Naivno i pogrešno

„VREME„: Poslednja vest je da je Er Srbija tražila otpust 82 odsto duga od Etihada, što je Etihad odbio. Šta će sada da bude sa tim dugom?

PREDRAG VUJOVIĆ: Ukoliko država odluči da spasava kompaniju po svaku cenu, onda će morati da plati. Tu se sad postavlja pitanje – šta treba da plati? Da li samo 51 odsto tog duga, jer ima vlasništvo od 51 odsto u Er Srbiji, ili ceo dug? Pošto ne znamo kakav je ugovor o kreditu, ko je garant tog kredita, kakvi su uslovi plaćanja, kašnjenja, sad samo možemo da nagađamo. Ali, pošto se ni do sada Etihad nije pojavljivao kada je trebalo da nadoknadi razliku između prihoda i rashoda u kompaniji, nego je ta razlika dolazila iz budžeta Srbije, čisto sumnjam da će sada prihvatiti da, na primer, srpska strana plati samo 62 miliona od ukupno 120 miliona dolara, a da ostalo ide na teret Etihada. A to bi, prema vlasničkoj strukturi, tako trebalo da bude.

Ali, oni su i uzeli te pare od Etihada.

Tu je sada velika igra. Etihad je multinacionalna kompanija i sad počinje priča da taj deo kompanije koji je dao kredit otprilike nema veze sa avijacijom, kao i da Etihad avijacija, kada treba da kupi avion, uzima kredit od njih. To je moguće, ali postoji i drugi deo priče. Prvo, to plaćanje kredita nije došlo iznenada. Od 2015. kada je uzet prvi kredit koji treba da se vrati sad u septembru, neko je morao da vodi računa i da kaže – i pre tri i pre dve godine – ljudi, mi moramo da damo 56,5 miliona u septembru 2020. To se nije dogodilo. Od samog starta se ništa nije radilo na temu vraćanja dugova. Neću da insinuiram, ali to mi dosta liči na ono – uzeo sam kredit, a od starta sam znao da neću moći da ga vratim.

Tu bi moglo da se kaže – da nije bilo korone, vratili bismo sigurno…

Korona uopšte nije uzrok toga što Er Srbija ne može da vrati dug i to ne može da bude argument. Onog trenutka kada je neko pre pet godina uzeo kredit, on je trebalo da odvaja pare da taj kredit vrati. To je na godišnjem nivou oko 25 miliona dolara, jer i onaj drugi kredit dospeva samo 10 meseci nakon prvog. Ako niste odvajali ni 2016, ni 2017, pa sve do prošle godine, to onda nema nikakve veze sa koronom. Zar neko misli da bi Er Srbija u ovoj godini napravila plus od 56 miliona dolara za prvih devet meseci 2020. da nije bilo korone? Ne bi, to se vidi ako se pogleda izveštaj o poslovanju od prošle godine. Oni su prijavili neto dobit od 9,5 miliona evra, uz subvenciju države veću od 20 miliona evra.

I dalje tvrdim da je ta kompanija strukturalno pogrešno postavljena od prvog dana, od 2013. Još važnije je da je srpska strana – Vlada Srbije – kao većinski vlasnik ustupila pravo rukovođenja kompanije Etihadu. Ko vodi kompaniju dužan je da obezbedi takvo poslovanje da može da vrati kredit. Ili da kaže: „Ja sam nesposoban“ i da se skloni. A ne može da se sad okrene Vladi Srbije i kaže – ako hoćete nacionalnu kompaniju, isprsite se za 120 miliona dolara.

foto: saša petrović / tanjug

Zar nije Evropska komisija svojevremeno utvrđivala ko rukovodi Er Srbijom i utvrdila da je to Vlada Srbije, a ne Etihad?

Evropska komisija je tražila da u Upravnom odboru bude više članova srpske strane od Etihada. Ali, o menadžmentu kompanije, o svim ključnim mestima – Etihad je odlučivao, oni su dovodili ljude i za to nikog nisu pitali i nisu nikom odgovarali. Setite se kad je (bivši generalni direktor Er Srbije) Dane Kondić bukvalno pobegao u decembru 2017 – posle četiri godine na mestu generalnog direktora niko nije analizirao šta je taj čovek uradio, da li je to bilo dobro ili nije.

Ako sam ja kao većinski vlasnik dao vama kompaniju na upravljanje, ja onda od vas, ako ništa drugo, mogu da očekujem da kompanija posle pet godina nema dug. A ne da se posle pet ili sedam godina suočim sa dubiozom, a taj isti koji mi je dao kredit i koji upravlja kompanijom ne odgovara ni za šta.

Kada je reč o tom kreditnom odnosu, sam način kako je traženo da se najveći deo duga otpiše, bez obrazloženja, toliko je naivan da nemam reči. Pre upućivanja tog pisma bilo je potrebno da se vode ozbiljni razgovori na visokom nivou, a to nije sadašnji direktor kompanije Nejsmit – koji je, uzgred, u ime Etihada vodio i Alitaliju, pa je doveo do bankrota – nego da pregovara neko iz Vlade Srbije, neko ko je učestvovao, npr. Siniša Mali. A ne ovako, pošaljem pismo i kažem da nemam para. Takvo slanje pisma i takav odgovor nanose štetu aviokompaniji jer će ostali poverioci, svako ko ima potraživanja prema Er Srbiji – aerodromi, dobavljači goriva, rezervnih delova… – sad da traže pare kad vide da su ovi nesolventni. Plašim se da takvo pismo može da izazove paniku koja će i ovako tešku situaciju kompanije još više otežati.

Vučić je u aprilu rekao da su posao i plate u Er Srbiji svima zagarantovani, kao i da će Srbija u Er Srbiju ulagati mnogo više zato što sada EU dozvoljava državnu pomoć i dokapitalizaciju.

To sve nema veze sa stvarnošću. EU nije promenila svoju politiku. Ona dozvoljava državnu intervenciju u obliku kredita, sa vraćanjem tih para. Jednostrano davanje para kao grant ne egzistira nigde i tu nije EU ništa promenila. Dalje, to za plate i zaposlenost, ne treba o tome političar da govori, nego direktor kompanije da izađe i kaže da će tako da vodi kompaniju, koja će da izdrži plate i sve ostalo, a da nema prihoda, pa nek kaže i odakle će to da pokrije.

Pretpostavka je da će država da pokrije.

Nije sad samo reč o tim kreditima. Ako je tačno ono što je Zorana Mihajlović rekla u maju, da Er Srbija ima 30 miliona evra gubitke, a pretpostavka je da će do kraja godine imati i 50 miliona, ako država da tih 120 miliona dolara, moraće da da i još 50 miliona da bi održala kompaniju do 1. januara 2021. I šta će onda posle toga da radi?