Ljudski faktor i ostali sindromi

Nesreća se dogodila u četvrtak, oko 21.15 časova u podzemnom objektu zvanom Rupa, u brdu Orlovac, nedaleko od grada. U eksploziji su poginuli Vidojka Terzić (50), Jelena Lončarević (36), Gordana Đokić (30), Biljana Luković (51), Jasminka Ostojić (24), Svetlana Đurić (40) i Dragan Milovanović (42), svi iz Užica.

Zbog osnovane sumnje da su izvršili „teško delo protiv opšte sigurnosti, u vezi sa krivičnim delom izazivanja opšte opasnosti“, istražni sudija Opštinskog suda u Užicu nakon saslušanja odredila je za petoro radnika te fabrike pritvor do trideset dana. Pritvoreni su Velibor Janjić (46), radnik na zasipanju baruta, Milojka Tešić (56), šef protivpožarne zaštite, Milisav Đerić (49), poslovođa, Prvoslav Đerić (43), rukovodilac pogona, i Zoran Ćirović (55), rukovodilac kontrole. Oni se sumnjiče, kako je saopštilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se „nisu pridržavali mera zaštite na radu i da nisu poštovali uputstva o manipulisanju barutom, što je dovelo do smrti radnika i uništenja imovine“.

Pojašnjavajući dodatne razloge za njihovo pritvaranje, Višeslav Zotović, predsednik Opštinskog suda, naveo je da je ta mera određena kako oni „ne bi uticali na druge osumnjičene i predložene svedoke, jer se međusobno poznaju, a i zbog potrebe njihovog međusobnog suočavanja“.

Prema rečima ministra policije Ivice Dačića, koji je bio na mestu tragedije u Užicu, uzrok smrti sedmoro radnika je gušenje ugljen-monoksidom, a eksplozije – ljudski faktor.

„Ustanovljeno je da nisu poštovane procedure za rukovanje barutom i oni koji su radili načinili su grešku sa teškim posledicama. Biće ispitani i ostali u lancu upravljanja i komandovanja u tom preduzeću“, poručio je Dačić, a potom pojasnio da je „obdukcijom tela poginulih utvrđeno da niko od njih nije nastradao od povreda, već da je uzrok smrti gušenje ugljen-monoksidom. Takođe, rekao je ministar, nastradali nisu odgovorni za nesreću, jer se eksplozija dogodila u pogonu u kome oni nisu bili angažovani.

foto: m. cvetković

„Istraga treba da utvrdi da li je procedura prilikom rukovanja barutom u skladištu narušena ili je možda sama propisana procedura bila neadekvatna, ali poginuli radnici svojim postupcima nisu doprineli nesreći“, dodao je Dačić i poručio: „Ne treba ići u lov na veštice i po svaku cenu tražiti krivce, ali mora da se utvrdi odgovornost, kako se ovakva nesreća ne bi ponovila.“

S druge strane, i ministar odbrane Dragan Šutanovac bio je u Užicu i tada rekao da će „istraga imati veoma težak zadatak, odnosno da detaljno utvrdi zašto je u ovom slučaju barut eksplodirao na način na koji inače ne eksplodira.“

„Radi se o incidentu koji se na takav način nikada nije dogodio. Insistiraćemo na kvalitetnom izveštaju istrage, jer će od toga zavisiti buduće postupanje sa barutom“, poručio je Šutanovac. Sa premijerom Mirkom Cvetkovićem obojica ministara prisustvovali su komemoraciji u Užicu, sa koje je direktor fabrike Dobrosav Andrić i užički gradonačelnik Jovan Marković poručili da će finansijski i na druge načine pomoći porodicama poginulih radnika. Očekuje se i da će Vlada Srbije doneti sličnu odluku, a mnogi su već uputili pomoć u novcu.

„RUPA“ U PLAMENU: Užice je tri dana bilo u žalosti, a kako je istraga u toku, zvaničnih informacija o tome šta je izazvalo veliku radničku nesreću, još nema. Ipak, po nezvaničnim saznanjima „Vremena“, eksplozija se dogodila u priručnom magacinu baruta za dnevne potrebe proizvodnje, u takozvanoj temperirnici. Procedura nalaže da se iz vanjskog centralnog magacina, barut doprema u tu prostoriju, na spratu u pogonu Rupe, koja služi za temperaturnu stabilizaciju baruta. Potom se deo potrebne količine odvaja i nosi u presipaonicu, koja je hodnikom odvojena od temperirnice, a u kojoj radnik posebnim koševima puni specijalne levke zatvorenog sistema kojim se doprema do mašina. Kasnije se čaure pune u odeljenju barutnog punjenja, gde su se nalazili nastradali radnici. Na kraju sledi spajanje čaure sa zrnom i pakovanje metaka u sanduke.

