Ministarka sa naslovne strane

Naslovnica sa Zoranom Mihajlović prošlonedeljnog broja „Ekspresa“ mogla je navesti na pogrešan zaključak: da je prema pisanju sajta „Cenzolovka“ cenzurisani intervju Vučićeve ministarke u nedeljniku čiji je vlasnik Goran Veselinović, poznatiji kao Vučićev „čovek“ u medijskom biznisu oglašavanja, na kraju, ipak objavljen. To se moglo pomisliti, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog identične ministarkine fotografije s povučene naslovnice. Samo je naslov sada bio drugačiji: „Sporni troškovi Zorane Mihajlović: Kartica kao krtica.“ Kome se to, opet, zamerila ministarka i koliko će je to koštati?

foto: tanjug

SLUČAJ EKSPRES: Prošlonedeljna naslovna strana „Ekspresa“ u najboljem maniru tabloidnog blaćenja samo je potvrdila da Zorana Mihajlović jeste cenzurisana, i da septembarski intervju s njom nije objavljen zato što joj, izgleda, po mišljenju s vrha, promocija, u ovom trenutku, nije dozvoljena. A to je u saopštenju „Ekspresa“ i naglašeno, da se na kolegijumima raspravljalo „zašto bismo mi („Ekspres“, prim. aut.) radili PR ministarki pogotovo što su je novine ionako pune“. A da je Branko Miljuš kazao da je intervju obećao ministarkinom portparolu Svetomiru Marjanoviću, inače medijskoj čaršiji poznatom po istaknutim poslovima koje je dvehiljaditih obavljao uglavnom sa Draganom J. Vučićevićem u tabloidima „Nacional“, „Kurir“ (prva postavka, prim. aut.), zatim „Press“, a za vakta naprednjačkog režima – u „Blicu“, odakle odlazi da savetuje ministarku Mihajlović.

U zvaničnom saopštenju „Ekspresa“ povodom „Cenzolovkinog“ teksta o „cenzuri u vrhu vlasti“ redakcija je pozvala Miljuša da objasni kako se intervju našao u pripremi za štampu kada je „vlasnik ‘Ekspresa’, pred svim svedocima, rekao Miljušu da sačeka sa intervjuom“, te da „vlasnici imaju prava da odlučuju o svojim novinama“.

Na stranu to što redakcija „Ekspresa“ veruje da je potpuno normalno da vlasnik ima pravo da se meša u uređivanje novina i da zaustavi objavljivanje bilo kog teksta ako mu nije po volji – nisu jedini koji ne znaju zakon niti brinu o standardima profesije. Za slabije upućene u slučaj ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u nedeljniku „Ekspres“ podsetimo da je Branko Miljuš za sajt „Cenzolovka“ (8. decembra) rekao da je intervju sa Zoranom Mihajlović trebalo da bude u novinama još u septembru ove godine, ali je Veselinović tražio da ga povuče iz pripreme za štampu. Miljuš je poslušao vlasnika. Posle je, kaže, zbog toga dao otkaz. Na mesto glavnog i odgovornog urednika došao je Ivan Cvejić, koji je upamćen uglavnom kao glavni i odgovorni urednik agencije Beta (od 2007).

Novom gloduru Cvejiću je, samo osam dana pošto je Miljuš za „Cenzolovku“ ispričao zašto je dao otkaz, zapalo da potpiše naslovnu stranu o „spornim troškovima Zorane Mihajlović“. Ista fotografija iz zabranjenog intervjua ovog puta ilustrovala je priču o tome koliko je ministarka para sa viza kartice Vlade Srbije dala na krpice, parfeme i suši po Njujorku i Italiji pre dve godine. E sad, ako je onaj neobjavljeni intervju bio čista ministarkina promocija koja se kuvala nekoliko meseci dok nije prekuvana, ova afera „kartica“ je izvađena iz zamrzivača i podgrejana na brzaka. Možda ju je Zorana Mihajlović izazvala svojom šetnjom po neprijateljskim medijima („Cenzolovka“, TV N1) pa ju je trebalo neizostavno ućutkati. Samo što je za svake novine koje drže do svog statusa pomalo neugledno da se na naslovnoj strani pojavi bajata priča – od pre godinu i više dana – a ova o ministarkinoj viza kartici kojom se bahati po inostranstvu to jeste. O tome su pisali septembra 2015. „Alo“, „Informer“ i još neki tabloidi. A posebno su se bavili pitanjem otkud joj keš da namiri minus od oko milion i po dinara koji je napravila na službenoj kartici. I sad je „Ekspres“ objavio taj isti spisak troškova sa ministarkinih putovanja od pre dve godine insistirajući na činjenici da je bez obzira na to što je dug izmirila, trošila novac mimo pravila propisanih za službenu karticu. U izjavi za „Ekspres“ ministarka se, mora se priznati, s pravom pita kako to da su samo podaci o trošenju njene službene kartice (koju je, tvrdi, u međuvremenu vratila) „nekim čudnim putevima iz sekretarijata Vlade Srbije dospeli do medija“. Iako je danas „verovatno jedini član Vlade Srbije koji nema i ne koristi službenu karticu“.

