Osnovni podaci: Rođena je 17. avgusta 1923. godine u Gnjilanu, i do sada je šezdeset godina života provela glumeći. Bila je član Narodnog pozorišta u Beogradu, u Šapcu, u Nišu, Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Hrvatskog narodnog kazališta. Na scenama ovih i drugih teatara bila je Šekspirov Puk, Držićeva Petrunjela, Molijerova Klodina, Goldonijeva Mirandolina, Krležina Melita i Barunica Kasteli, Rankovićeva Glorija, Lorkina Verenica, Nastasja Filipovna i Grušenjaka Dostojevskog, Pirandelova Generalica, Havelova Marija, Nušićeva Živka, Brehtova Dženi… Glumila je u televizijskim serijama „Bukvar“, „Priče iz fabrike“, filmovima „Bakonja fra-Brne“, „Jara gospoda“, „Hanka“, „Krvava bajka“, „Narodni poslanik“, „Roj“, „Mali čovek“… Svoj život, uglavnom glumački, opisala je u knjizi „Šaka soli“. Sada igra Kseniju u predstavi „Princeza Ksenija od Crne Gore“ u Crnogorskom narodnom pozorištu iz Podgorice, i piše drugu knjigu, „Ja o njima, oni o meni“.
Glumica veka: Kolege koje su je u anketi „Večernjih novosti“ proglasili najboljom glumicom XX veka zamolila je da, ako već mora da nosi „teret slave“, onda neka prvu polovinu veka prenesu na Žanku Stokić, a ona će se „sa ovom drugom polovinom nekako izboriti“, i javno poželela da se ime Bojana Stupice, njenog supruga i reditelja, ne vezuje za istoimeni lokal često pominjan u crnim hronikama, već za Jugoslovensko dramsko pozorište, koje je on osnovao.
Kako je počela: Kao đak Trgovačke akademije u Beogradu. Prema nekim podacima, debitovala je 1940. godine u Umetničkom pozorištu, a ona kaže da je to bilo za Novu 1941. godinu. Seća se da ju je nakon jedne amaterske predstave gledao Viktor Starčić, tada čuveni glumac, i upitao: „Mala, hoćeš li ti da budeš glumica?“ Seća se i stanja koje je to pitanje u njoj izazvalo: „Iz svake moje ćelije, iz svesti i podsvesti, iz čitave mene sve se sručilo u jedno – da!“
Prva profesionalna uloga: U Narodnom pozorištu, sa prvim suprugom Milivojem Popovićem Mavidom. „U Đidu Janka Veselinovića. Igrali smo dve glavne uloge. Tako se zaljubismo, uzesmo i dobismo kći Minu. Ali, taj brak je kratko trajao…“
Vrhunac karijere: U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u vreme saradnje sa Bojanom Stupicom. „On je bio i moj Pigmalion i moj univerzitet“, govorila je o njemu.“ U početku karijere igrala sam subrete, đavolice – komedijske uloge. Bojan mi je proširio opus, umeo je da pročita sve moje ženske i umetničke sadržaje. Imao je šifru za moje biće, znao je na koje dugme da pritisne da se sve to otvori i da pod njegovim rukama postanem izvajana i kao žena i kao glumica.“
O filmu: „Sebe smatram pre svega pozorišnom glumicom. Ja i film nekako smo se mimoišli. Kad sam, posle rata, bila mlada i lepa žena, u našim filmskim pričama narod je bio u prvom planu, a ne lične sudbine. Kad se stvar okrenula, ja sam, da tako kažem, precvala i stigle su druge mlade i lepe. Meni su davali da igram majke i slične uloge koje me baš nisu proslavile.“
Neostvarena uloga: Kleopatra u „Antoniju i Kleopatri“, iako joj je bila dodeljena. Bojan Stupica je režirao, a Ljuba Tadić igrao Antonija. Ali: „U to vreme smo imali dosta posla, bili umorni, pa i opstruirali probe. Bojan se naljutio, zatvorio sa treskom knjigu i rekao da neće da radi sa dva kabotena.“
Prva dama: Postala je udajom za Cvijetina Mijatovića, tada predsednika SFRJ. „Došla sam zrela u taj brak. Sa mnogo pročitanih stranica života tako da mi je titula prve dame u teatru koji se zove politika bila nevažna. Kada se toga setim, uvek se blago i ironično osmehnem. Znala sam da su mi sve druge uloge bile važnije i ozbiljnije.“ Da li je uticala na muževljev posao? „Niko ne pita suprugu hirurga da li ona uveče u krevetu utiče na muža kako će sutra nekoj babi da izvadi žuč.“
O političarima: Najviše ju je očarao Pertini: „svojim životnim stavom, svojim ponašanjem i svojom beskrajnom skromnošću. Živeo je, sa suprugom Klarom, u dvosobnom stanu.“
Šta bi rekla o sebi: „Ne bih ja nikome o sebi pričala. Znate, ovo što sam ja na vrhu, ova glava, to je naš marketing koji nas prodaje na najbolji mogući način. Taj marketing u izlog stavlja sve najbolje stvari koje imamo, a sve one manje vredne trpa negde po našim budžacima. Pošto ja poznajem i svoje budžake, nisam baš suviše oduševljena samom sobom.“
O prolaznosti života: „Nemam osećaj da je moj život brzo prošao. Kada se samo setim svega, ne mogu da verujem da je sve to stalo u samo jedan život od sedamdeset i nešto godina. Bilo je dugačko, bilo je gusto i bilo je intenzivno.“
