foto: privatna arhiva
Umesto omaža za stotu godišnjicu rođenja Sergija Lukača (1920–2004), pedagoga autora i urednika koji je obeležio uspon našeg novinarstva šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, ovde prenosimo u celini njegovo sećanje na vlastitu mladost u Mostaru, poput nekog prizivanja feniksa, napisano u trenutku kada je grad njegove mladosti još nosio sveže ožiljke još jednog rata i razaranja
Tekst prenosimo iz Knjige o Mostaru (1998. i 2006) koju su priredili Borivoje Pištalo, profesor istorije i poslednji direktor velike Narodne i Univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine u Sarajevu koja je izgorela prvih ratnih dana 1992. godine, i književnik Vuk Krnjević.
Odrastao sam u Mostaru i mada mu genetskim korenima nisam pripadao, ja sam se sam posinio jer sam prosto tako osećao. Iz Mostara sam otišao zauvek pred rat. Sve moje uspomene okamenile su se 1938. U ovim sećanjima delovaću, mlađim generacijama kao okamenjeni dinosaurus. Ti mlađi možda neće shvatiti moje dve mostarske decenije. Oni koji bi mogli da shvate uglavnom već leže u bjelušinskom groblju, u Maslinama ili po haremima. Ali, avaj, ja drugih sećanja na Mostar nemam.
Moj vršnjak Federiko Felini ispisao je pokretnim slikama gorka sećanja na svoju italijansku mladost. Film je nazvao Amarcord, a uvrstili su ga među 20 najboljih filmova svetske kinematografije. U kontrapunktu na gorka sećanja Felinija ja sam iz svoje mostarske mladosti poneo samo slatke uspomene. Toliko vedre da su me one učinile „rođenim“ Mostarcem. Kada se nekome predstavljam, o lokalno-regionalnim korenima kažem da sam Mostarac i Hercegovac.
Već 60 godina živim u Beogradu, pa kao profesionalni novinar i prof. Univerziteta prirodno koristim beogradsku ekavštinu zato ću na njoj ispisati ova slatka sećanja… svoj „Dolcecord“.
Svetlost Mostara
Rodio sam se i prve tri godine rastao u sarajevskoj bolnici na Koševu gde su moji otac, mladi hirurg, i majka stanovali u sobici 3×3. Ne sećam se više gde je spavao moj jedini i veliki drugar Tili, trogodišnji vučjak. Dece u bolnici nije bilo pa sam rastao kao dvostruko osamljeni jedinac.
Majka je bila Švajcarkinja iz Fribura, iz mešanog nemačko-francusko-švajcarskog braka, imala je tvrdo uvo za srpsko-hrvatsko-bosanski pa su kod „kuće“ majka i otac razgovarali na“švicerdič“-u ili francuskom. Tako sam naučio nemački i francuski, ali ne i svoj očinski jezik. Lekari i sestre su me mazile i sažaljevale – onog malog što ne zna svoj jezik i bolje razgovara sa svojim psom nego sa nama. Prema klasičnom uzorku iz svog jezika najpre sam savladao psovke.
Izlaz je pronađen u Miciki, 16-godišnjoj Sarajki, koja me je do podne sa Tilijem čuvala i učila da govorim „po naški“. Sa tri godine najzad sam progovorio na sva tri jezika i mislio da svaki čovek na svetu govori drugim jezikom.
Na Koševu je svaki čas padala kiša, bilo je hladno, dolinom Miljacke vukle su se kisele magle. U Mostar sam stigao u proleće. Kao da sam, posle Sarajeva izbio u raj topline, otvorila se čarobna paleta boja i opojnih mirisa behara. Neretva je bila lepotica prema Miljacki, a sve je treperilo belosivim svetlom: Mali i Veliki Kuk, Dolac. Čitajući onaj čuveni pasus Ive Andrića o svetlosti Mostara i piljeći u akvarele Mehe Sofića shvatio sam šta su to svetlosti Mostara.
U Kolodvorskoj, gde smo stanovali, i Šantićevoj otkrio sam dece koliko mi je srce tražilo, uvek dovoljno za dva fudbalska tima. Otkrio Janjiće, Zelenike, Ćurkoviće, Brozoviće i Spuževiće, Gašiće, Zimonjiće i još desetke drugih iz komšijskih rudarskih zgrada. U Mostaru sam izašao iz zatvora jedinca i postao srećno društveno biće.
