Najmanje pet otvorenih pitanja

Neuspešno okončan rad Anketnog odbora savezne skupštine (većina radikala s predsednikom Vojislavom Šešeljem), oformljenog da bi se rasvetlilo ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, bavio se više tračevima i pokušajem kompromitovanja aktuelnih političara DOS-a. Postavljano je, na primer, pitanje Radetu Markoviću, bivšem šefu tajne službe, ko je od sadašnjih funkcionera bio taster, to jest, saradnik Državne bezbednosti. Naravno, niko decidirano nije otkrio imena, što Šešelju i njegovoj bratiji iz SRS-a nije smetalo da ih izmisle i objave, ali bez ikakvog efekta.

Neki detalji iz razgovora članova Anketnog odbora s mnogim bivšim obaveštajcima i generalima ipak pobuđuju pažnju. Jer, gde god je Anketni odbor zagrebao, tu je zaudaralo. To, međutim, nije smetalo ni bivšim ni sadašnjim čelnicima policije i tužilaštva. Tako su, na primer, mnogi anketirani „imali saznanja“ da su neki od netragom nestalih ljudi zapravo bili ubijeni i zabetonirani bačeni u Dunav. To, inače, nije ništa novo. U julu 2000. godine kod Golupca su iz Dunava, čiji je vodostaj tog leta enormno opao, izvađene tri betonske gromade, zapravo, tri muška leša zalivena cementom. Pored požarevačke policije, uviđaju su prisustvovali i funkcioneri iz republičkog MUP-a, ali ni do danas nikakvih saopštenja nije bilo. Leševe je policija odvezla ne zna se kud, a na sva pitanja sledila je otrcana fraza: istraga je u toku. Najverovatnije je iz policije potekla besprimerna budalaština – očevidno smišljena da otkriće leševa što pre bude zaboravljeno – da su žrtve Rumuni koje su njihovi zemljaci pobili ko zna zašto i bacili u Dunav. To znači da je najmanje šest-sedam Rumuna (jedan blok je težak oko pola tone) žrtve negde pobilo, uredno šalovalo u beton, zakupili su potom veliki kamion, utovarili teret, noću ga dovezli do Golupca, zaustavili saobraćaj na Dunavskoj magistrali u oba pravca i na tenane iz kamiona navukli betonske kovčege na metalnu ogradu puta i pustili ih u vodu. Sve ovo, međutim, govori u prilog varijanti da je ubistvo i sklanjanje leševa obavljeno na mnogo višem nivou, paravojnom ili policijskom. Iz zločina na Ibarskoj magistrali se zna ko su u takvim prilikama izvođači radova i od koga dobijaju kamione za „specijalne namene“. Ajd’ da kažemo da se sve to događalo, kako kaže aktuelni ministar policije Dušan Mihajlović, tokom Miloševićeve kriminalne vladavine. Međutim, indikativno je da se ni Mihajlović nije zainteresovao, niti su sadašnji organi istrage, koliko se zna, našli za shodno da utvrde ko su ubijeni, ko ih je ubio, da li je uopšte obavljena obdukcija, ako nije po čijem nalogu, gde su sahranjeni… Odnosno, ko je sve to organizovao. Tragova ima na pretek: u požarevačkoj policiji i danas ima ljudi od kojih se mogu dobiti početne informacije koje bi vodile do cilja, najverovatnije do samog vrha bivšeg MUP-a. Zanimljivo je, pre svega, ko su ljudi koji su iz Beograda u mercedesu prisustvovali razbijanju betonskih kovčega, a koje su lokalni policajci bespogovorno morali da slušaju. U Golupcu kažu: „Glupo je očekivati da će neko obelodaniti ta ubistva, jer oni koji skrivaju tajnu i danas rade u policiji.“ Ako je zbilja tako, sasvim je razumljivo kome ide u račun da se istraga nereaktivira, što bi moglo da se kvalifikuje kao skrivanje zločina.

