Mladi menadžer i čudo od opštine

Do pre desetak godina, u Inđiju se dolazilo i kroz nju se prolazilo najčešće greškom. Kad bi se kvarili, vozovi iz Beograda ka Subotici obično su se kvarili baš negde na 50. kilometru od glavnog grada, dok je ulazak u inđijsku autobusku stanicu obično podrazumevao samo to da ste greškom kupili kartu za autobus koji ne ide autoputem. Malo je bilo onih koji su uopšte znali gde se ovaj sremski gradić nalazi…

Danas, baš u trenutku dok nastaje ovaj tekst, u istoj toj Inđiji već se skupilo približno 100.000 ljudi pristiglih s raznih strana sveta da, od svih mesta pod kapom nebeskom, upravo tu odgledaju koncert jedne od najvećih svetskih rok grupa. Ista ta Inđija u međuvremenu je i zvanično stekla status najuspešnije opštine u Srbiji. Malo je onih koji nisu čuli za bar jednog investitora koji je odlučio da tu uloži svoje pare, malo je onih koji nisu obavešteni o bar nekoj novotariji koja se u tom gradu primenjuje. Zahvaljujući svemu tome, čak i oni koji ne znaju ko upravlja njihovom sopstvenom opštinom, dobro znaju ko je Goran Ješić.

POLITIČAR: Predsednik Opštine Inđija Goran Ješić rođen je 3. avgusta 1974. godine u Inđiji, a na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu diplomirao je 2003. Politički se angažovao 1996. i u zasluge iz tog vremena ubraja mu se to što je u Inđiji osnovao opštinsku organizaciju Građanskog saveza Srbije i što je bio jedan od osnivača pokreta Otpor u Vojvodini. Legenda kaže da je na čelo opštine Inđija došao slučajno – navodno, na jednom od brojnih mitinga između 24. septembra i 5. oktobra 2000, devojka od 16 godina koja je bila konferansije najavila ga je kao predsednika opštine i to bez njegovog znanja. Da li zbog toga ili nečega drugog, tek, posle političkih promena u Srbiji, Inđija je dobila najmlađeg predsednika opštine u Evropi. Čak i danas, u 33. i sa sedam godina predsedničkog staža, Ješić je najmlađi opštinski čelnik u Srbiji i jedan od najmlađih u ovom delu sveta.

Već na početku mandata, mlađahni predsednik suočio se s političkim problemima – predstavnici DSS-a u koaliciji s predstavnicima SPS-a u opštinskoj skupštini pokušali su da ga smene, ali su omanuli za svega nekoliko glasova. Osuđen na tu vrstu političkog pritiska, Ješić se tokom prve dve godine mandata okrenuo na „drugu stranu“ i bavio se međunarodnom saradnjom i donacijama. Tek pošto su smenjeni oni koji su želeli njega da smene, sav taj međunarodni angažman usmerio je na ono po čemu će i postati poznat – na konkretne projekte koji su se ticali svakodnevnog života njegovih sugrađana.

Na lokalnim izborima za predsednika opštine 2004, Ješić pobeđuje ne kao predstavnik ove ili one stranke, već u ime grupe građana Samo najbolje za Inđiju. Građanski savez Srbije se mesecima posle toga busao u junačke grudi zbog toga što su „pobedili“, ali svima upućenima bilo je jasno da je na lokalnim izborima pobedio samo i jedino – Goran Ješić. Dve godine kasnije, u julu 2006, Ješić je dao ostavku, kako na svoje funkcije u GSS-u tako i na članstvo u stranci. Kao jedan od viđenijih funkcionera i već tada najuspešniji predsednik opštine u Srbiji, iz stranke je ispraćen kako već običaji nalažu – principijelno. „Smatramo da je taj potez logična posledica politike kohabitacije Ješića sa G17 plus i DS-om u prethodne dve godine, što je rezultiralo odsustvom podrške članstva stranke potezima Gorana Ješića“, saopštio je GSS, ističući još da „principijelna politika GSS-a ne trpi jeftine kompromise i ne podleže promenama zarad sitnih ličnih interesa“. Sa svoje strane, Ješić nije želeo da ulazi u političke dubioze – jednostavno je objasnio da „više nije mogao da ostane u stranci koja je odavno izgubila identitet i čije je članstvo svedeno na nivo statističke greške“.