Janjići
Do početka 30-ih stanovali smo u Kolodvorskoj u kući od miljevine blizu nekadašnje željezničke rampe iznad Mikačićeve „Ledare“.
U kući do naše bio je podrum Čerekovića, a zid na užoj strani zgrade bio je sav u rastinju glicinije pričvršćene za fasadu velikim klinovima. Praveći se važan imitirao sam šimpanze i penjao se uz gliciniju na prvi sprat u svoju sobu. Jednog dana, kad sam valjda prebacio 40 kg težine, cela se struktura odvalila od zida, a ja na glavu strmoglavio, na sreću, u meki drop od loze koji je vredni gospodin Čereković naslagao u dvorištu svog podruma. Alkoholna isparenja su me omamila i to je bilo moje prvo pijanstvo.
U produženju dvorišta prema Šantićevoj isprečila se niska prizemna zgrada u kojoj su stanovali Frajevi, nemačka rudarska porodica. Stari gospodin Fric Fraj imao je retku sedu bradu kao Leonardo da Vinči i uredno švapski obučenu gospođu sa širokom suknjom i keceljom, uvek u poslu ali uvek nasmešenu. Sin starog gospodina, takođe rudar, mladi Fraj, je pio ali je zato imao kćerku plavojku, moju drugu Miciku, tri godine stariju od mene. Sa Micikom sam održavao kondiciju nemačkog jezika i bio pomalo zaljubljen.
Korisno i prijatno
Dalje u produžetku Frajevih bilo je dvorište i još jedna rudarska kuća, jednospratnica. Tu su u parteru živeli tata Marko Janjić sa sinovima Lukom, koji je poginuo kao rudar, Desom sa kojim sam se družio. Deso je postao profesor Univerziteta u Ženevi i ostao veliki patriota. Najstariji sin, lepota od momka, fudbalski golman i pevač toplog lirskog glasa, za kojima je pola devojaka Mostara uzdisalo, zvao se Mile, a imao je nadimak koji spada u zabranjene reči. Mlađi od mene bio je Vaso.
(Braću Janjće, Ljubu studenta i Vasu maturanta, 1941. godine ustaše su ubile i bacile u Neretvu; prim. ured.)
Janjići su imali i sestru Milevu, lepoticu otmenosti španske aristokratije, a mama im je bila jedna blaga gospođa zlatnog osmeha. Sa desetak godina bio sam toliko mršav da su me očevi pacijenti posmatrali sa sažaljenjem uz komentar „žalokan doktorov“. Nisam baš bio jaka reklama za medicinsku uspešnost oca. Bez društva za stolom izvoljevao sam i zakerao na očaj naše Mare Kržić, Slavonke, po mišljenju gostiju, kuhinjskog velemajstora. Mislim da je moj loš apetit bio skriveni protest što mi mama i tata nisu nabavili seku ili bar brata.
Kad god sam mogao kidnuo bih oko podne do Janjića. I gospođa Janjić je bila čarobnica u kuhinji. Mi deca bismo umivenih ruku sedeli za sinijom ala turke i čekali tatu Marka da sedne sa nama. Onda smo iz velike plitke činije, drvenim kašikama grabili pilav, ili šta drugo. To mi je toliko prijalo. Kada se moja majka požalila gospođi Janjić da njen Sergije ništa ne jede, ova je to komentarisala sa „čudi me jer onaj vaš mali ima u mene baš dobar apetit“. Kao i fudbal, jelo zahteva društvo.
Džez bend
Godine 1935, valjda, stigao je u Gimnaziju novi direktor, Dalmatinac, Marčić. Bio je „latinac“ ali su daleko važnije bile njegove kćerke, starija Neva, isuviše gospođica da bi nas zanimala, i mlađa Milja, sva u smehu i nemiru. Jedno vreme „ćosala“ (udvaranje, ljubovanje, ašikovanje, prim. M. M.) je sa mnom zvanično, ali sam otkrio da se ljubakala usput sa nekim avijatičarem. Bio sam duboko nesrećan i tešio se pišući srceparajuću liriku, a trebalo je da se radujem jer mi je Milja, donosila napredna ljubavna iskustva iz svoje zrelije avanture. Za taj prenos tehnologije imala je i dar i posvećenost, što ja nikako nisam razumevao. A i ko bi imao tu filozofiju sa 16 godina?
