Posmatrani zajedno, metla i rolna toaletnog papira u ovom trenutku istovremeno povezuju Ministarstvo prosvete, Srpsku pravoslavnu crkvu, borce protiv side, maloletne srednjoškolce i Novu Srbiju
Osim te čudne povezanosti, od 21. do 26. avgusta 2002. godine, u Srbiji je otkriveno i da drška metle može da se uvuče u rupu rolne toaletnog papira, da se maloletnici ponekad svlače pred svojim vršnjacima, kao i da tamo gde ima lopti, ima i grudnjaka. Ovi filozofski zaključci, kojih bi se postideli mislioci od Stare Grčke na ovamo, za sada su jedini konkretni rezultati višednevnog razmišljanja o tome da li se u Domu učenika u Sremskoj Mitrovici orgijalo, igralo ili samo preteralo sa striptizom. Sve ostalo u vezi s događajima u petoj smeni letnjeg kampa – od 12. do 18. avgusta – prepušteno je mašti zainteresovanih posmatrača.
ZAPLET I FINALE: Za početak storije bio je zadužen niški odbor Nove Srbije. Na konferenciji za novinare 21. avgusta predsednik tog odbora Dejan Rajčić ustvrdio je da se u dotičnom letnjem kampu dešavala „nedopustiva seksualna zloupotreba i psihofizička tortura dece“, što je ilustrovao prepričavanjem scene u kojoj su polaznici kampa navodno bili prinuđeni da se svuku do gole kože, i to pod reflektorima, naočigled meštana, slučajnih prolaznika i vojnika. Pozivajući se na zvanične izveštaje četiriju nastavnika iz Niša i jednog iz Ivanjice, Rajčić je poentirao da je na igralištu bilo „šezdesetoro gole dece“ i, kako već red nalaže, zatražio odgovornost nadležnog ministarstva i rukovodilaca letnjeg kampa. Već sledećeg dana oglasilo se ministarstvo tezom da se kritika niških profesora odnosi samo na pojedine programe u kampu, dok je Petar Kovačević, savetnik u Domu učenika, pokušao da smiri stvar tvrdeći da se sporni projekat zvao „Igre bez granica“ i da mu je cilj bio da na „psihološkom nivou dođe do oslobađanja dece od bilo kakvih stega i predrasuda“. „Svedoci s kojima sam razgovarao kažu da se malo predaleko otišlo u smislu ponašanja nekih učenika. Hoću da kažem da je sve bilo dobrovoljno, da niko nikoga nije ni na šta terao“, smirivao je Kovačević.
Ali, vredelo mu nije. Priča se, sledeći sve zakone klasične i moderne dramaturgije, približavala tački s koje više nema povratka. Već 23. avgusta, niške profesorke dobile su zasluženi prostor u medijima, ministarstvo je najavilo istragu, DSS zatražio ostavku ministra, a slike iz kampa postale više nego živopisne. Profesorka Jasmina Popović ispričala je kako je njene učenike na dolasku sačekao ni manje ni više nego „topli zec“: deca su, navodno, morala da prođu kroz špalir prisutnih vršnjaka koji su im dobacivali pogrdne reči u vezi s analnim seksom i slično. Njene koleginice istakle su da su „u okviru radionica deca morala da ponavljaju vulgarne reči, psovke i nazive za sve vrste seksa“, da su „morala da pokazuju neke poze“, da su u programu imala 12 zagrljaja i dodira, igru poljupca sa sve „poljupcem s dodirivanjem jezikom“, kao i da se sve „završilo javnim svlačenjem dece“. I onda kad se učinilo da je to otprilike sve što je moglo da se čuje, poslednji dramaturški udarac: prema rečima profesora, „postojale su igre u kojima su devojčice među butinama držale rolnu toaletnog papira a dečaci su vezanih očiju drškom od metle pogađali u njen centar, ili su devojčice među nogama držale keks, a dečaci ga nalazili zubima“.