Kako bilo, u oktobru 2006. predsednik Opštine Inđija pristupio je Demokratskoj stranci koja je i ranije davala signale da bi ga rado videla u svojim redovima. U partijskoj hijerarhiji zauzeo je mesto člana Glavnog odbora, ali nisu retke prilike u kojima se prilično kritički osvrće na rad i ponašanje stranke i njenih funkcionera. U DS-u, baš kao nekad u GSS-u, Goran Ješić egzistira kao „stranka za sebe“. Zamerke na taj koncept više su nego brojne, ali malo je onih koji bi se usudili da se tome javno usprotive: uspesi koje postiže i ugled koji ima, omogućili su Ješiću da bez političkih skandala i umešanosti u političke marifetluke radi posao za koji je izabran.

MENADŽER: Prema zvanično saopštenim podacima u Inđiju je samo u poslednje tri godine direktno investirano 300 miliona evra, što je omogućilo otvaranje dve hiljade radnih mesta. Najveća investicija, od 140 miliona evra, jeste fabrika cigareta Monus, čiji je vlasnik Predrag Ranković Peconi, a među većima su proizvođač hamburgera Eska fud, Gastek, Frikom, Merkator. Među poslednjim najavljenim investicijama jeste izgradnja fabrike Henkel, odnosno pogona za proizvodnju sredstava za ličnu higijenu i kućnu hemiju. Fabrika će, kako se najavljuje, vredeti pet miliona evra i zaposliće 100 radnika. Istovremeno, potpisan je i ugovor o izgradnji fabrike za preradu vode, najavljeno je izdavanje zemljišta za izgradnju banje, a do kraja godine trebalo bi da se u Inđiji pojave i prve vetrenjače za proizvodnju struje. Nabrajanje svih investicija i ulaganja u infrastrukturu koje je obavljeno uz pomoć različitih međunarodnih organizacija dugo bi potrajalo, ali je nesporna činjenica da je tokom Ješićevog mandata Inđija postala opština u koju se slilo najviše novca.

Pozitivne promene, naravno, ne odnose se samo na fabrike i međunarodne kompanije. Za poslednjih sedam godina, u Inđiji je sagrađeno pozorište, asfaltirane su ulice i pešačke staze, rekonstruisane su sve škole i vrtići, gasifikovana je čitava opština. Najveća poboljšanja, ona koja su privukla i najviše medijske pažnje, ipak se tiču opštinske uprave. Za početak, žitelji Inđije odavno su zaboravili na pakao koji očekuje svakog ko u Srbiji makar i pomisli da „završi neki posao“ u administrativnom sektoru: u inđijskoj opštini, naime, više ne postoje šalteri i šalterski službenici čija je jedina uloga da građanina pokornog pošalju na sledeći šalter. Zahvaljujući kompjuterizovanom prijemnom odeljenju, većina dokumenata dobija se u roku od nekoliko minuta, dok je za one komplikovanije (građevinske dozvole i slično) potrebno nekoliko dana. Neka dokumenta moguće je dobiti čak i putem interneta, dok građani koji pokušavaju da reše kompleksnije probleme dobijaju SMS poruke kojima ih opština obaveštava o stanju njihovog slučaja. Takođe, Inđija je prva opština u Srbiji i Evropi u kojoj je uveden sistem „48 sati“. Po uzoru na njujoršku policiju i komunalne službe Baltimora, Ješić je sa saradnicima zapravo omogućio potpunu kontrolu svih finansijskih resursa u opštini – kako je ispričao u razgovoru za „Danas“ 2005, to u prevodu znači kontrolu „od radnih naloga do toga koliko troši goriva opštinski kamion, ili koliko košta održavanje tog kamiona“. Opština, naime, ima kol-centar, tj. broj telefona za sve zamislive i nezamislive probleme građana, a svi pozivi memorišu se u jedinstvenu bazu podataka. Stvar se tu ne završava: u roku od 48 sati svaki prijavljeni problem mora da se reši, a opština u tom roku mora i da obavesti građanina ili da je problem rešen, ili do kada će tačno biti rešen – u duhu opšte modernizacije, to obaveštavanje može biti obavljeno i putem mejla i SMS-a. Da bi se izbegli dalji problemi, rezultati rešavanja određenog problema fotografišu se, kako nadležne službe ne bi mogle da tvrde da su uradile nešto što su zapravo izbegle da obave.

