućim hronikama uvek označavalo terminom „neslaganje s uređivačkom politikom“. Zahvaljujući upravo tom neslaganju, tokom devedesetih je nastalo više medija koji i danas postoje: „Vreme“, Fonet, Beta, Produkcijska grupa Mreža. Neki novi mediji nisu uspeli da opstanu: „Naša borba“, „Demokratija“, „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“, „Glas javnosti“.
Oni koji su bili bolje sreće, opstajali su uz stalne opstrukcije: Radio B92 je večito imao smetnje u emitovanju, zajedno s Radio Indexom nekoliko dana nije ni emitovao program zbog navodne „vlage u koaksijalnom kablu“, dok su štampani mediji prelazili staze i bogaze kako bi našli štampariju koja bi ih štampala, a prodavani su isključivo na ulici. O redovnim platama i pristojnom životu nije bilo ni reči.
Verovatno najteži period nastupio je u oktobru 1998. donošenjem drakonskog Zakona o javnom informisanju, po kojem su mediji kažnjavani suludim novčanim iznosima i po hitnom postupku. Ovaj zakon uništio je „Dnevni telegraf“ Slavka Ćuruvije, a praktično nije bilo nezavisnog medija koji ga nije osetio na sopstvenoj koži: prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, mediji su do kraja 2000. i kraja primene tog pravnog akta, ukupno kažnjeni s više od tri miliona tadašnjih nemačkih maraka, tj. 1,5 milion evra. Najteži je, međutim, bio strah: urednici i vlasnici bukvalno su krili svoju imovinu, seljakali familije i živeli u večnoj zebnji od zaplene, zatvora i progona zbog svake rečenice koja se ne bi dopala vlastima.
Podrazumeva se da je tokom bombardovanja i onako ograničena sloboda govora i informisanja bila potpuno ukinuta. Urednici su svoje novine nosili u hotel „Metropol“, na proveru pre objavljivanja, gde su se kao glavni cenzori pojavljivali Aleksandar Vučić, ministar informisanja u tadašnjoj vladi, i Rada Višić, pomoćnica u istom ministarstvu. U aprilu 1999. Slavko Ćuruvija je svoju novinarsku delatnost platio glavom, a informaciju o tome da je izrešetan u po bela dana, usred Beograda, bukvalno na pragu svoje kuće, retko ko je uspeo i da objavi.
Konačno, poslednja faza Miloševićeve vladavine – period od marta do oktobra 2000, bilo je doba kada je na medijskoj sceni bukvalno sve postalo moguće. U noći između 17. i 18. maja u Beograđanku je upalo nekoliko odreda specijalaca, sa sve maskama na glavama i kalašnjikovima u rukama, koji su preuzeli Studio B i B92, a preko noći držali kao taoce i novinare više drugih redakcija u istoj zgradi. Razlog je bilo emitovanje priloga s Ravne gore, gde su učesnici skandirali antirežimske parole. Oni koji su preuzeli ove dve kuće emitovali su program koji je bukvalno brukao njihovo ime, a policija je ostala u zgradi praktično do Petog oktobra.
U prvoj polovini 2000. zabranjeno je emitovanje i desetak drugih radio i TV stanica, sve zbog navodno nelegalnog emitovanja programa.
Jedan od najdrastičnijih primera represije bila je jednogodišnja zatvorska kazna koja je određena Nebojši Ristiću, glavnom i odgovornom uredniku sokobanjskog TV Soko, i to jer je u prostorijama svoje televizije izložio plakat B92 „Free Press, made in Serbia“ i poster Otpora. To je, naime, protumačeno kao širenje lažnih vesti i uznemiravanje javnosti.
Sve ovo vreme, predstavnici režima utrkivali su se ko će novinarima uputiti uvredljivije reči i ko će medije više poniziti. Fraza o stranim plaćenicima, tako aktuelna i ovih dana, bila je naročito često u upotrebi.
Nakon ubistva Boška Peroševića, predsednika vojvođanske vlade, Vojislav Šešelj je 11. februara 2000. novinarima u lice rekao: „Radite protiv svoje države. Plaćeni ste američkim parama da uništavate svoju državu. Vi ste izdajnici. Vi ste najgori. Nema ništa gore od vas. Vi ste gori od bilo kakvih kriminalaca (…) Među vama koji radite za strane obaveštajne službe tražimo ubice. Vi ste saučesnici ubistva (…) Jeste ubice. Ubice ste svog naroda i svoje države. Potencijalne. Vi koji radite za Amerikance.“
Nešto ranije, njegov partijski kolega Vučić objasnio je da je njegov zakon o informisanju „uspeo da reguliše i koliko je moguće spreči emitovanje neprijateljskih psihološko-propagandnih servisa, kao i kleveta i laži“.
Prava istorija beščašća i ljudske moralne bede koja je isplivala tokom devedesetih, istresajući se između ostalog i na novinarima i medijima, tek bi trebalo da bude napisana.
Posledice se i danas osećaju, ugled profesije nikada nije u potpunosti rehabilitovan, a glavni kreatori tog terora i dalje su tu, među nama, nekažnjeni i „obraza čista“. Sreća, pa još ima onih koji pamte.
