Mi nismo ljudi, mi smo osuđenici

„Postoje zatvori u kojima će svako, već nakon prvog pogleda na ljude koji su tamo zatvoreni, biti uveren da postoji velika greška u načinu na koji se oni vode“, piše Džon Hauard, šerif u engleskoj grofoviji Bedfordšir, zalažući se za sveobuhvatnu reformu, odnosno, kako piše u svojoj knjizi Stanje u zatvorima, za humanizaciju zatvorskog sistema. Godina je 1777, a Hauard će utrošiti mnogo vremena pokušavajući da svoju ideju sprovede u delo. Iako su neke od njegovih kritika davno prevaziđene, a zatvorski sistem se od tada, makar u ovom delu sveta, znatno humanizovao, neke zamerke zvuče kao da su izrečene danas, iako je prošlo dva i po veka od kada je posvećeni šerif obilazio zatvore diljem Evrope.

Nedavno je Savet Evrope (SE) izdao izveštaj o stanjima u zatvorima zemalja članica Saveta. Izveštaj se inače objavljuje svake godine i Srbija tu poslovično ne stoji dobro, odnosno uvek se nađe u donjoj polovini liste. U najnovijem izveštaju, srpski zatvori se i dalje opisuju kao prenaseljeni. Naime, na 100 mesta dolazi 110 zatvorenika, što je za nijansu gore nego prethodne godine. Alternativne sankcije se primenjuju veoma sporo. Istini za volju, prenaseljenost je bila najstrašnija 2009. godine kada je, prema izveštajima, na 100 mesta dolazilo 172 zatvorenika, ali su u međuvremenu prošireni kapaciteti i renovirani pojedini objekti poput onih u Nišu, Subotici, KP za maloletnike u Valjevu i Kruševcu… U izveštaju zaštitnika građana za 2015. godinu navodi se da su materijalni uslovi u pojedinim zavodima za izvršenje krivičnih sankcija unapređeni, dok u drugima i dalje nisu u skladu sa važećim standardima. Kako stoji u Izveštaju SE, za jednog zatvorenika država Srbija dnevno izdvaja 14,18 evra, što je na godišnjem nivou, kada se ima u vidu broj zatvorenika, nešto više od 56 miliona evra.

Kakav je život u zatvoru i posle njega? Kako izgleda otići tamo kod doktora i zubara? Da li, kada govorimo o kazneno-popravnim domovima, zaista verujemo u njihov popravni potencijal? Da li kazna prestaje kada se osuđenik nađe na slobodi? Zašto je za srpsko društvo važno, ali, ma kako to grubo zvučalo, i isplativo da uslovi u zatvorima budu dostojni ljudskih bića?

PETI PAVILJON KPZ–A SREMSKA MITROVICA, JEDNA PRIČA: Srđan je optužen zato što nije plaćao alimentaciju. Septembra 2015. izašao je na slobodu. U Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici proveo je ukupno 16 meseci, od čega 38 dana na prijemnom odeljenju, u karantinu, a ostatak u petom paviljonu, koji je radni i poluotvorenog tipa. U njemu su zatvoreni ljudi koji su s vremenom zaslužili da dođu u taj „lakši“ deo, ili koji su tu smešteni zbog težine svojih dela.

„Prijemno odeljenje je u novoj zgradi i u odnosu na neke druge delove izgleda vrlo pristojno – ćelije su sa po šest kreveta, ograđenim toaletom, menzom… Prvih deset noći sam spavao na patosu, čekajući da se oslobodi mesto. Bio je letnji period i bilo je užasno vruće i zagušljivo. Pričali su mi da nekad, zimi, ume da bude i po 13 ljudi u toj prostoriji sa šest kreveta“, kaže Srđan za „Vreme“.