Pored nadležnog ministarstva i rukovodilaca kampa, ovog puta bili su prozvani i aktivisti omladine Jugoslovenske asocijacije za borbu protiv side (JAZAS) čijim predavanjima su deca, navodno, bila prinuđena da prisustvuju pod pretnjom ribanja kujni i ostalih nusprostorija. Usledili su demantiji – ministarstvo, direktor kampa Sanja Pejin, JAZAS, učenik Predrag Stanić iz Paraćina, profesori iz Pirota i Paraćina – ali i razrada početne teme i detaljniji opis igara koje su navodno praktikovane u kampu. Uvek budna kad su „one stvari“ u pitanju, oglasila se i crkva: „Radionačarske aktivnosti koje su u letnjim kampovima doživeli odabrani, najbolji đaci iz škola u Srbiji, jesu paradigma buduće reformisane škole. Produkt takvih škola su deca kojima su pojmovi kao što su vera, moral, čast, patriotizam, vrlina, čak i znanje, potpuno strani“, grmelo je u saopštenju SPC-a. S iste adrese istaknuto je da ima indicija da je reč o pedofiliji, a zatražena je i ostavka nadležnih (možda nam je promaklo, ali tom prilikom nije pomenuto gde se dedoše sudski potvrđeni pedofili iz sopstvenih redova).
Veliko finale storije o striptizu, metlama i toaletnom papiru bilo je ništa manje spektakularno i potpuno je opravdalo očekivanja zainteresovane publike. Posle pet burnih dana, 26. avgusta, u otprilike isto vreme, ali na tri različita mesta i tri odvojene konferencije za novinare, oglasili su se resorni ministar, omladinci JAZAS-a i direktor sremskomitrovačkog Doma učenika. Od ministra se tom prilikom saznalo: 1. da nije bilo zloupotrebe, niti seksualne ili mentalne torture, 2. da su konflikti nastali kada su stigle profesorke iz Niša kojima nije odgovarao smeštaj niti „zabrana pušenja“, 3. zvanična verzija najspornije igre (vidi okvir!), 4. da je bilo propusta, ali da oni nisu direktan uzrok kontroverznih događaja i 5. da će biti naknadno ispitani propusti direktorke kampa Sanje Pejin i ministrove službenice koja mu nije na vreme ukazala na spornu epizodu. S druge strane, JAZAS je na svom susretu s medijima saopštio da njegov edukator Vukašin Grozdanović više nije član te organizacije jer „nije reagovao kada su u jednom trenutku ‘Igre bez granica’ prešle granice dobrog ukusa i građanskog morala“. Jedini disonantni ton velikom finalu dao je direktor Doma učenika Milenko Todić na svojoj konferenciji za novinare: ponavljajući već opisane scene, on je upitao zašto je ministarstvo „dozvolilo da se dobra ideja pretvori u lakrdiju i sramotu“ i doveo u sumnju kompetentnost edukatora JAZAS-a i direktora kampa.
NARAVOUČENIJA: Kad se uzmu u obzir sve verzije spornih događaja u letnjem kampu, sve tvrdnje i pretpostavke, sva javnosti poznata svedočenja, jedino pitanje na koje ne može da se odgovori jeste upravo ono koje je trebalo da bude najvažnije: šta se zapravo događalo u Sremskoj Mitrovici od 12. do 18. avgusta? Umesto odgovora, otvoreno je, međutim, mnoštvo novih pitanja. Ono koje se najpre nameće jeste pitanje kadra izabranog da koordiniše „edukativne, kreativne i rekreativne aktivnosti“ u letnjim kampovima. Najčešće pominjani akter, direktor kampa Sanja Pejin, u razgovoru za „Vreme“ objašnjava da je konkurs za tu funkciju (ili dužnost, kako vam drago) raspisao Filozofski fakultet i da se ona, kao student tog fakulteta, prijavila: „Pošto su nas profesori obavestili o kampovima, poslala sam biografiju i mejlom sam obaveštena da sam izabrana“. S druge strane, edukator omladine JAZAS-a Vukašin Grozdanović (19) stariji je od svojih učenika tek nekoliko godina. „Omladina JAZAS-a radi kvalitetno i njene akcije su mladima zanimljive, ali bi bila šteta da se zbog nekoliko ljudi koji nisu bili obučeni ugasi njihov rad. Oni moraju da sarađuju i da se posavetuju sa starijima“, objašnjava za „Vreme“ dr Mila Paunić, načelnik Odeljenja za unapređenje i očuvanje zdravlja pri Studentskoj poliklinici i sekretar JAZAS-a, organizacije od koje se omladina odvojila 2000. godine. Prema njenim rečima, „stariji“ JAZAS nije konsultovan ni obavešten o aktivnostima u letnjim kampovima, iako ga čine mahom profesionalci, afirmisani lekari. Čak i ukoliko ne ulazimo u polemiku o tome koliko bi godina i kakav akademski status trebalo da imaju oni koji rade s maloletnicima, ostaje nejasno zašto je ministarstvo, pored silnih zvaničnih institucija koje se bave decom, obavilo baš takvu kadrovsku selekciju i zašto su umesto nebrojenih eksperata angažovani ljudi „sa strane“. Ovako, osim štete nanete ugledu samog ministarstva, kompromitovani su i JAZAS, i studentkinja Sanja Pejin i, konačno, sve buduće akcije koje bi bile organizovane na sličan način.