Nezvanične informacije ukazuju da je radnik Velibor Janjić, umesto u presipaonici, barut presipao u temperirnici, koja nema podnu zaštitu od statičkog elektriciteta. Nakon toga navodno je nakratko napustio radno mesto, a drugi radnik je, po jednoj verziji priče, prethodno otišao po izlaznicu iz preduzeća u upravnu zgradu, kilometar od podzemnog pogona, a po drugoj verziji, poslovođa ga je rasporedio na drugo radno mesto. Ono što je izvesno jeste da nijedan od njih nije bio na svom radnom mestu, kako to nalažu stroga pravila, jer da jeste, završili bi među poginulima.

U njihovom odsustvu dogodila se prva od četiri jače i vezane eksplozije i desetak manjih detonacija. Izvor „Vremena“ navodi da se Milisavu Đeriću pripisuje odgovornost što na tom radnom mestu nije obezbedio prisustvo dva radnika, Milojka Tešić se sumnjiči da nije u potpunosti sprovela obavezne mere protivpožarne zaštite, a Zoran Ćirović i Prvoslav Đerić da nisu preduzeli blagovremene i propisane mere kontrole.

Zbog plamena i gustog dima u lavirintu od tunela u Rupi, vatrogascima koji su inače veoma brzo i srčano reagovali bilo je potrebno skoro jedan čas da se izbore sa plamenom i dimom i uđu u pogone. U tom trenutku radnici su u panici bežali ka jednom od tri izlaza, neki su pokušavali da se vrate i pomognu kolegama, ali su ih u tome drugi sprečavali, zbog velikog rizika.

Ono što zanima užičku i širu javnost jeste kako se nesreća dogodila, jer „Prvi partizan“ slovi za najbezbedniju vojnu fabriku u zemlji. Ako se izuzume podmetanje bombe 1941. godine tokom poznate Užičke republike u trezorima sadašnje zgrade Narodnog muzeja, što je izazvalo smrt cele smene i mnoštva Užičana, to je prva tragedija za osamdeset godina postojanja te fabrike.

Pored utvrđivanja uzroka eksplozije, istraga će morati da proveri u kojoj meri su se poštovale specijalne i rigorozne procedure i propisi, u kakvom stanju je bila zaštitna oprema, uslovi rada, kako je moguće da je pored 620 stalno zaposlenih radnika, još toliko angažovano po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, odnosno preko omladinskih zadruga i to po deset i više godina.

„Janjić je kriv onoliko koliko smo krivi svi mi radnici zajedno… Te noći radio je onako kako je inače godinama radio“, reči su jedne radnice, koja želi anonimnost iz razumljivih razloga, a koje možda upućuju na najvažniji problem u fabrici.

„U Rupi rade žene, mlade i starije, udate i neudate, sa decom ili bez dece… ima kompletnih porodica, majki sa ćerkama, očeva i sinova… Moramo da radimo, vreme je takvo. Svi smo angažovani preko omladinske zadruge. Mnoge žene su ostale bez posla u firmama koje su uništene privatizacijom. Pre godinu i po direktoru smo uputili molbu da nas prime u stalni radni odnos, ali odgovor nismo dobili. Đerić, koji je uhapšen, svaki dan je molio šefove da nas zaposle, ali niko ništa. Ja se dole ne vraćam, dok me na kapiji ne bude čekalo rešenje o stalnom radnom odnosu. I ostali kažu da će tako učiniti, ali nisam baš sigurna. Ako se to sada ne reši, neće nikad“, kaže naša sagovornica i navodi da mesečno radom u trećoj smeni može da zaradi oko 26.000 dinara, dok stalno zaposleni imaju duplo veću platu.