Prema rečima bivših i sadašnjih generala i nekih oficira VJ, neizbežno se nameće zaključak koji se dosad samo naslućivao: JNA, odnosno, Vojska Jugoslavije, bila je i ostala država u državi, koju niko nije mogao da kontroliše, i imala je uvida kako se troše pare iz vojnog budžeta. Kad je u julu prošle godine general-potpukovnik VJ Živorad Vujčić, zaposlen u YU garant banci, optužen za primanje mita, obelodanio mnogo žešće zloupotrebe službenog položaja (da bi sebi ili drugima pribavili pritivpravnu korist) mnogi u to nisu verovali. Ispostavilo se, međutim, da je zloupotreba bilo znatno više i da je teško zamisliti o kakvim svotama je reč. Bilo je uobičajeno da na primer neki general nosi milion dolara u torbi. „Nismo mogli da imamo kontrolu. Postojala su uvek dva nezavisna toka novca i računa. Jedno je Ministarstvo odbrane, a drugo Generalštab. Pretpostavljam da su mogli da rade s tim novcem šta su god hteli“, kaže Momir Bulatović, bivši predsednik savezne vlade. Za „pobednika“ u ratu s NATO snagama načelnika Generalštaba Nebojša Pavković general Vujčić je tvrdio da ni sam ne zna koliko ima stanova. I ne samo on. Bilo je tu grabeža po običaju pokrivenog vojnom tajnom. Para je bilo, dve trećine saveznog budžeta pripadalo je Vojsci Jugoslavije. „Mi smo iz saveznog budžeta 2001. godine platili 50 miliona nemačkih maraka kamate na dugove Vojske Jugoslavije“, kaže ministar inostranih poslova Goran Svilanović. „U Ministarstvo odbrane došlo je pismo od načelnika Generalštaba (Nebojša Pavković, prim. aut.) u kojem traži saglasnost da sam raspolaže sa 25 odsto vojnog budžeta. Vlada ima problem da kontroliše finansije VJ.“

Zaposleni u YU garant banci (bivši Vojni servis) sumnjaju da ima te sile koja će moći da razobliči šta se sve radilo u toj banci i kakvih je zloupotreba bilo. Do početka ove godine njen direktor general-potpukovinik Vuk Obradović objašnjavao je Anketnom odboru kako su tekle kupovine za vojsku i kako je banka nabavljala devize. „Vojska je uvek kupovala devize po zvaničnom kursu. Kad bi nam se dokumetnacija dostavila, mi smo je prosleđivali Narodnoj banci, a posle smo izlazili na devizno tržište.“ Devizno tržište su zapravo bili dileri uglavnom iz Francuske ulice, a i iz ostalih delova grada. Kada je general Pavković krajem 2000. godine bezecovao za sebe jednu kuću u Tolstojevoj ulici i naložio da mu se kupi od vlasnika koji je tražio u devizama 1.700.000 maraka, svi dileri su nagrnuli i nekoliko dana opsedali YU garant banku koja je od njih otkupljivala marke po nešto većoj ceni nego na ulici. Uzgred, general Obradović tužio je državu i tražio odštetu od dva miliona dinara, jer je pretrpeo „duševni bol“ budući da je bio za istim stolom kada je Pavle Bulatović bio ubijen u restoranu Rad.

Prošlo je već nekoliko meseci od postavljenja dr Andreje Savića za načelnika Državne javne bezbednosti. Na svojevremeno upućena pitanja novinara na konferenciji za štampu dokle se došlo u otkrivanju afere fotografisanja Slobodana Miloševića i njegovih pratilaca prilikom odvođenja do helikoptera kojim je bivši predsednik bio otpremljen ka Hagu, Savić je odgovorio da mu je prethodna vrhuška DB-a ostavila vruć krompir i da će policijska istraga u rekordnom roku biti privedena kraju. Krompir se odavno rashladio i istrunuo, a ni do danas nije zvanično saopšteno po čijem nalogu je načinjena ta fotografija i kako je dospela u jedan beogradski nedeljnik i bila ekskluzivno najavljena i objavljena. Javnost, međutim, zna čija kći radi ili je radila u tom nedeljniku. Treba, čini se, razumeti i Savića i debeovsku solidarnost, ali, svejedno, reč je o obmani kakvo god objašnjenje imao načelnik.