Za razliku od uloge ministarstva, koja vrlo lako može da bude razjašnjena daljom internom istragom, uloga Nove Srbije u celoj priči verovatno će ostati diskutabilna i podložna individualnim tumačenjima. Teme za dalje razmišljanje: zašto su se niške profesorke obratile baš ovoj stranci; kako to da se tajming spektakularne konferencije za novinare zgodno poklopio s konstantnim pritužbama njenog lidera Velimira Ilića na medijsku blokadu kojoj je izložen tokom svoje predsedničke kampanje; konačno, ako su zaista tačni navodi ministra Gaše Kneževića, da li će predstavnici te stranke biti pozvani na odgovornost, ako ni zbog čega drugog, zbog širenja lažnih vesti? Osim toga, opet u slučaju da su nalazi ministarstva tačni, može se očekivati da će neku vrstu odgovornosti snositi profesori koji su bili prisutni, a čija je politička, ideološka i pedagoška uloga u ovoj priči više nego problematična.
U ovogodišnjim letnjim kampovima boravilo je oko 12.000 dece, a programi su obuhvatali, između ostalog, i „oslobađanje dece od straha od autoriteta, predrasuda i ograničenja“. Do slučaja Sremska Mitrovica, bilo je malo onih koji su uopšte znali da ti letnji kampovi postoje, da bi se od 21. do 26. avgusta oglasili, s jedne strane, svi koji se zalažu za očuvanje tradicije, vere, morala, patriotizma i ostalih tekovina roda srpskog, a s druge, svi koji tvrde da je seksualna revolucija stvar prošlosti i da su masne fote i striptiz među vršnjacima nešto što je poznato već decenijama. A deca? Ni ovog puta ona nisu u centru pažnje onih koji bi o njima trebalo da brinu. Uprkos tome što su skinuli gaće.
