Miting pod lipom

Da se te kišne i hladne subotnje večeri zatekao u blizini Nemanjine ulice u Požarevcu, čak i najljući protivnik Slobodana Miloševića bar bi u jednom trenutku morao da pomisli: „Ovako nešto nije zaslužio čak ni on“.

Nenaviknut na bilo kakav znak sažaljenja prema ovom pokojniku, putnik namernik potom bi verovatno zaključio kako je sve ono što je video i doživeo tog dana zapravo prava slika Miloševićeve Srbije – tamni tonovi, hladne boje, blato, gomila telesa koja pokušavaju negde da prođu i nešto da urade, senka policijskog kordona, plastični grobljanski venci, upaljene sveće poređane uz trotoar i lica kao izvučena iz nekog filma crnog talasa…

Umoran od sedmodnevnog pogrebnog maratona koji je nastao nakon smrti Slobodana Miloševića i velikog finala kojem je prisustvovao 18. marta 2006, pomenuti putnik namernik na kraju bi se neminovno predao i poetici. Ne zbog toga što je poezija ovih dana nekako moderna u Srbiji, već zato što je lirskim jezikom najlakše opisati sve ono što su tog dana osmislili Miloševićevi kompanjoni, a realizovali oni koji i dalje slepo veruju u pokojnikov svetli lik i delo. Lirskim jezikom rečeno, ta sumorna požarevačka subota, to kišno i hladno požarevačko veče, zapravo je bila poslednja u nizu loših Miloševićevih predstava, uludo započetih i unapred izgubljenih ratova, njegov konačni i definitivni poraz.

SAMO JEDAN DAN: Baš kao i u slučaju kompletnog posmrtnog hepeninga, dramaturški detalji poslednjeg dana završnog Miloševićevog putovanja ostali su nepoznati do samog kraja. Zahvaljujući tome, ni tog poslednjeg dana nije manjkalo dezinformacija, poluinformacija, logičnih i od svake logike udaljenih teorija, najava, pretpostavki. Na samom početku, izgledalo je da će se 18. marta 2006. dogoditi nešto što je jedan beogradski novinar okarakterisao kao „desant na Požarevac“: bilo je tu priča o blokadi grada, o zatvorenim putevima, o proceduri koja mora da se prođe kako bi se uopšte kročilo na mesto gde je, navodno, život stao na jedan dan. Kako će se ispostaviti, istina je bila daleko od toga. Put do Požarevca bio je čist ko suza, za saobraćaj je bila zatvorena samo jedna ulica, prenos beogradskih događaja na glavnom gradskom trgu ličio je na prosečan palanački miting, a neko neupućen mogao je na trenutak da pomisli kako se tu zapravo ništa i ne događa.

Ispred prodavnice Gorenja uredno su poređani primerci bele tehnike; Požarevljani gledaju izloge i pazare prolećnu garderobu; nedaleko od centra, dva konja mirno čekaju da ih gazde povedu tamo gde već žele; za razliku od časova baleta i bioskopske projekcije u Centru za kulturu, privatne žurke nisu otkazane; u mesari udaljenoj sto metara od mesta sahrane objašnjavaju nam da je „promet malo opao, ali stalno dolaze novinari koji hoće da jedu“.

Ukratko, grad u koji su se tog dana slili najveći svetski mediji uglavnom je funkcionisao normalno. Jedino što je remetilo uobičajenu svakodnevicu bila je privatna inicijativa, odnosno ono poslovično „daj da ućarimo dok se može“. Naime, kao i u svim sličnim situacijama, u Požarevcu je 18. marta 2006. procvetala „mala privreda“. Omiljena meta tek pristiglih novinara bio je štand na kome se prodaju majice s likom Slobodana Miloševića (300 dinara), ali to nikako nije bilo i jedino mesto na kojem je zabeležen zavidan promet. Duž prilaza onoj famoznoj lipi, prodavali su se bedževi (50 din.), cveće (karanfili – 50 din., ruže – od 80 do 100 din.) i sveće (od deset do 100 din.), ali je najinventivniji ipak bio vlasnik privremenog štanda s okrepljenjem: stomaklija, šljivovica i votka u plastičnim čašicama („Sve kupovno, garant! Ovo ovde nije brendi, nego sam sipao u tu flašu jer ima dozer“) po 30 dinara, a bilo je i soka, kafe i čaja od hibiskusa.