Kulturološki doprinos porodice Marčić Mostaru bio je ipak presudniji. Mili Ćišić, superiorno inteligentni đak iz mog razreda, kasnije, profesor i rektor Univerziteta u Splitu, svirao je violinu strasno, kao što to rade oni sa manjkom sluha.
Marijan Spužević bio je klavirista, dobar improvizator, kao i ja, s tim što sam ja u orkestru svirao klavirsku Honer harmoniku. Maca Marinković, violinista, kasnije hirurg u Gornjem Milanovcu, i Oton Župančić, klavirista, pukovnik JNA, svirali su svoje instrumente i lupali u bubanj koji smo iznajmljivali. Taj đački džez bend održao se od 1936. do 1938. ali nikada nije dobio zvučno američko ime. Tada to nije bilo u modi. Kada su profesora Tamindžića, direktora Preparandije, njegova prelepa i pametna kćerka Ljiljana i sin Brano namolili da i on dozvoli plesne matineje, budući da ih je Marčić dopustio u Gimnaziji, naš je bend postao kulturna činjenica u gradu. Plesalo se jedne nedelje u Preparandiji, druge u Gimnaziji, a sve su vere i nacije podjednako dolazile na ta đuskanja. Kao što je bio red, na igrankama su dežurali, vrlo diskretno, mlađi profesori koji bi sami ponekad zaigrali. Koliko se ljubavi tu rodilo.
Mi muzikanti nismo plesali, valjalo je svirali, ali smo zato bili glavni. Ne može čovjek imati sve na svetu.
Dajte nam hleba
Neobični su putevi sudbine.
Harmonika me odvela u levi pokret Mostara. Narodni front, kojim je rukovodila KP, u svojoj je antifašističkoj propagandi održavala u gradu i okolnim selima nešto kao muzičko-političke priredbe. Sa svojom harmonikom ja sam predstavljao muzički deo programa koji je imao svoju gradsku i seosku varijantu. Upoznao sam se sa levim pokretom, njegovim vođama, studentima i radnicima. Bili su tu dr Safet Mujić, lepi mladi lekar-marksista, Salko Fejić, Avdo Humo, Džema Bijedić, Stjepan Šulentić, Nenad Vasić, Franc Novak, Miro Popara, ponekad Fredi Bergman, brat doktorke Bergman i još neki. Ja, 17-godišnjak bio sam polaskan poverenjem drugova studenata i vredno sam svirao. Kada sam, valjda, položio ispit pouzdanosti, dobio sam zadatak da u prvoj masovnoj demonstraciji mostarskog proletarijata, posle jedne fudbalske utakmice, na JŠK stadionu ponesem u prvom redu jednu štapinu na kojoj je bio ispisan poveći transparent „Dajte nam hljeba, dajte nam rada“. Masa je prolazila bučno kraj naše kuće ispod Rondoa, do Nardelijeve vile. Otac i majka, kuvarica Mara i još neko od posluge, privučeni bukom dotrčali su do prozora, kad ono…
Videći me na čelu demonstracija kako tražim hljeba, moja Mara je oduševljeno počela da viče: Pa ono je naš mladi gospodin“. A mladi je gospodin još tog jutra važno vozikao u ćaćinom automobilu neke svoje drugare, nosio je „pekari“ rukavice i crveni svileni šal vezan ispod kragne košulje, taj isti „hleba gladni proleter“ nije hteo da jede pileći batak u podne. Protest je potrajao samo još stotinjak metara. Kod Komadinine vile primio sam prvi žandarski udarac pendrekom, transparent moje klasne borbe je pao, dobio sam i drugi udarac po ćiferici, vratio udarcem noge u donji trbuh sredovečnog brke žandarma, na šta mi je on ekavštinom skresao „majku majčinu“. Ja sam klisnuo u Komadininu baštu, odatle preko nekog plota u usku stazu koja je vodila u Lisku i izbegao svoje prvo od nekoliko kasnijih hapšenja što od antikomunističkih, a kasnije i komunističkih specijalaca*.