Verzija 1: Deca su bila prinuđena da se do gole kože skinu na igralištu, pod svetlima reflektora i naočigled meštana, slučajnih prolaznika i vojnika koji su smešteni u blizini, dakle, javno. (Predsednik niškog odbora NS-a Dejan Rajčić, „Večernje novosti“, 21. avgust)
Verzija 2: Deca su se svlačila na pisti gde su im delovi odeće ocenjivani. Mnoge devojčice su ostale samo u tanga gaćicama, a muškarci, u želji da pobede, prekrivali su peškirićima nage delove tela. Gaćice su vredele pet, a brushalteri deset poena. (Profesor Jasmina Popović, „Glas javnosti“ 23. avgust)
Verzija 3: Nije bilo preteranog svlačenja, nije bilo deset poena za ženski brushalter i sličnih gluposti. Nije bilo 60 golih ljudi na terenu, bile su četiri ekipe po šest ljudi, plus edukatori, dakle, nije bilo ukupno 60 ljudi, a kamoli 60 golih ljudi. (Predrag Stanić, učenik iz Paraćina, B92, 23. avgust)
Verzija 4: Deca su igrala igru u kojoj su jednom članu svoje ekipe davala delove svoje garderobe, s tim što su na njega mogla da navlače sve što im padne na pamet. Dve devojčice i dva dečaka dosetili su se kako da svojoj ekipi obezbede veći broj poena, pa su se sklonili iza jednog košarkaškog stuba, skinuli donji veš i dobacili ga svom predstavniku. Odmah potom, drugari su im dobacili trenerke koje su obukli, niko ništa nije video, a svemu su prisustvovali profesori. (Direktor kampa Sanja Pejin u razgovoru za „Vreme“, 26. avgust)
Verzija 5: U jednom momentu igrali su neku igru „Donesi-donesi“ i devojčica, da bi uštedela vreme, umesto da donese grudnjak, što je naloženo, a vremenom donošenja grudnjaka se skupljaju poeni za svoju ekipu, skida taj grudnjak. Vreme trajanja manje od 30 sekundi. Potpuno zatvoreno mesto, nema vojske, nema nikoga, klinci su tu, odmah joj dobacuju nešto, ona se oblači, i dva muškarca koje je ponela atmosfera takođe se skidaju, isto 30 sekundi ili manje, oblače se i tačka. U tom momentu, u tih 30 sekundi niko nije reagovao. Edukatori, profesori, niko nije reagovao. Ono što ja lično zameram niškim nastavnicama je to što nisu reagovale, ali su, gospodo moja, slikale fotoaparatom. To je pitanje morala, više nego morala te devojčice koja je skinula grudnjak. (Verzija koju je na konferenciji za novinare 26. avgusta izneo ministar Gašo Knežević upotpunjena je i zanimljivim razgovorom s novinarima: posle pitanja zašto deca nisu donosila, npr., loptu umesto donjeg veša, usledio je dijalog u kome je utvrđeno da „u kampu ima lopti, pa ima i grudnjaka“.)
Prema tvrdnjama koordinatora u letnjem kampu, igre s metlom i toaletnim papirom odavno su poznate i redovno se praktikuju na DIF-u i sličnim fakultetima. Beogradski psiholozi s kojima smo kontaktirali, međutim, listom tvrde da za takvu igru prvi put čuju. Doček koji su niške profesorke nazvale „toplim zecom“, a koji Sanja Pejin opisuje kao „prolazak novopridošlih polaznika kroz špalir starijih polaznika koji im, podižući ruke, naprave neku vrstu tunela“, u stručnim krugovima poznat je kao „tuširanje“. „To je jedna od završnih igara kada se grupa dobro poznaje i u njoj se insistira na tuširanju lepim porukama. Ona utiče na jačanje samopouzdanja, koheziju grupe ili samo na stvaranje dobre atmosfere. Ako je u ovom slučaju bilo nekih intimnijih dodira, to može da povredi one koji su stidljiviji, a imaju pravo na svoju stidljivost ili imaju jake principijelne norme ponašanja. Oni su tako dovedeni u situaciju da ne mogu da biraju, ili se jednostavno ne snalaze jer su upravo došli u kamp i nisu upoznati s pravilom da mogu da odbiju da učestvuju u nekoj aktivnosti“, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ dr Gordana Rajin, nosilac aktivnosti u projektu promocije reproduktivnog zdravlja mladih pri Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta. Prema njenim rečima, isto važi i za igru izgovaranja ružnih reči za koju još nije utvrđeno da li se uopšte odigrala: „Usvajanje odgovarajuće terminologije je regularna radionica, ali u njoj se nikako ne insistira na vulgarnostima, naprotiv. Pa, u našem govornom jeziku psovke su toliko prisutne da ne vidim od čega se to oslobađaju mladi ljudi izgovarajući ih.“ Što se tiče najspornijeg striptiza, igra takođe nije šire poznata, ali su se o njoj, kako kaže Sanja Pejin, dogovarali koordinatori i edukatori uz prisustvo lekara u kampu. Zanimljivo je još da se igra igrala i u prethodne četiri smene sremskomitrovačkog kampa, ali da nikakvih problema nije bilo.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