Deo KPZ-a u Sremskoj Mitrovici je renoviran i tamo su uslovi sasvim zadovoljavajući. Međutim, u paviljonu gde je bio naš sagovornik situacija je drugačija. „U petom paviljonu postoje dve spavaonice sa po 75 kreveta. Na taj broj ljudi imate tri čučavca i tri tuš-kabine. Kada sam ja bio tamo, postojala je jedna mala zajednička prostorija gde su se nalazili umivaonici, zimi se tamo sedelo jer je bilo prehladno da se izlazi vani, tu je i jedan mali rešo gde je mogla da se skuva kafa, ali su ljudi tamo spremali hranu. Kad uđete tu, jedan se brije, drugi pere zube, treći prži jaja, pored njih dvojica sede i igraju šah, a iza vrata čujete nekog u ve-ceu. Niko od zatvorenika ne zna ko ima koju bolest, svi se tamo tuširate, a pločice su otpale, polomljene…“

Naš sagovornik tvrdi i da je hrana izuzetno loša, te da se velika količina baca jer svako ko može jede ono što dobije od kuće. Zimi je spavao sa kapom na glavi i u perjanoj jakni. Za 16 meseci nijednom mu nije promenjen čaršav, a sami zatvorenici su, dodaje, hteli da donesu mašinu za pranje veša, ali im nije dozvoljeno. Kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, to je posebno bolna tema.

Foto: Tanjug

„Jedna doktorka je zadužena za stotine zatvorenika. Ordinacija je u katastrofalnom stanju. A stomatolog… Ja sam imao probleme sa zubima, ali nisam imao hrabrosti da odem tamo. Zatvorenici pričaju da taj čovek radi u nemogućim uslovima, da nema dovoljno zaštitnih rukavica, pa sa jednim pregleda više njih, da nema sredstava za sterilizaciju instrumenata. Ljudi koji tamo rade nemaju čime da vas leče. Trebalo bi da se pobune, da kažu ‘čime da ih lečimo, bensedinom i brufenom?’“, kaže Srđan. Pošto je peti paviljon radni, zatvorenici, kako nam objašnjava, rade od sedam, osam ujutru do dva po podne. Za to su nešto sitno i plaćeni. „Najveću platu imaju pekari. Ustaju noću u 3.30. Dnevna potreba je oko 2000 hlebova. Oni mesečno zarađuju 6200 dinara.“ Srđan je radio u garaži u kojoj su se održavala zatvorska vozila: „Uslovi su svuda očajni. Garaža samo što se nije srušila, nema alata, majstori civili koji su tamo zaista su divni ljudi, oni se snalaze preko koca i konopca, nema alata, nema ničega.“ KPZ u Mitrovici ima ogroman broj hektara obradive zemlje, ima čeličanu, livnicu, proizvodnju osigurača, ali su kapaciteti neiskorišćeni. Neiskorišćenost kapacitet upada u oči kada je reč o zatvorima u Srbiji jer bi, na korist svih, tolika radna snaga mogla da se pametno usmeri.

Inače, važno je pomenuti da se u okviru zatvora u Srbiji vrše obuke za pojedine zanate, a pojedinci imaju mogućnost da vanredno završe osnovnu školu. Sagovornik nam objašnjava da se u Mitrovici često oni koji su se već napolju susreli sa, recimo, mehaničarskim zanatom ili građevinom postave na ta radna mesta.

U jednom trenutku, Srđan zastaje, pali cigaretu i nastavlja: „Ne traži niko u zatvoru nikakav luksuz, verujte mi, nismo mi blesavi da ne znamo gde smo. Kako se ono govorilo… nismo mi ljudi, mi smo osuđenici… Ali eto, samo da je bilo nekih osnovnih uslova… Ja bih želeo da skrenem pažnju na to da bez obzira da li smo mi šljam društva, kako su nas zvali, treba da imamo minimum uslova za život: daj mi nešto da jedem i gde da spavam. Gledao sam ljude koje su napadale stenice, ljude u ranama, gledao sam šećeraše koji nemaju adekvatno lečenje. Pritom, moj paviljon je blag, a mogu da zamislim kako je tek unutra. Kažu da unutra ima svega, čuo sam da je bilo i seksualnog nasilja, ne znam, nisam video, bogu hvala.“