(*Na to se možda može odnositi i onaj slučaj kada su ga posle rata, izneli napolje zajedno s krevetom u koji je legao odbijajući da se iseli iz nacionalizovane očeve kuće na Topčiderskoj zvezdi u Beogradu. Njegov otac Feodor Lukač o toj kući piše u svojoj autobiografiji: „U Sarajevu sam ostao u penziji sve do 1964. godine, kada mi se ukazala prva mogućnost da se preselimo za Beograd. Tu nam je silno pomogao sin Sergije koji je stalno živio u Beogradu. On nam je izdejstvovao dozvolu preseljena u našu vlastitu kuću, koju sam bio kupio još 1940. godine. Iz naše kuće se iseljavao penzionisani general. Tako smo preselili u Beograd u julu 1964. Videti tekst: „Burni vek u životu jednog lekara“, „Vreme“ br. 1147-1148. od 27. decembra 2012. i br 1149. od 10. januara 2013); prim. M. M.)
Atletika u Mostaru
Dr Feodor Lukač (1892), moj otac, doneo je kao simbol modernog sporta prvu fudbalsku loptu u Bosnu, negde 1910. – u Sarajevo.
Da bi me odvojio od kostolomnog provincijskog nogometa koji sam počeo da igram i u JŠK u Mostaru, odlučio je da me zarazi atletikom. I on je kao student u Budimpešti pre 27 godina, počeo da igra na krilu u studentskom timu Ferencvaroša. Kasnije je prešao na studije u Beč i tamo nastavio da juri za loptom u Vijeni.
Započeo je rat i student treće godine medicine Lukač, bio je mobilisan u austrougarsku vojsku: uskoro je prebegao sa jednom bosanskom regimentom Rusima. Te bosanske prebege Rusi su prebacili u Srbiju tako da je mladi student medicine preživeo Albansku golgotu i bio upućen od srpske vlade u Švajcarsku da završi studije. U Švajcarskoj je poslao prvak u skoku u dalj i sprintu pod pseudonimom „Kraljević Marko“ bojeći se represalija nad porodicom koja je ostala u Sarajevu, još uvek pod austrougarskom vlašću.
U leto 1936. u Berlinu nacisti su organizovali Olimpijske igre. To je trebalo da bude put mog sportskog prevaspitavanja. Krenuli smo našim automobilom a njime smo upravljali Zajim Ćustović – šofer kao upis lep momak sa velikim paradnim fesom, otac i ja. Prijavili smo se za sportsko turističku trku kroz Evropu i Nemačku i osvojili zlatnu medalju u trci nazvanoj „Olimpijska zvezdana trka“.
Na svečanom banketu, za koji sam morao da pozajmim smoking, medalje prvoplasiranim automobilistima delio je lično ministar propagande Jozef Gebels. Taj omaleni žgoljavko imao je vlažnu i usku ruku i nije me nimalo impresionirao prilikom rukovanja. Nije ni čudo jer mršavi čovečuljak Gebels je imao kod mene konkurenciju Džesija Ovensa, Salminena, Metkalfa i drugih atletskih veličina. Bila je to ljubav na prvi pogled, istinska zanesenost atletikom. Danju sam gledao Džesija Ovensa kako osvaja neku od svoje četiri zlatne medalje, a noću sam to reprizirao u snovima. Prva stvar koju sam u jesen izveo bilo je osnivanje atletske sekcije u Gimnaziji.
Lazar Prnjat, naš nastavnik fizičke kulture, bio je samo učitelj veština, i zato visoko cenio kad bismo ga nazivali gospodine profesore Prnjatoviću. Profa je bio uvek krajnje uredan, pravdoljubiv, uspravnog držanja, ali kao starovremski „soko“, vemik Tiršovog gimnastičkog metoda, mogao je malo da pomogne u atletici. Bar nas nije ometao, čega smo se pribojavali.
Prve lekcije dobio sam od oca. Obeležili smo stazu od 333 m na JŠK igralištu, iskopali jame za skokove, nasuli ih peskom i atletika je krenula.
Prvi članovi ekipe bili su muzičari iz gimnazijskog benda, a uz njih i sva raja iz VII i VIII razreda i poneki preparandista.
Na treninzima je bilo postarijih promatrača koji su dolazili čudeći se čudom: „Što ovi momci bježe, a niko ih ne ćera?“ Komentarisali su moje trčanje:
„A ono ti je doktorov sin, odlikaš, ali on ne mere biti pametan nego mu ćaća kupuje ocjene. Šta mu je, što leti?“
Nijedna devojka nije htela da nam se pridruži. Samo 15 godina kasnije, Mostar je jugo atletici darovao rekorderku u trčanju na 800 m – Amiru Tuce. Istorija se ubrzavala…
Više nema autora, urednika ni pedagoga tog profila u sadašnjem novinarstvu.