BIRAČI: Pored svega ostalog, Ješić i njegova ekipa pozabavili su se i socijalnim pitanjima. Po rođenju deteta, opština majkama daje iznos u visini prosečnog ličnog dohotka, uvedeno je finansiranje vrtića trećeg i svakog sledećeg deteta u porodici, iz opštinskog budžeta plaćaju se profesionalni sportski treneri u školama, deci iz socijalno ugroženih porodica omogućeno je besplatno letovanje… Takođe, za penzionere je napravljen program pomoći u kući u kojem učestvuju nevladine organizacije, Centar za socijalni rad, Crveni krst, Udruženje penzionera i vojnici na civilnom služenju vojnog roka.

Kad se sve to sabere i oduzme, reklo bi se da će Goranu Ješiću biti „podignut spomenik za života“, tj. da će Inđijci biti jednoglasni u oceni da su zaokruživanjem njegovog imena na biračkom listiću napravili najbolji mogući izbor. I zaista, mnogo je prosečnih žitelja Inđije koji će reći da je napredak vidan, da im mnogo znači nestanak šaltera, otvaranje novih radnih mesta, privredni napredak i sve ostalo što se vezuje uz današnju Inđiju. Međutim, makar sudeći po internet forumima, ima tu i dosta onih koji pričaju drugačiju priču. Navodno, „svi oni koji su zadivljeni opštinom Inđija spadaju u onu kategoriju ljudi koja bi zbog dobre reklame kupila neki proizvod ili se zbog dobre šminke zaljubila u neku osobu“. U tom krugu kritičara, najčešće pominjane primedbe tiču se činjenice da je u Inđiju ušao kapital sumnjivog porekla, da broj novootvorenih radnih mesta nije onoliki koliko se zvanično navodi, da su novootvorene fabrike i fabrike čije se otvaranje najavljuje zagađivači vazduha i u tom smislu.

Takve i slične primedbe Goran Ješić ne komentariše baš mnogo. „Ima ekstra bogatih. Ima tajkuna: domaćih i koji su došli sa strane. Imamo ugledne privrednike koji imaju firmu staru 50 godina. Ima svega. Bitno je da svi oni uredno plaćaju porez. Mi ne možemo da pravimo razliku između čistih i prljavih para. To nije naš posao. Imali smo velike političke pritiske zbog Peconija. Ali ako je on taj novac zaradio nelegalno, neka to istražuju drugi državni organi. Nama je bitno da je uposlio ljude, da je dobio sve papire za fabriku cigareta, da izdvaja za lokalnu samoupravu, da plaća porez…“, rekao je u razgovoru za „Večernje novosti“ u aprilu 2006, a i sve ostale izjave na zadatu temu bile su slične i potpuno u skladu s tezom o tome da je za Inđiju najvažnije da pare stižu.

Takvoj poslovnoj filozofiji možda bi se moglo mnogo toga zameriti, ali je činjenica da se osim nekoliko političkih protivnika (najglasniji je Marijan Rističević, potpredsednik opštinske skupštine) i određenog broja gorepomenutih korisnika interneta tim aspektom inđijskog buma niko preterano ne bavi. Razlozi su razumljivi. Pored onolikog broja zadriglih, polupismenih i polusposobnih predsednika opština, zaista bi bilo neukusno razmatrati zašto se u Ješićevoj Inđiji pojavio ovaj, a ne onaj investitor – tim pre što i „ovaj“ i „onaj“ nesmetano obavljaju svoje poslove na teritoriji čitave Srbije. Ista je situacija s pitanjima koja se tiču razloga zbog kojih su međunarodne organizacije prosto pohrlile u Inđiju posle petooktobarskih promena. Goran Ješić je sasvim sigurno iskoristio svoje političke kontakte i svoje političko iskustvo da ih privuče, ali je isto tako sasvim sigurno da su oni pažljivo birali s kim će i koliko sarađivati – u konkurenciji koju su tada činili (a i danas uglavnom čine) gradski predstavnici kao izašli iz Titovog doba, mlađahni, poletni i sposobni Ješić već na prvi pogled izgleda kao neko s kim neće biti problema uobičajenih za ovdašnje prilike.