Naš sagovornik je nedavno izašao iz zatvora i ta tema mu je svakako bolna. Međutim, kaže da je pristao da govori za „Vreme“ iz nekoliko razloga. „Povredilo me je što je nedavno ministar pravde (Nikola Selaković, prim. nov.) izjavio da su nam zatvori na evropskom nivou. Bio sam toliko besan… Pa on je u Mitrovici proveden samo kroz renovirane delove, ušao dalje nije, koji evropski nivo? A čitam i da je za mene grad plaćao 1840 dinara dnevno. Znači, taj boravak je koštao poreske obveznike oko 6000 evra. Od vaše plate je to uzeto. A za šta? Umem da računam, bio sam tamo i video sam. Da, plaćaju se čuvari, komunalije, ali niko ne može da mi kaže da je moj boravak zaista koštao 450 evra mesečno. Ne znam o čemu se tu radi…“

Konačno, Srđan se nada da će se nešto promeniti i u načinu na koji se zatvorenici tretiraju nakon što odsluže kaznu. On je uspeo da zadrži svoj posao, ali je svakako jedan od veoma retkih.

„Čuo sam se nedavno sa momkom koji je izašao. Kaže mi: ‘Hoću pošteno i pokušavam, ali ništa ne vredi.’ Šta da vam kažem, nema posla ni za decu s ove strane zakona, a ne sa one. Najviše je tamo momaka od 20 pa do 40 godina, u punoj su snazi. Kada izađu, odbačeni su od svih i onda se čudimo što je ogroman broj povratnika. Ako nema da jede, ako ne postoji mogućnost da zaradi na pošten način, šta će da uradi? Vratiće se onome što je radio. Ponovo će početi da gaji marihuanu ili će da uzme pištolj i ode u menjačnicu. Ne razumem zašto se ljudi čude kada čuju da je neko ponovo opljačkao. Kažu: zar mu nije bilo dosta? Ma jeste, bilo mu je dosta, ali on nema načina kako drugačije da živi.“ Srđan je pokušao da razgovara sa privatnicima, da nađe neki način lakšeg zapošljavanja bivših zatvorenika, ali tvrdi da kada god se dublje uđe u priču, svi odustaju.

Bivši zatvorenici su obeleženi time što su bili zatvorenici, i naravno da to ne treba kriti, ali je važno da se onima koji hoće i imaju potencijal da postanu, kako se to kaže, korisni i uzorni članovi društva, ne zatvore baš svaka vrata na koja pokucaju. Pogrešili su, odslužili su kaznu, ali ta kazna traje i nakon izlaska.

foto: marko rupena

OBELEŽENI I ODBAČENI: Centar za prevenciju kriminala i postpenalnu pomoć NEOSTART je pre dve godine sproveo obimno istraživanje o potrebama ljudi nakon izlaska iz KP ustanova, a kroz njihove programe je do sada prošlo 150 bivših zatvorenika. Problema na slobodi je, kako tvrde Jelena Srnić i Darjan Vulević iz NEOSTART-a, mnogo. Tu je, naravno, onaj emotivno-psihološki momenat „privikavanja na slobodu“. Dosta toga se menja, i kada neko izađe iz zatvora ono sa čim se susreće često nije ono što je ostavio. Realnost ga dočeka oštro. Naravno, idealna situacija je, uslovno rečeno, kada neko ima emotivnu podršku i materijalnu sigurnost. Ali često je slučaj drugačiji. Porodica i prijatelji se sklone, bivši zatvorenik nema posao, nema novca, a nekada nema ni krov nad glavom niti važeće dokumente.

„Mi kao organizacija ne možemo da pomognemo ljudima koji su na ulici, a verujte da je njih dosta. Mi možemo da ih uputimo na prihvatilište u Kumodraškoj, ali su tamo kapaciteti već popunjeni“, kažu Darjan i Jelena za „Vreme“.