„Neko je prijavio inspekciji da se u firmi radi po dvanaest sati, pa su nam šefovi poturili neki papir, kao da smo mi napisali molbu u kojoj ih molimo da radimo po dvanaest sati, kako bi to bilo njihovo opravdanje inspekciji“, svedoči ona. „Sve vreme smo pod veštačkim svetlom. Nema dovoljno vazduha, iako oni kažu da je sistem za klimatizaciju u redu. Stalno nam je vruće, pa ispada da su sve žene u klimaksu. Ne daju nam da skinemo mantile… zbog toga nas grde šefovi, ali vrućina je takva da ne može da se izdrži“, opisuje ona uslove rada u Rupi, podsećajući da muškarci sipaju barut, donose čaure i zrna, a potom gotove metke kolicima odvoze do magacina. „Postoji spisak od 600 ljudi koji su zainteresovani da rade u fabrici ukoliko bude potrebe i njime nas ucenjuju. Kažu nam ‘ne morate da radite, niko vas ne tera, ima još 600 radnika koji čekaju da ih pozovemo’. Dosta naroda u Užicu je ostalo bez posla, a svako ko je nekoga imao u fabrici, prijavio ga je na taj spisak. I pored teških uslova za rad, potrebno je imati dobru vezu i sreću da bi se dobio posao u fabrici“, kaže radnica koja godinama radi u Rupi i to preko omladinske zadruge. Međutim, kako svedoči, „i pored toga žene se javljaju da rade jer nemaju bolje, a i plate su za užičke prilike solidne i stižu na vreme“.

Njena koleginica, koja je takođe angažovana preko omladinske zadruge, a čija majka radi u Rupi, radila je kobne večeri, sa još oko stotinak radnika. „Puklo je i nastao je gust braon dim, a potom još nekoliko eksplozija. Treća je bila najjača i pomislili smo da je zemljotres. Obučeni smo da se sami evakuišemo, pa smo trčali i nakon petnaestak metara od odeljenja za barutno punjenje usledila je jaka eksplozija, pa nas je jak udarni talas izgurao u pravcu izlaza. Ljudi su jedni preko drugih bežali do izlaza. Dok sam trčala, imala sam osećaj da se sve ruši… Vukli smo jedni druge i bilo je važno samo da se domognemo izlaza. Plašili smo se da će nestati struja, a da se to dogodilo, usledila bi katastrofa, jer bismo bili dezorijentisani“, svedoči o velikoj tragediji ova radnica i nastavlja: „Ne znam šta je izazvalo eksploziju. To niko ne zna i sumnjam da će se ikada pouzdano utvrditi.“

STARE STVARI: „Zašto država nije reagovala pre tragedije? Prošle godine fabriku su posetili ministri i zašto tada nisu proverili stanje u fabrici? Ovo je državna fabrika i ova tragedija trebalo bi da bude opomena državi i odgovornima da se to nikada ne ponovi, ali i da se reše mnogi problemi u namenskoj industriji. Ako naša fabrika sjajno radi, ima ugovorene poslove i izveze više od 90 odsto proizvodnje, trebalo bi da nam se obezbede humaniji uslovi za rad.“

S druge strane, Dobrosav Andrić, direktor „Prvog partizana“, tvrdi da se o rezultatima istrage obaveštava iz medija, te da poslovodstvo o njenom toku nije upoznato.

„Čim je udarni talas eksplozije došao sa galerije, koja se nalazi iznad pogona, znali smo da se nešto dogodilo u magacinima. Barut je zapaljen, ali na koji način, ostaje da utvrde stručne ekipe nadležnih državnih organa“, kaže u razgovoru za „Vreme“ direktor Andrić. On odbacuje mogućnost diverzije i podseća da je u avgustu ove godine, u vreme kolektivnog godišnjeg odmora, remontovana kompletna oprema i izvršena kontrola svih sistema zaštite, te da je ipak dokazano da je protivpožarna zaštita u tragičnoj noći automatski reagovala.

Utisak, koji je vaš reporter stekao nakon razgovora sa radnicima, da je stanje u fabrici na granici javašluka i da se ne poštuju propisane procedure, poput presipanja baruta u prostoriji koja za to nije namenjena, ali i to da su oba radnika bila odsutna sa veoma važnih radnih mesta, Andrić oštro odbacuje.

