Ministar za pevanje i brukanje

„Teško da smo mogli boljeg da nađemo“, izjavio je novopečeni predsednik Vlade Aleksandar Vučić o novom ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću tamo 2014, kada je oformio svoju prvu vladu. „Ja sa takvim šarmom nikad nisam razgovarao sa strancima. Videlo se to i u Briselu, kad sam se svađao sa strancima i predstavnicima vlasti iz Prištine. On je tu bio da smiri situaciju“, dodao je Vučić o svom koalicionom partneru – nepotrebnom, jer je u tom trenutku koalicija oko SNS-a imala sasvim dovoljno poslanika da samostalno izglasa vladu Srbije.

Pet godina kasnije, nakon mnogo pevanja, samoponižavanja, razbijanja tanjira, dobijanja bakšiša, busanja u „patriotske“ grudi, kafanskih svađa, branjenja interesa Rusije, bilans predsednika Srbije, Vlade Srbije i njenog ministra spoljnih poslova o kojem je ovde reč jeste katastrofalan odnos sa maltene svim državama bivše Jugoslavije sa kojima se Srbija graniči, ćorsokak u pregovorima sa Albancima sa Kosova i retorika u javnom prostoru koje se ni devedesete ne bi postidele. Ujedno, tu je i potpuno „resetovanje“ stavova zvanične Srbije na period devedesetih.

U početku, tokom prve polovine 2014. godine, Dačić je, kao ministar spoljnih poslova, davao uglavnom protokolarne izjave. Prethodno je, kao predsednik Vlade, potpisao prvi Briselski sporazum, a država je bivala hvaljena za svoju spoljnu politiku, kao i za započinjanje tzv. ekonomskih reformi. Evo nekih izjava sa početka: „Politički prioriteti nove vlade jesu nastavak evropskih integracija, dijalog Beograda i Prištine i sprovođenje dogovorenog, unapređenje regionalnih odnosa, ekonomski oporavak i unutrašnje reforme…“ „Politika Srbije po pitanju KiM prvi put je određena jasno i bez nedoumica… Naše opredeljenje je da se dijalog u okviru kojeg će se tražiti rešenje za svako otvoreno pitanje nastavi u dobroj veri i pod okriljem EU“ – ovo su, uglavnom, izjave koje su stizale od novog ministra spoljnih poslova.

Tu je, kao obavezna, bila i mantra o nepriznavanju Kosova kao nezavisne države, o neuvođenju sankcija Rusiji, a vrlo rano – u oktobru 2014. – pojavljuje se i priča o podeli Kosova, koju je Dačić i ranije forsirao: „Srbija i Kosovo treba da razmene teritorije: da Srbija ustupi tri opštine takozvane Preševske doline za opštine na severu Kosova sa srpskom većinom. (..,) Takav dogovor, odnosno trajno rešenje odnosa Beograda i Prištine, mogao bi da se postigne na međunarodnoj konferenciji pod pokroviteljstvom EU, ali i SAD i Rusije.“ Tada ga je pecnula ministarka za evropske integracije i nekadašnja urednica radikalskog glasila „Velika Srbija“ Jadranka Joksimović: „Ne znam da li je uputno da ministar spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije iznosi stranačke stavove koji nisu deo zvanične vladine politike.“

Pet godina kasnije, ovaj stav o podeli (razgraničenju) postao je stav – ako ne vladine, ono predsednikove politike – a ministar inostranih poslova je u roku od nedelju dana najpre u maniru pijanog kafanskog gosta – ne pevača – razbijao tanjire dok je pevao u Paraliji povodom otvaranja kancelarije Jedinstvene Srbije u tom grčkom gradu, a potom i vikao na Vljoru Čitaku u Ujedinjenim nacijama, uspevši da joj kaže „ajde ne sviraj“ i „glupi ste koliko ste teški“.

IVICA I HRVATSKA

Deluje da je povratak Vojislava Šešelja iz Haškog tribunala započeo kretanje otrovnom spiralom naniže, barem kada je reč o odnosima sa Hrvatskom. Ali, naravno, Šešelj je tu bio samo inicijalna kapisla – i u Srbiji i u Hrvatskoj (a i na Kosovu, uostalom) atmosfera u društvu i nosioci političkih funkcija bili su sasvim plodno tle za vrtoglavo bujanje zle krvi i šovinističko nadgornjavanje, i tu priliku da još malo potpire vatru koristili su obilato, a neizostavno tokom avgusta svake godine i obeležavanja „Oluje“.