Na ozbiljnim univerzitetima po takvom pedagogu bi nazvali bar jedan amfiteatar u kome studenti novinarstva slušaju predavanja. Ovde to ne da tama zaborava.
Generacije studenata novinarstva su volele predavanja Sergija Lukača, penušavosti njegovog stila i njegovu živu intelektualnu asocijativnost. Njegov žurnalistički opus se, inače, kreće u širokom luku od sporta, fizičke kulture kao osnove narodnog zdravlja, preko turizma, medicine, urbanizma, i kulture, uvek u širokom zamahu asocijacija od antike do futurologije i uvek s jakim tonom modernosti i vrlo često s istančanim osećajem za probleme siromašnih, koji je, kao što se vidi iz mostarskih sećanja stekao kao „doktorov sin“, a i lično. Nakon što se u noći između 31. maja i 1. juna 1941. njegov otac spasao ustaškog streljanja skokom u Neretvu, Sergije Lukač beži u Beograd u kome preživljava rat radeći na beogradskom pristaništu kao istovarivač brodova na Savskom pristaništu. Na Sremskom frontu je ranjen u ruku, koju ruski ratni hirurzi u Zrenjaninu nisu amputirali zahvaljujući razumevanju jedne doktorke koja se sažalila na suze mladog partizana koji kroz suze kaže da više neće moći da svira klavir.
Kad je pisao o sportu, Sergije Lukač, koji je bio atletičar, rekorder na 400 metara, to svoje iskustvo je u tekstovima oplemenjivao gotovo renesansnom multidisciplinarnošću koja se kretala između fiziologije, medicine, individualne i socijalne psihologije i sociologije.
Sergije je studirao je prava u Grenoblu (1938/39) zatim u Beogradu, a u Zagrebu je završio rat kao vojni invalid, diplomirao i počeo da se bavi novinarstvom u XIII proleterskoj brigadi Rade Končar, a potom u Studentskom listu, pa u Uredu za informacije Predsedništva Hrvatske od 1949. do 1951.
Po prelasku u Beograd radio je u Fiskulturnom savezu Jugoslavije i kao trener u Atletskom savezu Jugoslavije. Bio je urednik u Sportskoj knjizi, autor i urednik u sportskom listu „Fudbal“ i „30 dana sporta u svetu“.
Na Fakultetu političkih nauka doktorirao je na temu „Istorija novinarstva u Srbiji“ i bio osnivač Katedre za novinarstvo i redovni profesor teorije i tehnike novinarstva. Specijalizuje se na Stentford univerzitetu u Kaliforniji i u Pulicerovoj školi za žurnalizam na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.
Po povratku iz SAD sa Franom Barbijerijem koncipirao je 1972. njuzmagazinsku formulu NIN-a u kome je 23 godine bio autor i urednik. Bio je jedan od starih ninovaca koji je doprineo da ovaj nedeljnik prihvati njuzmagazinsku formulu kao primereniju okolnostima od ranije opinien-magazinske. Uvažavajući nostalgiju za starim NIN-om, Nedeljnim informativnim novinama s plejadom sjajnih individualnosti, ipak će reći da nisu uvek bile verne srednjem slovu svoje skraćenice („i“, informativne).
U jednom testamentarnom tekstu iz 1998. objavljenom u „Vremenu“ (čijem je koncipiranju 1990. inače doprineo dragocenim savetima), on je pisao da će početak trećeg milenijuma sa novim tehničko-tehnološkim, elektronskim, nemogućim mogućnostima telekomunikacije i informatike doneti masu obrazovanih, a samim tim, i radoznalijih konzumenata medija… „Valjaće toj obrazovanoj publici dati odgovor na pitanje zašto se nešto dogodilo i šta će se događati dalje. Profesionalci znaju da upravo ta dva pitanja povlače granicu između znati i ne znati, između biti i ne biti potpuno obavešten. A sve će to zavisiti od novinara. I, kao u svim profesijama, biće i ovde novinara – majstora i pacera koje će birati zreli ili nedorasli konzumenti informacija“, pisao je Sergije Lukač u „Vremenu“ 1998.
Da je živ, on koji je bio kritičar šunda i kiča 1970-ih se možda ne bi ljutio na lava zbog toga što hoće da vas pojede, već bi pokušavao da objasni zašto paceri pobeđuju.
„Ako ko ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj "Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