Za vreme vakta ministra MIhajlovića, tačnije, 3. aprila 2001, neki ljudi koji su se predstavili kao pripadnici DB-a u prisustvu Gorana Milinovića, bivšeg šefa kabineta Slobodana Miloševića, polomili su državni pečat na trezoru punom neprocenjivih vrednosti u vili Mir, otključali teška metalna vrata, ušli u trezor i boravili izvesno vreme u njemu. Ko ih je poslao i zašto? Otkud tu Milinović? Da li su ti navodni debeovci bili ovlašćeni da gotovo nasilno uđu u trezor? Šta su u njemu radili? Jesu li uzeli ili ostavili nešto? I napokon, u trezoru su eksponati Muzeja istorije Jugoslavije, što zapravo znači da o njima brine savezna vlada, a ne ljudi iz DB-a. I šta će biti ako se jednog dana prilikom inventarisanja ustanovi da, na primer, nedostaje jedna od tri vaze od alabastera iz Piramide faraona koji je Egiptom vladao 2750. godine pre nove ere. Ili da nedostaje bilo šta drugo. Ministar Mihajlović, ukoliko ne zna, morao bi da potraži objašnjenje od bivšeg načelnika DB-a Gorana Petrovića i priupita ga ko posla debeovce u trezor. Javnost bi morala da bude upoznata s takvim i sličnim sumnjivim poslovima. Tako bar tvrdi aktuelna demokratska vlast kojoj i Mihajlović pripada.

Nije poznato zašto srpska policija već sedam meseci nije u stanju da otkrije ko je trojicu američkih državljana, braću Argona, Ilija i Mehmeta Bitićija, izveo 8. jula 1999. godine iz prokupačkog zatvora, u kome su izdržavali petnaestodnevnu kaznu zbog ilegalnog prelaska granice, doveo do iskopane masovne grobnice u Petrovom Selu i likvidirao hicima u glavu. MUP uporno izbegava da saopšti, jer biće da je reč o „patriotama“ neke parapolicijske ili paravojne formacije. Sem roditelja ubijenih koji su iz Amerike angažovali advokata u Jugoslaviji, i američki ambasador u Beogradu je u ime SAD bezuspešno nastojao da policija zločin rasvetli i ubice izvede pred sud. Neshvatljivo je to što MUP Srbije još nije dostavio Okružnom javnom tužilaštvu u Negotinu tražena obaveštenja i eventualno imenovao osumnjičene za zločin.

Na osnovu objašnjenja sagovornika Anketnog odbora postaje jasno da se vodila žestoka borba ko će Grcima prodati dva državna aviona za gašenje požara – kanadera. Na jednoj strani bio je ministar vojni Pavle Bulatović i vlasnik privatne firme koja je trgovala oružjem i ostalom vojnom opremom Target, vlasnika Bruna Vlahovića, a na drugoj Milan Milutinović, tadašnji ambasador u Grčkoj, i, kako reče Jovan Čeković, direktor Jugoimport SDPR, država. Pobedila je druga strana, ali je prodaja ostala pod velom tajne. Pre svega, javnost ne zna ko je uzeo pare ili svoj tal. „Država je tom prodajom bila oštećena, ne znam koliko su uzeli para i šta je sve tu bilo“, kaže Čeković. Međutim, nema nikakvih indicija da je protiv bilo kojeg učesnika ove mutne prodaje pokrenut pretkrivični policijski postupak.

Sve u svemu, iz obilja dobijenih informacija tokom razgovora članova Anektnog odbora s raznim sagovornicima, policija je morala dosad da obavi niz informativnih razgovora i podnese hrpu krivičnih prijava, naravno, uz priložene dokaze koji potkrepljuju osnovanu sumnju da su počinjena krivična dela. Međutim, policija je, koliko se zna, ostala po strani – bar kad je reč o pomenutim događajima.