ZAŠTO TRPIŠ ZORANU: Da se razumemo, imala je ministarka Mihajlović više afera otkako je jedna od istaknutijih žena iz naprednjačkog režima. Ipak, ni zbog jedne nije kažnjena, smenjena ili bilo šta slično. U slučaju ove „kartica“ afere kao i u slučaju, recimo, afere „Čajetina“ – kad je umalo poklonila 2200 hektara državne zemlje privatnom preduzeću, Aleksandar Vučić ju je svaki put zaštitio. Nikad je, međutim, nije zaštitio od medija koji slove za njemu bliske i odane. Naprotiv, čini se da je upravo Zorana Mihajlović izuzetak kojim režimski mediji dokazuju svoju „objektivnost“, ali i „zabrinutost“ za premijera Vučića i SNS. Tako je na primer „Informer“ prošle godine objavio naslovnu stranu „Ljudi, ima li pilota u avionu zvanom Srbija? – Vučiću, jesi li glup, lud ili naivan kad trpiš ovu Zoranu?“ Uz objašnjenje da je „premijer još bio na putu u SAD kad je Zorana Mihajlović požurila da samu sebe predstavi kao novu šeficu Vlade Srbije“. I kako je zbog toga bio pravi haos u vladi i tako sve to uz preporuku Vučiću da „zavede red u SNS“ (3. jun 2015, „Informer“). Takvih primera u arhivama raznih tabloida ima sasvim dovoljno, ali ovaj konkretan u „Informeru“ je značajan zato što je objavljen nekoliko dana pošto je Zorana Mihajlović na Izbornoj Skupštini SNS-a (28. maj) izgubila potpredsedničko mesto, verovatno s namerom da joj se pokaže kako joj ne samo u stranci, nego ni u vladi – nije mesto. I da će, pre ili kasnije, kako je izgubila potpredsedničku funkciju u stranci, izgubiti i državnu funkciju.

Ukratko, neko ko baš i nije upućen u tabloidnu scenu ne bi valjalo da pomisli kako to sad odjednom mediji bliski Aleksandru Vučiću imaju nešto protiv ministarke Mihajlović. Ne, traje to odavno. Ovaj slučaj nedeljnika „Ekspres“ je drugačiji samo zato što je ovo prvi javnosti poznat slučaj da urađeni intervju s nekim Vučićevim ministrom u mediju koji slovi za blizak Vučiću, na kraju bude doslovno zabranjen. I to baš intervju sa Zoranom Mihajlović, koju bije loš glas ne samo u režimskim medijima nego i u SNS-u da je bezgranično ambiciozna, ali i nelojalna partiji, spremna da u svakom trenutku bude „Vučić umesto Vučića“ ukoliko bi to okolnosti dozvolile. Na kraju krajeva, i ozbiljna pretnja nekakvom „cepanju SNS-a“ koji naslućuju samo medijsko-partijski dvorjani vazda u brizi za premijerovo zdravlje. Uglavnom, oni koji redovno preko Pinka i „Informera“ upozoravaju na državne udare i petokolonaške akcije protiv Vučića. Medijski slučaj ministarke Mihajlović je, po svemu sudeći, iz te fioke. Zašto baš u ovom trenutku? Pa valjda zato što se i Zorana Mihajlović nada da bi mogla osvanuti kao naprednjačka takmičarka za predsedničkog kandidata, što kao opcija nije nikakva tajna u dvorskim krugovima. Naprotiv, to su potvrdila i ministarkina sporadična koškanja sa Tomislavom Nikolićem i Ivicom Dačićem po tabloidima, da ne ulazimo sad baš u sitna crevca odnosa na dvoru. Ovde su pre svega pitanja ko je Zorana Mihajlović, otkud među dvorjanima toliki animozitet prema njoj i da li iza njega stoji Aleksandar Vučić ili je bar ovoga puta potpuno nevin?