Ipak, pravi posao tog dana bile su nekretnine – da bi imali što bolji pregled situacije i dobre snimke, veliki i bogati mediji zakupili su kuće i dvorišta u neposrednoj blizini Nemanjine 41, pa su Miloševićeve komšije konačno i profitirale. Navodno, cena se kretala oko dve hiljade evra, ali (isto tako navodno) bilo je i slučajeva besplatnog ustupanja okućnice. Istina, bilo je i loših poslovnih poteza. Iako smeštena naspram jednog od dva VIP ulaza, odnosno naspram kapije Fondacije vojvode Petra Dobrnjca, kuća sa izuzetno malim dvorišem nije bila zanimljiva TV novinarima. No, kako je gužva rasla, a „medijski poslenici“ bivali sve brojniji, pojaviše se japanski novinari sa sve kamerama i silnom opremom kojima je i to malo dvorište bilo atraktivnije od prebukiranog „Press“ prostora. Pitali su, rekli su im da ne može. „Nema šanse. Jedino ako plate…“, objašnjava prilično uzbuđeni mladić prevodiocu, na šta mu Japanci odmah nude 200 evra. Pošto je gost u kući, mladić odjuri do domaćice, ova pristade, ali reče da „ne može ništa bez muža“. Međutim, kako od muža nije bilo ni traga ni glasa, Japanci se povukoše i od posla ne bi ništa.

TEORIJE, PRIČE I IZNENAĐENJA: Osim navoda o gradu koji će tog dana stati i zatvoriti sve kapije, omiljene požarevačke priče neposredno pred pogreb Slobodana Miloševića ticale su se određivanja koordinata na kojima se tog dana nalaze članovi njegove porodice. Iako je povelika grupa organizatora i onih koji su se tako samo deklarisali saopštila da se „iz bezbednosnih razloga“ niko od Miloševića, Markovića i Gajića tog dana neće naći u dvorištu pod lipom, pojavile su se bar tri teorije o „pravom stanju stvari“. Prva i najraširenija zasnivala se na „proverenoj informaciji“ da će Marko Milošević doći inkognito, odnosno prerušen. Njegovu sestru Mariju niko nije ni pomenuo, ali se zato o majci Mirjani govorkalo da bi mogla da u Srbiju uđe iz Crne Gore (i tako izbegne oduzimanje pasoša), kao i da nije isključen njen dolazak s teritorije Rumunije. Što se tiče glavne zvezde, tj. pokojnika lično, priče su se uglavnom svodile na već mnogo puta ponovljenu teoriju o tome da je sanduk prazan, a da je Slobino telo već otputovalo u Moskvu. No, zamor materijala posle sedam dana prepunih pretpostavki učinio je svoje: uprkos nespornoj atraktivnosti i brojnim detaljima, sve ove teorije uglavnom su odbacivane u samom startu.

Zanimljivo je, međutim, da o nečemu što će se pokazati kao jedna od glavnih atrakcija sahrane nije bilo ni reči tog jutra. Dolazak vladike mileševskog Filareta i opelo koje je trebalo da održi upravo on, jednostavno nije ni pomenuto – niko se nije zapitao otkud uopšte ideja da se jedan deklarisani ateista sahrani uz opelo, niko se nije zapitao kako je to dozvolila njegova supruga, a pitanja o izboru sveštenika koji će to opelo obaviti nisu ni bila potrebna. Ime kontroverznog vladike mileševskog nekako se samo nametalo, a zlobnici su tog dana tvrdili da je Filaret jedinog ozbiljnog takmaca imao u vladiki Pahomiju. Međutim, kako će se pokazati, Filaret je bar jednom uspeo da osvetla obraz instituciji kojoj pripada – desilo se, dakle, nešto što ni najmaštovitiji teoretičari i hipotetičari nisu mogli da predvide. Da je pristao da služi opelo po mraku ili nad krstom umesto nad grobom, kako mu je navodno naloženo, Filaret bi sasvim sigurno izazvao lavinu kritika upućenih SPC-u, još jedno otvaranje sopstvenog „dosijea“ po medijima i pružio još jedan u nizu dokaza o poslušničkom ponašanju crkve prema ovom ili onom vladaru i vladi. Ovako, moglo bi se reći da je Filaret jedini koji je te večeri zabeležio isključivo pozitivne poene. Uostalom, imajući u vidu kakva mu je bila konkurencija, to i nije bilo tako teško: znani i neznani govornici više su brinuli o potencijalnim biračima nego o činjenici da im publiku čine uglavnom stari i nemoćni ljudi, dok su organizatori jednostavno zaboravili na činjenicu da dan ima svega 24 sata (od čega, bar u martu mesecu, na obdanicu otpada manji deo).