Konačno, postavlja se tu i pitanje famoznog „imidža“, odnosno teze o tome da je sve što se u Inđiji događa zapravo „šminka“ koja suštinski ne znači ništa sem način da se od Inđije „napravi brend“. Od svih pitanja koja se ponekad postavljaju o Goranu Ješiću i njegovom inđijskom čudu, to pitanje svakako je najbesmislenije. Ako je sve ono što se u Inđiji događa samo „šminka“, mora se priznati da je ta šminka besprekorna i da, iz pozicije drugih gradova u Srbiji, izgleda skoro bajkovito. Ako je sve što Ješić radi samo pravljenje brenda, mora mu se odati priznanje da je u toj delatnosti mnogo bolji od većine onih kojima su brendovi profesija. Čak i da nisu otvorena nova radna mesta (a jesu), čak i da nisu ukinuti šalteri (a jesu), čak i da nisu rekonstruisani vrtići i škole (a jesu), čak i da u Inđiji nije urađeno ništa (a jeste, i to mnogo), činjenica da je taj nekad zapušteni i zaboravljeni grad postao jedan od poznatijih u Srbiji bila bi dovoljna da Goran Ješić bude zapamćen po dobru.

LIK I DELO: U čitavoj ovoj priči, nesumnjivo je takođe da je, „brendirajući“ Inđiju, Goran Ješić uspeo da i od samog sebe napravi brend. Imidžom atipičnim za predstavnike lokalnih vlasti, neverovatnom kooperativnošću kad su u pitanju mediji, stalnim kritikama na račun centralizovane vlasti i načina raspodele državnog budžeta, kritikama čak i na račun stranke u kojoj se visoko kotira, Ješić je svakako postao jedan od političara koji bi mogli da predstavljaju neku novu, evropsku Srbiju. Pri svemu tome, da li namerno ili slučajno ne zna se, Ješić je uspeo da u svom javnom nastupu očuva imidž „normalnog čoveka“, što u srpskim prilikama znači da neće baš uvek biti nasmejani diplomata koji se grli i ljubi s biračima. U tom smislu, jedna od poznatijih epizoda dogodila se u septembru 2006. kada je na fudbalskoj utakmici između inđijskog gradskog tima i beogradskog BASK-a gađao sudiju praznom flašom. Iznervirao se čovek posle primljenog gola i isključenja dva igrača. „Da kojim slučajem nisam na ovoj funkciji, verovatno bih sudiju i tukao. Ovako, morao sam da se uzdržim kako me još više ne bi isprovocirao. Reč je o jednoj mafijaškoj organizaciji koja vlada u srpskom fudbalu“, rekao je Ješić tada, a slučaj (za divno čudo) nije medijski forsiran toliko da bi na bilo koji način ugrozio njegovu poziciju u Inđiji.

Ako se jednog dana bude pisala zvanična biografija Gorana Ješića, organizacija koncerta benda Red Hot Chilli Peppers i uopšte činjenica da je taj koncert održan u Inđiji verovatno će biti zabeleženi kao jedan od najvećih uspeha najmlađeg i najpoznatijeg opštinskog čelnika u Srbiji. Naime, upravo taj događaj nekako sublimira sve ono što je Ješić radio i šta radi. Saradnja sa organizatorima EXIT-a i medijska kampanja u vezi s koncertom još jednom su pokazali da je reč o modernom i duhom mladom političaru. Prilagođavanje infrastrukture potrebama posetilaca, instaliranje bezbednosnih kamera, koordinacija gradskih službi i službi koje su Inđiji pritekle u pomoć i sve ostalo što je urađeno pre koncerta, još jednom je pokazalo da je Ješić, ma šta mu kritičari prigovarali, više nego sposoban menadžer. Konačno, činjenica da je upravo zahvaljujući Ješiću ovaj bend došao u Inđiju, a ne u Beograd, verovatno je najbolji argument u prilog tezi da su i u Srbiji čuda moguća.

Potrebno je samo izabrati pravi put. Ili pravog čoveka.