„To nije moguće. Imamo dva radnika u stalnom radnom odnosu, po jednog u obe smene. Njegov zadatak je da iz centralnog magacina dopremi barut, da ga na adekvatan način smesti u magacin za dnevnu proizvodnju, da s njim na osnovu pravila postupa tokom radnog dana i da puni koševe, kako bi mašine mogle da uzimaju barut. To je nedovoljno posla i za jednog čoveka, a pravilnik predviđa da mu neko mora pomoći. Kada on to radi, obrati se za pomoć i od poslovođe dobije čoveka iz tog odeljenja, koji je takođe adekvatno obučen za te poslove. Nikoga ne mogu da okrivim jer ne znam nijednu činjenicu“, kaže Andrić i dodaje da su osumnjičeni izutetni i iskusni radnici.

„Deo baruta u tom magacinu je eksplodirao, a deo nije. To su burad od 50 do 65 kilograma i zato je bilo više eksplozija. Burad su verovatno eksplodirala usled zagrevanja. Međutim, tačno se zna šta treba da bude u centralnom magacinu, priručnom magacinu, a šta u prostoriji za presipanje. Koliko znam, a moje izjave morate uzeti sa rezervom, nisu bile prekoračene količine baruta u tim prostorijama. Moguće je, ako se barutom rukovalo u prostoriji koja za to nije predviđena, da se deo baruta prosuo i da ga je aktivirao statički elektricitet. Uzrok eksplozije je ključ svega i to će tačno i do detalja utvrditi istraga, kako se to nikada i nikome ne bi ponovilo.“

Na pitanje da li je paljenje elektromotora na jednoj mašini pre izvesnog vremena, o čemu su za „Vreme“ takođe radnici svedočili, bila moguća najava tragedije, on kaže: „Od deset mašina u pogonu, šest su starije, a četiri novije generacije, ali i one imaju specijalnu zaštitu protiv eksploziva. Ipak, takva paljenja i pored stalnih remonta i kontrola, nikada se ne mogu predvideti. Paljenje elektromotora na mašini desilo se pre par meseci. To se dešava i dešavaće se, ma ko radio i ma ko rukovodio fabrikom, ali zato postoje ljudi i sistem koji to saniraju i to je bilo ugašeno za minut. Posle toga imali smo i inspekciju i sve smo ponovo do detalja prekontrolisali. Tragediju koja nas je zadesila jednostavno niko i nikada nije mogao da pretpostavi da će se desiti u uslovima poštovanja svih pravila i propisa“, objasnio je direktor.

„Tragedija je sa mnogo aspekata vratila fabriku unazad, jer smo započeli mnogo poslova, koji su prekinuti, a i dugo će vremena trebati da se ljudi oslobode straha i da normalno rade. S druge strane imamo pritisak da fabrika što pre počne da redi. To je logično, jer zaposleni znaju da ako fabrika ne radi, neće biti ni zarada. Imamo mnoge ugovorene poslove ne samo za ovu već i za narednu godinu. Imamo vanserijske rezultate i započete investicije i to ne sme da stane“, poručuje u razgovoru za „Vreme“ direktor Dobrosav Andrić.

Direktor Dobrosav Andrić o javašluku u fabrici i radnicima

„O kakvom javašluku govorite? Kako je moguće da se u javašluku proizvede količina koja je van svih dosadašnjih planova. Fabrika je 2006. godine proizvela 98 miliona jedinica, godinu dana kasnije 128 miliona, 2008. proizveli smo 150 miliona, a plan za ovu godinu je 181 milion metaka. Da li vam te brojke govore da je u firmi javašluk? Verovatno da ima pojedinačnih ispada, ali generalno ako igde u privredi postoji disciplina, onda je ima u fabrikama vojne industrije. Žao mi je što se u deliću sekunde oskrnave takvi rezultati. Za sedam meseci ove godine proizveli smo 122 miliona proizvodnih jedinica i ostvarili prihod od 40 miliona dolara. Izvinite, ali tamo gde je javašluk, takav uspeh ne može da se postigne. Za jedanaest godina koliko sam direktor više od dvadeset ljudi dobilo je otkaze zbog nepoštovanja propisa i radne discipline. S druge strane, zbog čega je tolika navala da se ljudi prime da rade kod nas, ako je kod nas javašluk? Zašto očevi i majke žele da zaposle svoju decu kod nas, ako je kod nas javašluk? To jednostavno nije tačno“, kaže Andrić.