SRPSKA VERZIJA KOLINDE: Zorana Mihajlović je postala članica SNS-a 2010. godine, ali je brzo napredovala. Posle dve i po godine, septembra 2012, izabrana je za potpredsednicu stranke. Ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine u Vladi Srbije bila je od jula 2012. do aprila 2014. Od 28. maja 2016. godine više nije potpredsednica stranke, na tom mestu ju je zamenila Marija Obradović. Zorana Mihajlović je tada na Skupštini SNS-a izabrana za članicu Predsedništva.

Potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture postala je u Vučićevoj vladi 2014. A na istim je funkcijama i posle izbora 2016, od avgusta ove godine kada je formirana nova vlada. To je ukratko njena naprednjačka politička karijera.

Inače je rođena u Tuzli, u tadašnjoj Socijalističkoj Republici BiH. Osnovnu i srednju školu završila je u Beogradu. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Radila je u Prvoj ekonomskoj školi i firmi „Premier keramika“. Od 1996. do 2006. godine bila je zaposlena u Elektroprivredi Srbije – Javnom preduzeću za prenos električne energije „Elektroistok“.

Bila je i savetnica potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa za energetiku i politiku zaštite životne sredine od 2004. do 2006. Sve to vreme, do 2007. članica je Upravnog odbora EPS-a. Posle toga bila je zaposlena u JP Aerodrom „Nikola Tesla“ kao savetnica generalnog direktora. Paralelno teče i njeno univerzitetsko napredovanje. Zvanje naučne saradnice stekla je 2006. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a zvanje docentkinje 2008. godine. Od iste godine zaposlena je na Fakultetu za biofarming i Fakultetu za međunarodnu ekonomiju Megatrend univerziteta. Do 2010. godine obavljala je poslove savetnice za energetiku predsednika Vlade Republike Srpske Milorada Dodika. A onda je ušla u SNS. Još jedan detalj iz njene biografije je čini zanimljivom u čaršijskim pričama „ko stoji iza ove žene“, a to je svakako članstvo u organizaciji „East-West Bridge“. Otud i politička legenda o tome kako je ministarka Mihajlović „sastojak“ u Vučićevoj vladi po meri Zapada, tačnije da je u Vučićevom kabinetu zagovornica evroatlantskih integracija s akcentom na „atlantske“. Uz epitet „atlantske“ ide pod ruku i lepo zapakovan političko-marketinški paket o mogućoj srpskoj verziji Kolinde Grabar Kitarović, odnosno mogućoj kandidatkinji za mesto prve predsednice Srbije. Ministarkini sukobi sa Dušanom Bajatovićem i Tomislavom Nikolićem u tom su ključu često čitani kao sukob prozapadnog i proruskih kadrova u političkom establišmentu Srbije.

Zorana Mihajlović je brzo napredovala u stranci i zato što je preuzela ulogu naprednjačke promoterke takozvanih Vučićevih reformi, što joj je očigledno u stranci i ostavljeno, velikodušno, kao posao kojim je malo ko među naprednjacima želeo da se bavi. Ona je, za razliku od današnjeg vrlo pristojnog i ponekad čak i otvorenog odnosa prema medijima koji nisu režimski, u vreme dok je bila potpredsednica SNS-a i vrlo aktivna u predizbornim kampanjama, umela neprimereno da napada medije koji nisu bili bliski vladajućoj koaliciji. Jednom se na Mihajlovićkinom nišanu našla čak i TV Hepi, kojom je ministarka ilustrovala prljavu kampanju pred izbore 2014, tvrdeći da je Predrag Ranković Peconi „promenio programsku šemu“ tako što je u „Ćirilicu“ doveden samo jedan gost – Dragan Đilas, tadašnji predsednik DS-a, koji „svojim novcem kupuje svoje termine i priča potpune neistine (TV Pink, 11. 2. 2014)“ Nisu, tada, bolje prošli ni „Vreme“ i „Novi magazin“ prema kojima se, kako je kazala, stiče utisak da se plaćaju istraživanja kako bi neko objašnjavao da će SNS sigurno pobediti, te da je „besmisleno reći da SNS i Vučić drže sve medije“. Po pisanju „Blica“ i „Danasa“, kazala je ministarka u kampanji, „ispada da je SNS kriminalizovana“.