U novembru 2014. Šešelj je pušten iz Haga i odmah je počeo sa svojom starom Karlovac–Karlobag–Ogulin–Virovitica retorikom (vidi „Vreme“ broj 1453). Kao reakcija na Šešelja, i hrvatski i srpski političari na vlasti krenuli su u pumpanje nacionalpatriotskih jedara, javljaju se razni vulini na obe strane, a istaknutu ulogu ima i ministar Dačić:

„Da li je on (Šešelj) neki državni funkcioner? Da li u Hrvatskoj ima onih koji pričaju o ustaštvu? Mi (Hrvatska i Srbija) treba da naše odnose relaksiramo, a ne da ih komplikujemo“, rekao je tada Dačić, a stvar se dalje odvijala sama – Hrvatska ne treba Srbiji da deli lekcije, ne očekujem da Kolinda Grabar Kitarović bude hrvatski Vojislav Šešelj“, izjavljivao je Dačić.

Došlo je do izvesnog otopljavanja odnosa u martu 2015. („Odnosi Hrvatske i Srbije su vrlo dobri i na novom nivou, rekla je ministarka spoljnih poslova Hrvatske Vesna Pusić juče posle susreta sa šefom diplomatije Srbije Ivicom Dačićem u Zagrebu, a Dačić je istakao da Srbija želi da gradi bolje odnose sa Hrvatskom na temelju zajedničkih interesa“), ali onda se Šešelj, iako ga niko nije video, sam javlja da je zapalio hrvatsku zastavu, i odmah se ponovo javljaju vulini sa obe strane, Hrvatska nakratko povlači svog ambasadora, a ubrzo stiže i avgust:

„Šef diplomatije Ivica Dačić poručio je Hrvatima da ne vidi zašto bi Srbija hapsila lidera SRS-a Vojislava Šešelja zbog paljenja šahovnice kada njima ne pada na pamet da uhapse ustaškog pevača Marka Perkovića Tompsona“, glasila je vest. „Nisam primetio da je vlastima u Hrvatskoj palo na pamet da ga uhapse, iako je tokom proslave u Kninu otvoreno pozivao na ustaštvo sa fašističkim porukama. Neka oni srede svoje dvorište“, rekao je Dačić.

Odnosi su se pogoršavali. „Moj dobronamerni savet za Hrvatsku je da ne umišlja previše da je ona nekakva svetska sila jer to nije, daleko od toga… Može postaviti uslove Srbiji, ali postavljala je ona i druge uslove i druge zahteve i prošla je kao prilikom carinskog spora, kada je EU stala na stranu Srbije“ (april 2016); „Ponašanje odlazeće Hrvatske vlade prevazišlo je sve granice normalnog. Retorika, rečnik i neskrivena mržnja koja zrači iz svake njihove izjave i nastupa više nije samo potreba predizborne kampanje u Hrvatskoj, već izraz patološke opterećenosti Srbijom. Sa Srbijom se ne može tako ponašati, to ne dozvoljavamo ni najmoćnijim zemljama, a kamoli Hrvatskoj u kojoj se ustaški fašistički pozdrav i dalje prolama“ (jul 2016)…

Nakon rehabilitacije Alojzija Stepinca u Hrvatskoj (i nešto ranije Dragoljuba Draže Mihailovića u Srbiji) kreće priča ko je ustaša, ko je fašista, ko je nacista. I kao što političari koriste razne arhaizme kada žele da „pobude emociju“, odnosno kada žele da huškaju i potpiruju mržnju, pa se maltene svaki govor koji ima u sebi „živalj“, „nejač“, „ognjište“, po automatizmu može smestiti u taj koš, tako se i ovde potežu razne reči i izrazi-okidači: „povampirene ustaše“, „naslednici ustaške NDH“, „ustaško divljanje“, „velikosrpska agresija“ (ministri inostranih poslova Ivica Dačić i Miro Kovač).

Potom, u avgustu sledi ponovno obeležavanje „Oluje“ uz prigodnu retoriku, e da bi nedelju dana kasnije Dačić izjavio da očekuje da će „Austrija nastaviti da podržava evropske integracije Srbije i da će doprineti smirivanju tenzija u regionu“.

REHABILITACIJA OCA

No, ne lezi vraže, već sutradan Dačić ustvrđuje da je Haški tribunal u presudi Karadžiću nepobitno pokazao da Milošević nije bio kriv za ratne zločine u BiH, a sledećeg dana Dačić se pridružuje Milutinu Mrkonjiću u ideji da Slobodanu Miloševiću treba podići spomenik. („Svakako da treba.“)

I inače, Dačić je bio istrajan u rehabilitaciji Miloševića – zamerao mu je samo što je „dozvolio da se neka ubistva“ dovedu u vezu sa njim, ali je za njega Milošević veliki lider, a ne zločinac, Koštunica nije pobedio na izborima 2000, dosovci nisu bili ni do kolena Miloševiću, suđenje u Hagu bilo je suđenje celom srpskom narodu, a Hag je na kraju i ubio Miloševića „pogrešnim lekovima, za šta postoje dokazi“.