NJIHOVA PRIVATNOST: Jedne beogradske dnevne novine objavile su 19. marta da je, u trenutku dok je kovčeg spuštan u grobnicu, stigao telefonski poziv Mirjane Marković. Navodno, poželela je da joj prisutni „prenesu taj trenutak“. Isto tako, navodno, preneti su joj zvuci Rjabinuške uz koju je Milošević sahranjen, a „ona se interesovala da li je u njihovoj porodičnoj kući poštovano sve što je bila njena i Slobodanova želja: da se okupe komšije, da ovo bude potpuna njihova privatnost“. Bilo bi zaista zanimljivo čuti šta je dr Marković potom rečeno, pošto je sasvim izvesno da je slika koja je mogla da se vidi nikako ne bi zadovoljila. Naime, tog popodneva i večeri, u Nemanjinoj ulici u Požarevcu bilo je svega sem privatnosti i komšijskog okupljanja.

Povorku koja je trebalo da stigne s centralnog gradskog trga čekalo je nekoliko stotina građana oslonjenih na privremenu metalnu ogradu (poznatu s demonstracija), a mnoštvo „pripadnika obezbeđenja“ sprečavalo je i njih i novinare da izađu na centralni deo ulice. Kretanje je bilo dozvoljeno isključivo po pretrpanom trotoaru, isključivo s jedne strane ulice, dok je druga bila rezervisana za važne goste. Osim obezbeđenja, centralni deo ulice zauzimale su dve sredovečne gospođe u bundama koje su satima čekale pogrebnu povorku s naramcima crvenih ruža u rukama. I tako… građani su čekali, gospođe su šetale, VIP gosti ulazili su u dvorište Zadužbine Petra Dobrnjca i potom nestajali s vidika, a obezbeđenje je muku mučilo s radoznalima i neposlušnima.

Istina, komšije su se okupile, ali u sopstvenim dvorištima, deleći svoje emocije isključivo s novinarima. Skromni bračni par koji živi preko puta Nemanjine 41, očigledno pripada ožalošćenim pristalicama, ali i ne razmišlja o mogućnosti da bude pušten u odabrano društvo u susedstvu. Strpljivo čekajući da kovčeg konačno prođe i pored njihovog plota, uporno ulazeći i izlazeći iz kuće da bi videli i zbivanja na ulici i TV prenos, najpre se nekako usput prisećaju da su im deca „rasla pod tom lipom zajedno sa Markom“. Kako vreme prolazi, a kovčega još nema, stvar se usmerava na odsustvo članova porodice: „Niko neće doći. Greota od boga“, uporno ponavljaju. Polako se smrkava, a iz pravca centra grada na svakih desetak minuta dolaze glasovi da se „kreće“, da „evo, stiže“, da „idu prečicom, pa će doći brže“. Nervoza raste, pa komšije s lepih uspomena i sažaljenja spram porodice prelaze na nešto agresivniji pristup: „Za sve je kriv onaj Tadić. Stvarno, nije red sve to što rade.“ Situaciju donekle smiruje kiša koja počinje da pada, sve veća hladnoća i – sumrak. Već je 17 časova, od pogrebne kolone nema ni traga ni glasa, na nekadašnje državne funkcionere koji ulaze u dvorište preko puta više se niko i ne obazire, Filaret se još ne pojavljuje, a jedina tema postaju priče o nekrstima, vampirima, lošim predznacima i, uopšte, svemu onom što se obično pominje kad je reč o noćnim sahranama. Sad već na ivici suza, Miloševićev komšija uporno se krsti i ponavlja: „Ja sam pravoslavac, ja znam, ne valja ovo ništa. Neće pop hteti da dođe, ne bi to moglo. Sakloni bože…“