foto: marko rupena

„Nama se obratio čovek koji nema nikoga napolju, koji tokom godinu i po dana kazne zatvora nije primio nijedan paket, nijednu posetu, nijednu uplatu. Sve što ima od odeće na sebi dobio je od Zavoda ili od drugih osuđenika. On izlazi na slobodu, istekla mu je lična karta, ne može da prijavi prebivalište jer nema ništa svoje. Ako nema prebivalište, ne može da izvadi ni ličnu kartu. Ako nema ličnu kartu, ne može apsolutno ništa da dobije, uključujući socijalnu ili jednokratnu pomoć. A nema ni novca za ličnu kartu. Socijalnom centru treba oko mesec dana da bi mu dali za uplatnicu za ličnu kartu, a onda recimo ne daju novac za izvode. Taj vakuum traje najmanje dva meseca. Čovek izlazi na ulicu bukvalno u tuđoj odeći, bez prebijene pare u džepu, bez smeštaja, bez ikoga i prepušten sebi. Šta on da radi, šta da očekuje od društva i šta mi da očekujemo od njega?“, naglašava Jelena Srnić.

Istraživanje NEOSTART-

-a je pokazalo da polovina ispitanika neće imati važeća dokumenta u trenutku izlaska na slobodu, a polovina od njih neće imati novca da ta dokumenta izvadi. Ako neko ima rešen problem smeštaja i dokumenata, sledeća prepreka je zapošljavanje. Nezaposlenost je inače velika, a ako se nosi i žig bivšeg zatvorenika, onda se to često pretvara u nemoguću misiju. Pritom, većinom je reč o populaciji koja ima niži nivo obrazovanja. Neki od njih, ističu naši sagovornici, posebno oni koji su osuđeni kao maloletnici i prvo su bili u popravnim domovima, nisu čak ni pismeni. „Nama je došao momak od 20 godina, jak, zdrav, nema problema da radi fizičke poslove i shvatamo da magacin ne dolazi u obzir jer on ne može da pročita šta je u kutiji.“

Jelena i Darjan ističu da bi Nacionalna služba za zapošljavanje trebalo da prepozna bivša osuđena lica kao teže zapošljivu kategoriju jer oni to objektivno jesu. To bi nekima od njih moglo da pomogne kroz, recimo, sistem socijalnog zapošljavanja i samozapošljavanja. U Hrvatskoj je pre nekoliko godina davana subvencija poslodavcima koji zapošljavaju bivša osuđena lica, kao što se daje za mnoge druge teže zapošljive kategorije. A potrebno je da taj podsticaj, u bilo kom vidu, i ovde krene od države. Konačno, problem predstavljaju i suđenja koja su u toku. Naime, nekima koji kada izađu iz zatvora i srede se, nađu posao, prestanu da uzimaju narkotike ako je reč o zavisnicima, stigne na naplatu delo koje su učinili pre nego što su služili kaznu zatvora; dogodi se i da odmah nakon što izađu iz zatvora i jave se policiji u roku od tri dana, jer im je to obaveza, budu uhapšeni jer su pod poternicom – dok su služili kaznu počeo je drugi proces, njima je stizao poziv na kućnu adresu da se jave, nisu se javili jer su bili u zatvoru i za njima je raspisana poternica.

Kada govorimo o visokom procentu povratništva, Darjan Vulević ističe i da bi bilo značajno da se, s obzirom na ogroman broj onih koji su u zatvoru zbog dela vezanih za drogu, narkomanija gleda kao bolest, a ne kao nešto što ćemo rešiti kaznom zatvora.

A onda se postavlja i ono pitanje zašto pomagati nekome ko je napravio krivično delo, kada je toliko onih koji to nisu učinili, a pomoć im je potrebna. Broj nezaposlenih je veliki, a od države se traži da „nagradi“ one koji su pogrešili. Da li je zaista reč o tome?

„Kod velikog broja bivših osuđenika reč je o tome da će oni brže nego mi pokleknuti i vratiti se onome što su radili, nelegalnom načinu. Tako osujećen naneće veću štetu društvu, pa ćemo svi mi više da patimo. Čak i ako govorimo tako utilitaristički, veća je korist da ih podržimo. A postoji još nešto – mi vidimo samo vrh ledenog brega. On je počinio krivično delo, znači da je on loš. Klinci s kojima mi radimo imaju mnogo teško detinjstvo i mladost, oni ne okuse normalan život. Pre nego što ih potpuno osudimo i odbacimo, važno je da uvidimo da su i oni negde žrtve svoje sudbine. Ne da ih opravdamo, već da bismo ih razumeli“, kaže Jelena, dok Darjan dodaje: „Ako se bira kome se pomaže, onda da pomognemo onima koji su skroz na dnu. Mi svi nemamo posao, ali je ljudska ideja: hajde prvo da pomognemo gladnima i onima koji nemaju kud i koje maltene niko neće.“

