Muke Davidove

Ako mu lekar nije zabranio konzumiranje alkohola, Zoran Đinđić je u nedelju 9. marta verovatno častio sebe nekim boljim šampanjcem, dok su u beogradskom Centru Sava njegovi nekadašnji saradnici, danas najljući protivnici, pretili kako će „David pobediti Golijata“. Ili je „Golijat“ Đinđić u pobedničkom zanosu sasvim ispustio iz vida činjenicu da „David“ uopšte postoji i traga za načinom da se što efektnije oglasi?

Imenom „David“ predstavio se tog važnog datuma novije srpske istorije Slobodan Vuksanović, nekadašnji potpredsednik Đinđićeve Demokratske stranke, potom njegov neuspešni rival na unutarpartijskim izborima za predsednika stranke, a danas predsednik vanparlamentarne Narodne demokratske stranke. Isto ime Vuksanović bi, pokazalo se, rado podelio sa onima koji prihvataju njegovu ocenu da „pošto ovaj režim imitira prethodni, onda treba uzeti i recept za njegovo rušenje, a to znači ujediniti se i pobediti“. Da bi izbegao zabunu među interesentima, lider NDS-a je precizirao i da se poziv na ujedinjenje odnosi na „sve demokratske i patriotske opozicione snage, ma kako se one zvale“. Vuksanović nije precizirao da li bi se ta definicija, s obzirom na brojna dosadašnja kreativna tumačenja pojma „demokratski“, mogla odnositi, recimo, na socijaliste sa svim njihovim postojećim i budućim frakcijama, na Jugoslovensku levicu ili stranku nekadašnjeg predsednika Jugoslavije Zorana Lilića.

Vuksanovićev poziv/obećanje/pretnju u nedelju su uživo čuli predstavnici nekoliko stranaka koje su, davne 1991, sve bile na istoj, opozicionoj strani. Među njima dve – Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija – i danas, uprkos prošlogodišnjim pokušajima izbacivanja, imaju poslanike u parlamentima Srbije i državne zajednice SCG, ali do sada nisu umele da ih upotrebe na način koji bi Đinđiću zadao veću glavobolju. Na izbornoj skupštini NDS-a bili su i predstavnici godinama najveće opozicione stranke, Srpskog pokreta obnove. Samo nekoliko dana ranije, konstituisanjem parlamenta Srbije i Crne Gore, SPO je izgubio jedini poslanički mandat, uknjižen u Veću republika počivše Skupštine SRJ, na ime Spasoja Krunića, koji mu je, nakon izbora 2000. godine, obezbeđivao kakav-takav status parlamentarne partije. Bio je tu i predsednik Socijaldemokratije Vuk Obradović, koji je, takođe pre nekoliko dana, pokušao na još jedan način da vrati poslaničke mandate u Skupštini Srbije i oslobodi se deprimirajuće odrednice lidera vanparlamentarne stranke. Govorili su i Nikola Milošević i Matija Bećković, a Skupštinu su svojim prisustvom omasovili i gosti iz Crne Gore („srpski“ i „obični“ narodnjaci Božidara Bojovića i Dragana Šoća, članovi koalicije Zajedno za promjene) i Republike Srpske (predstavnici Srpske demokratske stranke, bez sprečenog Radovana Karadžića).

SAD DA GA VIDIMO: Skup se, ipak, završio bez nagoveštaja antiđinđićevskog ujedinjenja, i to ne zbog Vuksanovićeve tvrdnje da Skupština stranke i nije mesto gde se prave nove koalicije. U ostvarenju još jednog velikog stranačkog ujedinjenja teško da će pomoći i pretnja koju je, takođe u nedelju, vođa SPO-a Vuk Drašković uputio Vojislavu Koštunici, bivšem predsedniku države, a sada samo lideru DSS-a. Ojačan uspomenom na 9. mart 1991, Drašković je Koštunici poručio da bi sada on trebalo da se stavi na čelo protesta koji je, veruje, danas možda potrebniji nego 1991. godine: „Ako ne izađe na ulicu lično on, da predvodi demonstracije, onda mu SPO neće služiti kao kritična masa za izborni uspeh njegove stranke“, zagrmeo je dugogodišnji srpski „kralj ulica i trgova“, objašnjavajući neophodnost raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora i oslobađanje „sadašnje TV Bastilje“. Iako bi Koštuničin izlazak na ulicu vanparlamentarnim opozicionim partijama baš mnogo značio, DSS, i pored saglasnosti u oceni da je „jedna gramziva vlast zamenila drugu gramzivu vlast“, ne namerava da im učini takav plezir. Kao što, sudeći prema izjavi potpredsednika stranke Dragana Maršićanina, ne namerava ni da odustane od poznatog stava da u obzir dolaze samo programske postizborne, a nikako tehničke predizborne koalicije. Srđan Bogosavljević, direktor Strateškog marketinga (SMMRI), kaže da je takav stav sasvim logičan: jedini motiv za udruživanje DSS-a sa malim vanparlamentarnim strankama, prema njegovoj oceni, mogao bi biti pravljenje šireg spektra partija koje traže raspisivanje prevremenih izbora. U tom slučaju, DSS bi bio prinuđen da deli vlast sa istim tim malim strankama, a Bogosavljević, kao i brojni drugi istraživači javnog mnjenja i politički analitičari koji su se tim povodom oglasili, u takvu mogućnost ne veruje.