RASPAD SISTEMA: Konačno, ta dugo čekana, satima najavljivana i dobrano okasnela kolona stiže u ulicu nešto posle 17 časova. Gospođe u bundama rasipaju ruže, čuje se poneki uzvik iz daljine, obezbeđenje proverava čvrstinu metalne ograde, predstavnici stranih TV kuća pale reflektore. Ukratko, stvar je uzbudljiva i svečana taman onoliko koliko se i očekivalo da bude… Sve dok se pred kućom u Nemanjinoj 41 naposletku ne pojavi beli mercedes prekriven cvećem i praćen Miloradom Vučelićem. U tom trenutku, naime, hepening dobija tragikomične dimenzije: automobil vozi suviše brzo (već je uveliko mrak, ljudima se žuri), njegova pratnja bukvalno trči da bi ga stigla (scena slična onoj koja je viđena i prilikom dočeka na beogradskom aerodromu), kolona ožalošćenih pristalica prerasta u pravi stampedo koji preti da rasturi ogradu, radi odbrane od kiše podiže se jedan plastični grobljanski venac, zvuci retkih žalopojki mešaju se sa ljutim uzvicima onih koji žele da priđu bliže i da stignu dalje… Kako se iz dvorišta ništa ne čuje i kako nikom više nije jasno šta se dešava pod lipom, prisutni polako počinju da se razilaze, odnosno da kreću ka centru grada – odatle, međutim, pristižu oni koji su bili na začelju kolone i čitava stvar prerasta u blažu formu haosa. Kordon policije bezuspešno pokušava da zatvori ulicu, oni koji su uspeli da se probiju na jednu ili na drugu stranu gacaju po blatu, sveće koje su preostale gore na trotoaru pored prodajnih štandova, zalutale bakice raspituju se za autobuse, malobrojne ulične svetiljke nemoćne su pred mrakom.

Posle višednevnog javnog prepucavanja oko raznoraznih aspekata sahrane i smrti, posle celodnevnog stajanja, posle maratonskih govorancija i najava da će Miloševićeva sahrana na neki način biti „sahrana veka“, sve se zapravo raspalo u samo dvadesetak minuta. Nekoliko hiljada ožalošćenih pretvorilo se u nekoliko hiljada onih koji pokušavaju da se snađu i vide ono što su hteli da vide, a sahrana koja je trebalo da bude svečana pretvorila se u poetsko-političko veče. Porodične svađe, kontradiktorne izjave Marka Miloševića o onome što se dogodilo, najava Marije Milošević da će „iskopati tatu“, navodna ljutnja radikala zbog odsustva vladike Filareta, sad već žestoka svađa među socijalistima… Sve to samo su detalji koji se zgodno uklapaju u skandalima prepunu sliku Miloševićeve sahrane.

Nekoliko sati pre nego što će kolona s kovčegom ući u Nemanjinu ulicu, u jednom prijatnom restoranu atmosfera je sasvim drugačija. Ljudi jedu odlične punjene ražnjiće, piju pristojnu domaću rakiju i slade se fantastičnim orasnicama. „Hoćete li imati nešto protiv malo muzike? Zakazali smo jedan dečji rođendan još ranije, puni dete osam godina, pa…“, objašnjava konobar. Naravno, niko nema ništa protiv. Dok se dve stotine metara dalje komšije prisećaju lipe i odrastanja svoje dece, dok se novinari otimaju za što bolju poziciju, dok se iz reportažnih kola čuju zvuci direktnog prenosa predugačkih govora, restoranom odjekuju Najlepša mama na svetu, Slon lepotan dondolan i slonica Mica i ono već zaboravljeno Ko, ko, ko, Kolibri, Kolibri.

I? Kakve sve to veze ima sa sahranom? Apsolutno nikakve. S njom smo valjda završili.

Press

Predstavnici domaćih i stranih medija, kojih je na sahrani Slobodana Miloševića bilo u zavidnom broju, nosili su kartice sa slikom pokojnika, crnom trakom i vidno ispisanim PRESS. Kartica je obezbeđivala nesmetan prolaz u „deo za novinare“, ali je izazvala i neke probleme: dok su se domaći novinari otimali za ovakav suvenir, neki strani nisu bili baš presrećni što nose Miloševićevu sliku na reveru. Stvar je u nekim slučajevima rešena tako što je pločica okretana naopako („glavom nadole“, što bi se reklo). Neki se, međutim, nisu zadovoljili samo time. Prema rečima Požarevljanke koja radi u lokalnoj štampariji, „morali smo da doštampamo 500 komada bez slike“.