A ŠTA KAŽE ĐUKA?: Danas, međutim, kad je sama napadnuta i to u režimskim medijima, sasvim smireno izgovara da se ne meša u uređivačku politiku bilo kog medija, da izuzetno poštuje slobodu štampe. O cenzurisanom intervjuu u „Ekspresu“ kazala je da je bila neprijatno iznenađena kada je saznala da je intervju stopiran i dodala da poštuje samostalnost u određivanju uređivačke politike medija, kao i da su „slobodni i objektivni mediji jedan od važnih stubova svakog demokratskog društva“.

Razume se onda zašto Vladimir Đukanović, poslanik i voditelj emisije „Kafa sa Đukom“, o novim medijskim aktivnostima svoje partijske koleginice i ministarke poslednjih dana priča ovako: „Zorana Mihajlović je mrtva, ‘ladna dala izjavu za Cenzolovku, u nameštenom tekstu sa nameštenim pitanjima, gde je ona tražila da se tako nešto objavi“. Inače, Vladimir Đukanović poslednje dve godine kao da ima neku vrstu posebne dozvole i zaduženja u stranci za disciplinovanje Zorane Mihajlović. Čini se da je Đukanović u tom periodu neuporedivo više vremena trošio na prozivanje ministarke Mihajlović nego opozicionih prvaka, animozitet je toliko otišao daleko da je uoči izbora 2016. Đukanović tvrdio da ne želi da bude ni poslanik, ne samo zato što hoće da se posveti daljem školovanju nego i zbog razočaranja u mnoge u vrhu stranke koji se kriju iza lika i dela premijera Vučića, a u stvari rade na njegovom slabljenju. Naravno, posebno mesto među takvim perjanicama SNS-a prema tadašnjim Đukanovićevim rečima ima Zorana Mihajlović.

U vrlo kratkom roku Zorana Mihajlović je napravila dva ozbiljna gafa u pogledu nešto slobodnijeg govora prema stranačkim kolegama. Na TV N1, gostujući kod Jugoslava Ćosića, na pitanje da li podržava šta radi SNS u Skupštini odgovorila je: „Ne znam da li podržavam ili ne šta SNS radi. Možemo da se volimo ili ne volimo, ali moramo da se poštujemo i da naučimo da razgovaramo.“

Dežurni Đukanović joj je odmah odgovorio: „Hvala joj na tako – ’snažnoj’ podršci. Ruku pod ruku ona i Radulović. Doduše, tako ‘snažno’ ćemo i mi poslanici SNS-a da je podržimo kada dođe da brani neki zakon.“ („Alo“, 14. decembar)

Recimo mesec dana ranije u tabloidnim prepucavanjima sa radikalima i Vojislavom Šešeljem, ministarka u Vučićevoj vladi kojoj je, kada je došla u SNS predsednik bio niko drugi do Tomislav Nikolić, o radikalima je kazala ovo: „Naravno da smetam radikalima i njihovom predsedniku Vojislavu Šešelju od čije su politike građani dobili samo rat, bedu, mafijaše, benzin u plastičnim flašama, od čije su politike mnoge majke zaplakale, a mnoga deca otišla iz Srbije. Naravno da smetam radikalima, jer ih stalno i stalno podsećam na sve ono što su uradili građanima Srbije.“ („Alo“, 16. novembar)

Koliko god da su i premijer i predsednik države raskrstili sa svojom radikalskom prošlošću i više ih sem opozicije i ponekog medija niko i ne podseća na taj deo njihove istorije, u vreme kada je zvanična politika jednoumlja „s vrha“ insistiranje na dosovskom uništavanju svega što je u Srbiji vredelo, ovakve razbarušene izjave baš u dosovskom maniru ne priliče jednoj od istaknutijih članica vlade i vladajuće stranke. Ovom se izjavom, htela – ne htela, ministarka Mihajlović prilično distancirala od stranke čija je članica Predsedništva.

Kuda se tačno uputila Zorana Mihajlović, teško je u ovom trenutku znati. Čini se da je njen uticaj u državnim strukturama počeo da slabi kao i uticaj u partiji, koji istina nikad i nije bio na zavidnom nivou, ali kažimo to ovako: Počela je kao potpredsednica stranke i ministarka energetike, nastavila je kao potpredsednica stranke, potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevinarstva. Posle izbora 2016, izgubila je potpredsedničko mesto u stranci.

A s premijerom i šefom stranke koji više ne može da sastavi ni 150 dana vlade, a da ne proturi ideju o vanrednim izborima – sve je nesigurnija.