Najbolji proizvod fabrike snova

Kinematograf je uređaj osmišljen radi proučavanja pokreta, a postao je najveći spektakl modernog sveta. Izgledalo je kao da je taj aparat za snimanje namenjen prenošenju stvarnosti, a postao je fabrika snova. Filmsko platno je trebalo da predstavlja čovekovo ogledalo, a zapravo je XX veku podarilo polubogove: zvezde.

...

Ovim rečima Edgar Moren počinje Predgovor trećem izdanju svoje knjige Zvezde, koju je nedavno objavio „Gradac” u biblioteci „Alef”, u prevodu sa francuskog Bojana Savića Ostojića.

Edgar Moren, francuski filozof i kulturolog, autor važnih naslova prošlog veka poput Čovek i smrt i Film i čovek iz mašte, ovdašnjoj javnosti je moguće najpoznatiji po otvorenom pismu koje je 1992. godine u pariskom „Mondu” napisao Dobrici Ćosiću, tadašnjem predsedniku SR Jugoslavije, smatrajući ga jednim od najodgovornijih za rat u Bosni i Hercegovini, navodeći da se Evropa „stvarala po uzoru na Bosnu i Hercegovinu koju ste uništili” i tražeći od njega da zaustavi etničko čišćenje i osvajački rat.

Moren u filmskim zvezdama, koje opisuje kao „polubožanstva, stvorenja iz sna nastala unutar kinematografskog spektakla”, vidi kao savršenu materiju za ilustraciju „problema mitologije, pa i magije, u okviru naših društava koja su navodno racionalna”, pa ih i proučava kao moderni mit.

Objašnjava da „ Zvezde nisu plod želje za ‘demistifikacijom’ niti pak nekakva nazovi marksistička brošura za masu koja zajedljivo komentariše žive mitove, smatrajući ih nižim oblicima obmanjivanja sa ciljem da se naivne mase dovedu do ‘otuđenja’. Ovde se taj fenomen shvata ozbiljno: zvezde su bića koja spadaju istovremeno u polje i ljudskog i božanskog, čije izvesne crte podsećaju na mitološke junake ili bogove s Olimpa, te podstiču kult, pa i neku vrstu religije”. Zato on mitologiju zvezda svrstava u hibridnu i neodređenu oblast na granici između verovanja i zabave. „Religija zvezda bila bi neka vrsta religije koja je uvek u embrionalnoj fazi, uvek nezavršena. Drugim rečima, fenomen zvezda u isti mah je estetski, magijski i religijski fenomen, a da nikada nije u potpunosti jedno od navedenog (izuzev u krajnjim graničnim slučajevima).”

Po njegovim rečima, razvoj mita o zvezdama doprineo je razvoju modernosti, gradskog i buržoaskog života, a glavni nosioci tog mita su žene i omladina.

Filmske zvezde su odrednice po kojima se pamti neki film, često kažemo „film Grete Garbo, film Brižit Bardo, Belmondov film”. Lica filmskih zvezda su na plakatama kojima se najavljuje film, a ne lica drugih autora – filmske zvezde su glavne, one privlače pažnju. Neretko se dešava da zvezda nametne neku izmenu u scenariju ili dijalogu. Štaviše, zvezda može da nametne temu, reditelja ili producenta, podseća Moren, kako je učinio Žan Gaben u filmovima Bandera, Pepe le Moko, Dobra ekipa, filmovima koje Divivje i Karne verovatno ne bi uspeli da snime bez njegove intervencije. Štaviše, zvezda može da izabere svoje partnere, scenariste, reditelje i da postane sopstveni producent, kao Edi Konstantin i Alen Delon u Francuskoj, a u SAD Džon Vejn i Bert Lankaster.

Zapravo, zvezda može da bude najdragocenija po film. „U sezoni 1938/1939. Dijana Derbin spasla je ‘Universal’ od bankrota. Pošto ga je posle 1948. ugrožavala televizija, Holivud je tražio i godinama nalazio spas ne samo u panoramskom ekranu, već i u lansiranju superzvezda poput Merilin Monro”, navodi Moren. Ta dragocenost se, naravno, i plaća. Uostalom, basnoslovni honorari holivudskih zvezda su jedna od najvidljivijih stavki koja ih razlikuje od drugih glumaca. Moren navodi da su u Francuskoj, oko 1960. Gaben, Belmondo i Žana Moro zarađivali između 20 i 40 miliona starih franaka za filmove čiji su budžeti iznosili između 100 i 200 miliona. Između 1965. i 1970. Katrin Denev je zaradila 130 miliona starih franaka za Tristanu (mnogo više od reditelja Bunjuela), Brižit Bardo je dobacila do 150, a Alen Delon do 200 miliona, pri čemu treba imati u vidu da se budžet mnogih filmova kreće između 100 i 200 miliona.

Zatim, filmske zvezde su odavno zvezde samo u bioskopu. Godine 1937. zvezde su bile zaštitni glasovi 90 odsto velikih američkih radio-programa, a danas nema televizijske emisije bez gostujuće zvezde (guest-star). One su promoteri odeće, farbe za kosu, izbora za mis, sportskih takmičenja, književnih sajmova, humanitarnih svečanosti, pa i izbora: u SAD, neke filmske zvezde aktivno su se uključile u političke kampanje. „Jednom producentu je čak palo na pamet da suprugu Nikole Saka, nakon što je pogubljen, uteši prisustvom Beti Dejvis (koja je odbila da se tako eksponira).”

Veoma velika zasluga za stvaranje filmskih zvezda pripada i novinarima, neki bi rekli – prevashodno novinarima. Do pedesetih godina prošlog veka, pet stotina specijalnih dopisnika bilo je stacionirano u Holivudu, odakle je napajalo čitav svet informacijama, glasinama i ispovestima u vezi sa filmskim zvezdama. Procenjuje se da se iz Holivuda svakodnevno slalo 100.000 reči, te je tako ovaj grad postao treći izvor informacija u SAD posle Vašingtona i Njujorka. „Danas se fotografije zvezda uvek pojavljuju u prvom planu u novinama i časopisima. Njihov privatni život je javan, njihov javan život je reklamni, njihov život na platnu je nadrealan, a stvarni život koji vode podseća na mit.”

Paradoks je da nisu filmske zvezde uzdigle junake koje su tumačile na platnu, već obrnuto: junaci su glumce pretvorili u zvezde. Zna se da su na adresu Nika Kartera stigla prva ljubavna pisma iz celog sveta. Ali Nik Karter nije zvezda već filmski junak. Nije poznato kako se zvao glumac koji ga je tumačio, a koji se prezivao Lijabel.

Priča o filmskim zvezdama je bezobalna. Neki od akcenata ove knjige Edgara Morena su „Vreme zvezda” i „Zvezde vremena” (naslovi dva dela knjige), sagledani iz različitih uglova a opisani primerima. Ovo poslednje Zvezde čini neverovatno prijemčljivim štivom, odnosno, zašto i to ne reći – studijom koja se rado čita.