Deca u stroju

Troje dece u uniformama, dva dečaka i devojčica, poklonički je pratilo put kovčega Slobodana Miloševića u Beogradu i Požarevcu. Sa ocem Z.T. u maskirnoj uniformi i invalidskim kolicima, poklonili su se bivšem predsedniku u Muzeju istorije Jugoslavije, potom vojnički nepomično stajali u počasnoj straži pored kovčega na platou ispred savezne skupštine, a na kraju ispratili kovčeg i do Požarevca, gde su ispred kuće Miloševića ostali do završetka sahrane. Po pisanju „Blica“, deca su sa ocem bila u Požarevcu i dan pre sahrane, da posete još prazan Miloševićev grob. Devojčica je tom prilikom poljubila nadgrobni spomenik.

Porodica potiče sa Kosova, iz Peći. U Beograd su se doselili 1998, kada su počeli sukobi u pokrajni.

Otac Z.T. (rođen 1964) pripadnik je MUP-a, navodno u stalnom radnom odnosu u Žandarmeriji, iako je invalid. Pre nekoliko godina rekao je za „Svedok“: „Prvi sam, koji je 1991. skinuo petokraku s kape i stavio krst. Istinski sam se borio za srpstvo, rođen sam u Srbiji, tu su mi koreni. Iz tog razloga, pre deset godina, dobrovoljno sam pristupio policiji. Bio sam sve vreme na ratištu, ranjavan sam tri puta, dok nisam ostao invalid.“

Na MUP-ovom spisku ranjenih na Kosovu, Z.T. se spominje među teško ranjenima „u terorističkom napadu izvršenom 2. avgusta u selu Prilep, opština Dečani“.

Za vreme mandata Dušana Mihajlovića, od MUP-a je dobio stan od 80 metara kvadratinih na Novom Beogradu. Danas u tom stanu živi sa svoje troje dece, roditeljima i dve sestre.

U izjavi koju je objavio „Blic“, 34-godišnja majka A.T. pobegla je od agresivnog oca pre četiri i po godine i tri godine nije videla svoju decu, jer joj to njen muž, sa kojim vodi brakorazvodnu parnicu, uporno ne dozvoljava. Ona živi sa najmlađim sinom u Kragujevcu.

„Sramota je za sve nas što je dozvoljeno da troje male dece u uniformi služe kao maskote za propagandu. Pa ma šta bilo u pitanju. Mene ne interesuje politika, ovo je klasična zloupotreba dece. Ja ne krivim partije, već njega, on, njihov otac, odveo ih je. On je izgubio smisao! I ja pitam i molim, ako ja ne mogu da ih zaštitim, ima li neko u ovoj državi da ih zaštiti?“, rekla je majka za „Blic“. Pokušavala je, kaže, preko svih nadležnih institucija da dođe do svoje dece „koju nije napustila, niti ih se odrekla“ i apelovala preko medija da se zaštite prava njene dece. Do danas nije ništa postigla, a Sud već tri godine ne može da uruči poziv za ročište ocu Z.T.

Decu Z.T. podiže uz pomoć roditelja i sestara.

Dečaci starosti jedanaest i deset godina i devetogodišnja devojčica veoma su uspešni sportisti. Najstariji dečak, S.T., aktuelni je prvak Srbije u karateu u svojoj kategoriji, dok su njegov brat D.T. i sestra J.T. na istom prvenstvu osvojili srebro i bronzu. Bave se i košarkom i atletikom. Devojčica je na beogradskom takmičenju Beoliga pre dve godine bila prva u trci na 800 metara. Njihov otac im je „prijatelj, trener i menadžer“.

Kako je preneo „Blic“, Z.T. je pored kovčega Slobodana Miloševića rekao: „Svoja dva sina žrtvovaću za Kosovo.“

Našoj reporterki deca su nakon počasne straže ispred savezne skupštine izjavila: „Došli smo da poslednji put pozdravimo našeg predsednika Slobodana Miloševića koji nas je štitio sve ove godine od šiptarskog terora.“

Jelena Grujić