Sledi dalje valjanje u srpsko-hrvatskom brlogu („Srbija je zabrinuta što se u njenom susedstvu obnavlja stari vid ekstremizma, kroz tendenciju posrednog i neposrednog promovisanja i rehabilitovanja nacističke i fašističke ideologije iz prošlosti, koja je poražena u Drugom svetskom ratu“), a počinje da se javlja i linija koja osporava ono što je Dačić nazvao političkim prioritetom Srbije – članstvo u EU:

„Ako naš ulazak u Evropsku uniju zavisi od Hrvatske, onda nam to ne treba. Druga stvar, ako je uslov da Srbija uđe u Evropsku uniju da prizna nezavisnost Kosova, ni to nam ne treba, jer mi na to nikada nećemo pristati.“ Ili: „EU mora da shvati da je dosta igranja sa Srbijom: ili će igrati otvorenih karata, ili nam ne trebaju. To poručujem i Federiki Mogerini, ali i celoj EU. Posle svih ovih pritisaka i ultimatuma o kojima sada slušamo, ispada da sam bio u pravu kad sam njenoj prethodnici Ketrin Ešton u Briselu rekao da je nama sa njima ‘fak evri dej’.“ Dačić i otvoreno govori da „svi znaju“ kakav bi bio odgovor ako se na referendum iznese pitanje da li su građani za EU ili za Rusiju.

U februaru 2017. Dačić otkazuje učešće na skupu u Zagrebu: „Pre svega ćemo voditi računa o hrvatskim nacionalnim interesima, o poštovanju između dve države i nećemo dopustiti nikakve izjave koje su bezobraznog karaktera“, rekao je Andrej Plenković na pitanje novinara u Zagrebu o novom zaoštravanju odnosa sa Srbijom, a ministar spoljnih poslova Štir je izjavio da „Zagreb želi da razvija odnose sa Beogradom, ali da se to ne može ostvariti sa ministrom spoljnih poslova Srbije Ivicom Dačićem, zbog čega o odnosima dve zemlje komuniciraju hrvatski i srpski premijer“.

MAJKA RUSIJA

Dačić koristi svaku priliku da istakne da Srbija svojom politikom štiti Rusiju. „Jasno je da idemo evropskim putem, ali je isto tako jasan naš odnos sa Rusijom, čija je podrška od ključnog značaja za teritorijalni integritet Srbije“ (jul 2017). „Očigledno je da postoji velika antiruska histerija u zapadnim zemljama i da se sve tumači kroz to da Rusija ima veliki uticaj na naš region. A oni misle da je taj uticaj štetan“ (septembar 2017).

No, svakako je, kao i u svemu ostalom, ton davao predsednik Vučić. I uopšte, kako vreme odmiče, i Dačić i Vučić se vraćaju svojim „izvornim“ vrednostima iz devedesetih – Dačić otvorenije, Vučić manje otvoreno, ali jasno kroz odabir saradnika i njihove izjave. Ali, u decembru 2017. godine Vučić je bio jasan: „Srbija ne glasa na štetu Rusije. Odgovoriću ono što mogu i što smem kao predsednik Srbije. Posao Srbije je da ne naškodi Rusiji. Srbija ne glasa na način koji bi štetio interesima Rusije. To se nikad nije desilo ni u jednom međunarodnom forumu.“

Koliko je uticaja Rusija imala u odnosu Srbije prema Crnoj Gori ili Makedoniji? Odgovor je poprilično verovatan. Primetno je bilo zahlađenje prema Makedoniji kada je Zaev dolazio na čelo južnog suseda: „Srbi su najveći i najbolji prijatelji Makedonaca, a ovako kako je Zaev nastupio se ne ponašaju prijatelji Srbije“, rekao je Dačić na izjavu Zaeva da je u Srbiji na vlasti „nacionalističko rukovodstvo“. „Ne znam čime su Aleksandar Vučić i Vlada Srbije zaslužili ovako brutalan i skandalozan napad od strane pretendenta na mesto makedonskog premijera Zorana Zaeva. Zar mu nije dosta problema koje ima u Skoplju, već ih traži i sa Beogradom?“, rekao je Dačić, a posle nekoliko dana dodao i da „Zoran Zaev svojim izjavama narušava odnose između Beograda i Skoplja, a uvrede koje upućuje srpskom rukovodstvu će svakako uticati na naše bilateralne odnose“. Podsetimo, prilikom upada demonstranata u makedonski parlament u maju 2017, unutra se našao i pripadnik BIA Goran Živaljević, a nekoliko meseci kasnije Srbija je nakratko povukla celokupno osoblje iz ambasade u Skoplju „zbog obaveštajnog delovanja protiv Srbije“.