Ostavka

„Nema nikakvog problema da i mene pritvore, ali ja ne mogu dati odgovore na pitanja koja mogu dati ljudi koji su direktno radili na tim poslovima. Prihvatam svaku vrstu odgovornosti, ukoliko se utvrdi da smo odgovorni ja i moji saradnici. Ministru odbrane ponudio sam ostavku, ali ne da bih ja ili bilo ko iz poslovodstva time bežali od nečega. Ja nemam gde da pobegnem. Ja sam u Užicu i ceo radni vek sam proveo u ‘Prvom partizanu’. Mi smo tu, i naše ostavke nisu sporne. Ako se istragom utvrdi da smo krivi, mi ćemo morati da odgovaramo, a ovih dana u fabrici su razne inspekcije i nadam se da će rezultati brzo biti saopšteni“, kaže direktor Dobrosav Andrić.

Radnici

„Fabrika je u procesu restrukturiranja i od države smo dobili novac za otpremnine, a deo smo mi obezbedili. U prvom krugu fabriku su napustila 332 radnika, a drugom njih 96. Kako da zapošljavamo nove radnike kada u isto vreme otpuštamo postojeće. Očekujemo da će se uskoro završiti restrukturiranje, kada ćemo moći da primimo određeni broj mladih ljudi u stalni radni odnos. Planirali smo da kupimo novu opremu, a sa Ministarstvom odbrane imamo odluke i planove o iseljenju dela proizvodnje iz podzemnog objekta. Do kraja septembra biće završena priprema hale od 3500 kvadratnih metara, koju je fabrika kupila za preseljenje alatnice. Na njenom mestu od oko 4500 kvadrata naredne godine preselićemo neke pogone, a u narednoj fazi rešićemo i pitanje lokacije pogona za barutno punjenje. Mimo toga, ove godine fabrika je izdvojila 1,6 miliona evra za razne sitnije investicije, od tehnoloških poboljšanja, automatizacije pakovanja. U fabrici je 620 stalno zaposlenih, oko 600 je angažovano preko omladinske zadruge i još 600 čeka na spisku, ali bilo bi još više zainteresovanih da nas nije zadesila tragedija.

Imamo posla, redovno isplaćujemo plate i one su u neto proseku za stalno zaposlene oko 45.000 dinara. Radnici koji su angažovani preko zadruge, sa prekovremenim radom, mogu da zarade i do 30.000 dinara, a uoči godišnjih odmora isplatili smo im po 3000 dinara kao neku vrstu regresa. Ti ljudi rade kod nas u skladu sa zakonom.

Obučenost

„Preko omladinske zadruge rade ljudi na najjednostavnijim poslovima. Prosečno inteligentan čovek za pet minuta shvatiće šta treba da radi. Njihovi zadaci su da sa određenog mesta uzmu elemente i napune mašine, koje je majstor podesio. To nije složen posao i to može da obavlja nekvalifikovan radnik. Oni koji su iskusniji pomognu i nešto više, ali njihova obaveza se svodi na manipulaciju materijalom, za šta ne treba velika obuka. Ne postoji direktor na svetu koji će znati šta u svakom trenutku radi svaki radnik. To nije moguće, ali on mora da uspostavi sistem da sve funkcioniše i mislim da smo mi tako organizovani“, kaže Andrić i procenjuje da bi fabrika mogla da nastavi proizvodnju veoma brzo, za nekoliko dana nakon što to odobre državni organi, jer oprema nije uništena.

Hladne glave

„U ovom trenutku najvažnije je da se sačuvaju stabilnost i pribranost, da budemo hladne glave, da se ne dogode podele u poslovodstvu, sindikatu i među radnicima. Fabrika bi trebalo što pre da počne da radi, jer ima ugovorenih 55 miliona evra za ovu godinu i ugovorenu proizvodnju za narednu godinu. Ako dozvolimo da se fabrika uruši, napravićemo još veći problem. Ne smeno dozvoliti da sahranom sedmoro radnika sahranimo i fabriku. Spreman sam da razgovaram sa ljudima koji su sigurno nezadovoljni rukovodstvom, a koje se možda u ovim trenucima ne snalazi najbolje, ali traži rešenja da se kriza prevaziđe. Ne bi trebalo da dozvolimo da bilo ko donosi odluke koje su ishitrene ili su van zvaničnih procedura. Duboko verujem da istražni organi dobro rade svoj posao i da će javnosti saopštiti istinu, sa svim detaljima“, rekao je za „Vreme“ Jovan Marković, gradonačelnik Užica.