Glumica veka
Osnovni podaci: Rođena je 17. avgusta 1923. godine u Gnjilanu, i do sada je šezdeset godina života provela glumeći. Bila je član Narodnog pozorišta u Beogradu, u Šapcu, u Nišu, Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Hrvatskog narodnog kazališta. Na scenama ovih i drugih teatara bila je Šekspirov Puk, Držićeva Petrunjela, Molijerova Klodina, Goldonijeva Mirandolina, Krležina Melita i Barunica Kasteli, Rankovićeva Glorija, Lorkina Verenica, Nastasja Filipovna i Grušenjaka Dostojevskog, Pirandelova Generalica, Havelova Marija, Nušićeva Živka, Brehtova Dženi… Glumila je u televizijskim serijama „Bukvar“, „Priče iz fabrike“, filmovima „Bakonja fra-Brne“, „Jara gospoda“, „Hanka“, „Krvava bajka“, „Narodni poslanik“, „Roj“, „Mali čovek“… Svoj život, uglavnom glumački, opisala je u knjizi „Šaka soli“. Sada igra Kseniju u predstavi „Princeza Ksenija od Crne Gore“ u Crnogorskom narodnom pozorištu iz Podgorice, i piše drugu knjigu, „Ja o njima, oni o meni“.
Glumica veka: Kolege koje su je u anketi „Večernjih novosti“ proglasili najboljom glumicom XX veka zamolila je da, ako već mora da nosi „teret slave“, onda neka prvu polovinu veka prenesu na Žanku Stokić, a ona će se „sa ovom drugom polovinom nekako izboriti“, i javno poželela da se ime Bojana Stupice, njenog supruga i reditelja, ne vezuje za istoimeni lokal često pominjan u crnim hronikama, već za Jugoslovensko dramsko pozorište, koje je on osnovao.
Kako je počela: Kao đak Trgovačke akademije u Beogradu. Prema nekim podacima, debitovala je 1940. godine u Umetničkom pozorištu, a ona kaže da je to bilo za Novu 1941. godinu. Seća se da ju je nakon jedne amaterske predstave gledao Viktor Starčić, tada čuveni glumac, i upitao: „Mala, hoćeš li ti da budeš glumica?“ Seća se i stanja koje je to pitanje u njoj izazvalo: „Iz svake moje ćelije, iz svesti i podsvesti, iz čitave mene sve se sručilo u jedno – da!“
Prva profesionalna uloga: U Narodnom pozorištu, sa prvim suprugom Milivojem Popovićem Mavidom. „U Đidu Janka Veselinovića. Igrali smo dve glavne uloge. Tako se zaljubismo, uzesmo i dobismo kći Minu. Ali, taj brak je kratko trajao…“
Vrhunac karijere: U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u vreme saradnje sa Bojanom Stupicom. „On je bio i moj Pigmalion i moj univerzitet“, govorila je o njemu.“ U početku karijere igrala sam subrete, đavolice – komedijske uloge. Bojan mi je proširio opus, umeo je da pročita sve moje ženske i umetničke sadržaje. Imao je šifru za moje biće, znao je na koje dugme da pritisne da se sve to otvori i da pod njegovim rukama postanem izvajana i kao žena i kao glumica.“
O filmu: „Sebe smatram pre svega pozorišnom glumicom. Ja i film nekako smo se mimoišli. Kad sam, posle rata, bila mlada i lepa žena, u našim filmskim pričama narod je bio u prvom planu, a ne lične sudbine. Kad se stvar okrenula, ja sam, da tako kažem, precvala i stigle su druge mlade i lepe. Meni su davali da igram majke i slične uloge koje me baš nisu proslavile.“
Neostvarena uloga: Kleopatra u „Antoniju i Kleopatri“, iako joj je bila dodeljena. Bojan Stupica je režirao, a Ljuba Tadić igrao Antonija. Ali: „U to vreme smo imali dosta posla, bili umorni, pa i opstruirali probe. Bojan se naljutio, zatvorio sa treskom knjigu i rekao da neće da radi sa dva kabotena.“
Prva dama: Postala je udajom za Cvijetina Mijatovića, tada predsednika SFRJ. „Došla sam zrela u taj brak. Sa mnogo pročitanih stranica života tako da mi je titula prve dame u teatru koji se zove politika bila nevažna. Kada se toga setim, uvek se blago i ironično osmehnem. Znala sam da su mi sve druge uloge bile važnije i ozbiljnije.“ Da li je uticala na muževljev posao? „Niko ne pita suprugu hirurga da li ona uveče u krevetu utiče na muža kako će sutra nekoj babi da izvadi žuč.“
O političarima: Najviše ju je očarao Pertini: „svojim životnim stavom, svojim ponašanjem i svojom beskrajnom skromnošću. Živeo je, sa suprugom Klarom, u dvosobnom stanu.“
Šta bi rekla o sebi: „Ne bih ja nikome o sebi pričala. Znate, ovo što sam ja na vrhu, ova glava, to je naš marketing koji nas prodaje na najbolji mogući način. Taj marketing u izlog stavlja sve najbolje stvari koje imamo, a sve one manje vredne trpa negde po našim budžacima. Pošto ja poznajem i svoje budžake, nisam baš suviše oduševljena samom sobom.“
O prolaznosti života: „Nemam osećaj da je moj život brzo prošao. Kada se samo setim svega, ne mogu da verujem da je sve to stalo u samo jedan život od sedamdeset i nešto godina. Bilo je dugačko, bilo je gusto i bilo je intenzivno.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