JE L’ IMA ŽIVIH OVDE?: Najnovija istraživanja SMMRI-a, naime, pokazuju da su se sada jasno izdvojile četiri političke partije koje imaju preko deset odsto potencijalnih birača – DSS, DS, Srpska radikalna stranka (znatno ojačana Šešeljevim odlaskomu Hag) i G17 plus. Kada izbori budu raspisani/iznuđeni, Bogosavljević očekuje koaliciju dve od te četiri stranke – pri čemu ističe da sada jedino (vanparlamentarna, ali prisutna u vlasti) G17 plus ima potencijal udruživanja. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da još tri stranke imaju realne izglede za preskakanje izbornog cenzusa – parlamentarne SPS i Stranka srpskog jedinstva Borislava Pelevića i vanparlamentarni SPO. U slučaju da Srbija ponovo bude podeljena u veći broj izbornih jedinica, šanse da uđu u parlament dobile bi i neke regionalne ili nacionalne stranke (poput Lige socijaldemokrata Vojvodine, na primer). Vuksanovićev NDS, Obradovićev SD i brojne druge male vanparlamentarne stranke, ni u jednom istraživanju rađenom na uzorcima do 2500 ispitanika, prema rečima Bogosavljevića, nisu „žive“ – čak ni u slučaju da bude prihvaćen za sada najmanje zahtevan predlog izbornog zakona, Cesidov, koji podrazumeva izborni cenzus od dva odsto glasova od ukupnog biračkog tela. Ukoliko prag za ulazak u parlament bude postavljen tako nisko, sudeći prema sadašnjem raspoloženju birača i stranačkim interesima, teško da će to povećati šanse malih stranaka da se domognu poslaničkih mandata, jer će tada izgledniji konkurenti za ulazak u parlament imati manje razloga da se udružuju.

To, međutim, ne znači da će nakon prvih sledećih parlamentarnih izbora onaj spisak od oko 200 registrovanih političkih partija odmah biti sveden na razumniju meru. Prethodni period iznedrio je mnogo stranačkih lidera koji zaista imaju neku poznatost među biračima, za razliku od partija koje predvode, čija imena teško da mogu da pogode i novinari koji prate partijsku scenu. A teško da će ti lideri, da bi sačuvali svoje partije, propustiti i poslednju šansu, koju Srđan Bogosavljević vidi na lokalnim izborima: većinski sistem, prema kome se ti izbori održavaju, mogao bi da nekim malim strankama omogući da iskoriste taj potencijal poznatosti svojih lidera i domognu se ponekog sedišta u skupštinama opština. A onda uz odbornički „pojas za spasavanje“, mnogo optimizma i dobrih nerava – napred, u nove izborne okršaje, ujedinjenja, raskole, trgovine i, naravno, borbu za demokratiju i slobodu medija.

Sa kraljem u parlament

Ono što Srpskom pokretu obnove daje mogućnost novog parlamentarnog početka jeste, prema Bogosavljevićevim rečima, jaka regionalna koncentracija birača u Šumadiji i centralnoj Srbiji, koja bi, u slučaju da izbornim zakonom Srbija bude podeljena u izborne jedinice, toj stranci mogla biti od velike koristi. Bogosavljević ističe i da, za razliku od drugih stranaka koje atakuju na gusto naseljene političke prostore (socijaldemokratski, na primer), SPO nema ozbiljniju konkurenciju u očima rojalista. Tako bi, uz dobro osmišljenu strategiju, ta stranka mogla da se nada povratku u parlament. Ali, verovatno ne i uspehu koji bi se mogao meriti sa nekim od ranijih izbornih rezultata, kada je ta stranka uspevala da sakupi blizu 800.000 glasova.

Romantika

Sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, ukoliko se ne udruži s nekom većom partijom, Vuk Obradović ima jednake šanse da na nekim budućim izborima uđe u parlament kao što ima izgleda da povrati devet mandata u Skupštini Srbije, oduzetih nakon raskola u stranci prouzrokovanog „seks-aferom“.

Obradović je u aktuelnoj fazi borbe za povratak u parlament zatražio od Tužilaštva da pokrene istragu „protiv osoba koje su zloupotrebile službeni položaj i falsifikovale dokumenta“, prema kojima je Vrhovni sud Srbije odlučio po žalbi SD-a, a njega priznao kao predsednika stranke. Bez obzira na dosadašnje sudske odluke i njihovo (ne)poštovanje, Obradović veruje da će dugim putem kroz institucije ponovo doći do devet oduzetih poslaničkih mandata. Romantično raspoloženi bivši general ubeđen je i da je prvi dan proleća, 21. mart, najbolji termin za sigurno formiranje nacionalno-demokratskog bloka. Uveren je i da bi sam u taj blok uneo „kapital“ veći od oko 25.000 glasova, koliko je osvojio na poslednjim predsedničkim izborima, a ne bi mu smetalo ni da se sa socijalistima i radikalima bori za raspisivanje prevremenih izbora.

Specijalno, vanparlamentarno

Prošle nedelje ponovo se pokazalo da put do moći ne vodi obavezno preko izbora i kroz parlament – što je Jugoslovenska levica znala odranije i što joj, s obzirom na mikroskopsku veličinu popularnosti, sada dođe ko melem na ranu. Stranka koja nikad nije samostalno izašla na izbore i koja je gašenjem poslednjeg parlamenta poslednje Jugoslavije ostala bez poslednjih poslaničkih mandata (imuniteta), pokazalo se, u bliskim je prijateljskim vezama s novoimenovanim specijalnim javnim tužiocem Srbije Jovanom Prijićem. Od Prijića se očekuje da, za platu od 90.000 dinara, utiče da se raščisti dobar deo nereda u čijem je stvaranju isti taj JUL godinama udarnički učestvovao.