Ulažući u njih, čuvamo nas

U redovnom godišnjem izveštaju zaštitnika građana za 2015. stoji da veliki broj lica i dalje ne može da se pomeri iz spavaonice, da u pojedinim zatvorima nema zajedničkih prostorija, što znači da se život odvija u nekoliko kvadratnih metara. Kao problem se navode nedostaci u zdravstvenoj zaštiti, kao i da veliki broj lica, posebno pritvorenih, „nije radno angažovan niti je uključen u socijalne i kulturne aktivnosti“.

Miloš Janković (na slici), zamenik zaštitnika građana za zaštitu i član Potkomiteta UN za prevenciju torture, kaže za „Vreme“ da su, kada je reč o pritužbama na ovdašnje zatvore, problemi najčešće vezani za loše materijalne uslove smeštaja, hranu i zdravstvenu zaštitu, i dodaje da zatvorska uprava, na preporuke zaštitnika građana, čini određene napore se te stvari menjaju nabolje.

„Zaštitnik građana je uputio najveći broj preporuka u oblasti zdravstvene zaštite. Prvo, lekari koji rade u zatvoru nemaju jednaka prava kao njihove kolege – sa aspekta statusa, perspektive, zarada…“ Janković takođe ističe da treba naći rešenje da se zdravstveni sistem izmesti iz nadležnosti samog zatvora u nadležnost Ministarstva pravde, ili još bolje Ministarstva zdravlja. Između ostalog, kada je pod nadležnošću samog zatvora, odnosno upravnika, lekar će dobro razmisliti da li da reaguje u slučajevima zlostavljanja i torture jer, po logici stvari, krivicu snosi upravnik zatvora kome bi lekar trebalo da se obrati. Ipak, Janković ističe da se od 200 intervjuisanih po KP zavodima prošle godina niko nije žalio na torturu. „To ne znači da torture nema u Srbiji, ali ako je ranijih godina trećina ispitanih čula da su nekoga tukli, ako je desetina pokazivala povrede, a sada niko, onda znači da je postignut određeni pomak.“

A onda dolazimo do još jednog važnog aspekta koji nedostaje u ovdašnjim zatvorima. „Problem je što osuđenici u najvećoj meri provode vreme besposličareći, oni nemaju mogućnost kulturnih ili sportskih aktivnosti koje bi im garantovale očuvanje mentalnog i fizičkog stanja. Radno angažovanje u zatvoru je takođe dosta oskudno. Većinom, zatvorenici izađu nakon nekoliko godina bez radnih navika i razvijenih sklonosti, znanja, a svet s kojim se susreću nije onaj koji su očekivali. I vrlo brzo dođu u situaciju da čine krivična dela. Ne možemo da kažemo ‘pa dobro, ako to budu radili, vratiće se ponovo u zatvor’. Nije fer prema tim ljudima, a nije fer ni prema nama jer ćemo verovatno mi biti žrtve tih novih krivičnih dela. Svako razmišljanje o tome nije samo razmišljanje o pravima tih lica, već i o pravima i životu nas koji smo van zatvora“, naglašava Janković.

Naš sagovornik takođe kaže da ne tvrdi da se u zatvoru čovek može promeniti nabolje, ali je takođe važno da se ne promeni nagore. „Ne treba život gledati u crno-belim bojama. Da li će svi da se promene nabolje? Pa neće. Ali dovoljno je da napravimo situaciju da ono lice koje bi, po redovnom toku stvari, postalo lošije i učinilo neko krivično delo, kada izađe iz zatvora ne počini to delo. To što smo sačuvali da takvo delo nije počinjeno je daleko vrednije nego novac koji bi bio investiran u te ljude.“

foto: milovan milenković