Kosovo je još tada – na jesen 2014. – odugovlačilo sa ispunjavanjem svojih obaveza. Uostalom, koliko je uspešno bilo pregovaranje sa kosovskim Albancima, vidi se iz spiska „ključnih poruka“ koje je Dačić u februaru 2015. izneo na sednici Saveta bezbednosti UN: „Srbija traži snažniju podršku članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija protiv opstrukcija Prištine u sprovođenju Briselskog sporazuma, puštanje Olivera Ivanovića iz pritvora, formiranje zajednice ZSO i zaustavljanje otimanja ‘Trepče’.“ U januaru 2018. Oliver Ivanović je ubijen s leđa, a osumnjičeni za ubistvo su Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, bliski saradnici vladajućeg SNS-a.

U avgustu 2015, komentarišući pokušaje Kosova da se učlani u UNESCO, Dačić kosovske Albance poredi sa Islamskom državom: „Prijem Kosova u UNESCO bio bi samouništavajuća odluka te organizacije (…) To bi bilo apsurdno kao i kada bi neko predložio da Islamska država (ISIS) postane članica UNESCO-a.“ I Hašim Tači koristi slične besmislice u svojoj argumentaciji: „Dačić i cela srpska administracija moraju da shvate da se vojska i policija nikada neće vratiti na Kosovo. Vaš san je završen jednom zasvagda. Ako pokrenete rat, izgubićete. A propagandne brošure koje Dačić deli jesu očajnički čin jer su srpske snage uništile preko 300 verskih objekata na Kosovu. Mi smo šampioni u borbi protiv ekstremizma u regionu.“

U oktobru 2015, Dačić daje sebi luksuz da „bagateliše“ mišljenja pojedinih članica EU: „Ne kukam ja za Titom, kukam i žalim što danas nemamo takvu spoljnopolitičku poziciju, da Srbija bude poštovana, a ne da nam neka Estonija ili Letonija deli lekcije o demokratiji“, kaže Dačić studentima FPN. Ujedno, Dačić najavljuje da će Srbija „učiniti sve da završi pregovore sa EU“ do 2018. ili 2019. godine.

U avgustu 2018. Angela Merkel pokopava Vučićeve i Dačićeve planove o razgraničenju, no to Dačića ne sprečava da u februaru 2019. najpre kaže da je zvaničan stav i ponuda Srbije upravo to – razgraničenje, da bi, nakon svađe sa ministrom Nenadom Popovićem, nakon par dana izjavio da to nije zvaničan predlog, nego „ideja zvaničnika“.

JE L’ IGRA MEČKA

U aprilu 2016. Dačić u „Ćirilici“ priča svoje viđenje diplomatskih aktivnosti, i prepričava da je Ketrin Ešton jednom rekao da je „nama fak s vama evridej“: „Ona dve sekunde nije mogla da shvati šta sam hteo da kažem, dok nije povezala, jer njima to ne pada na pamet, nisu baš toliko… Ona kaže da posle druženja sa mnom gleda na Srbiju drugim očima.“

U oktobru 2016. „Srpski telegraf“ objavljuje naslovnu stranu na kojoj piše: „Dačić – Vučić me tera da igram i pevam strancima“. Ovaj naslov možda i najbolje definiše Dačićevu ulogu svih ovih godina – verovatno ucenjen silnim aferama, počev od afere „Kofer“ pa do snimljenih razgovora sa Rodoljubom Radulovićem – Mišom Bananom, povezanim sa Darkom Šarićem i trgovinom drogom – Vučić ga voda okolo, ponižava, a deluje da Dačiću to ne smeta. U oktobru 2017, kada je pevao predsedniku Turske Erdoganu, dobio je od muftije Mustafe Jusufspahića bakšiš – falilo je samo da mu muftija zalepi pare na čelo, kako bi ugođaj bio kompletan. „Ako neko misli da je to lako, neka proba. Ja sam svoj cilj postigao. Erdogan je zadovoljan i to je glavna vest u Turskoj.“

Kada je u novembru 2018. odbijen zahtev Kosova da uđe u Interpol, Dačić je „diplomatski“ prokomentarisao: „Ovom prilikom bih da pozdravim Štrahea, ti si slagao i prevario Srbe. Ni Kurc nije bolji, on je gori. Preko Kurca su hteli da uđu u Interpol. E preko koga su hteli, tako su i prošli.“