Ljudska prava čine svet boljim

U Srbiji, poslovično neodlučnoj oko toga šta bi želela da bude i nespremnoj da uradi ono što je neophodno da bi postala bolja nego što jeste, pitanje ljudskih prava najčešće se svodi na unapred izgubljenu bitku koja je ostavljena na leđima jednog uskog isečka našeg političkog spektra, nekoliko partija, nevladinih organizacija i hrabrih i odlučnih pojedinaca. Ono po čemu se razlikuju uspešne od neuspešnih zemalja, ne samo u procesu izgradnje pravednijeg, modernijeg i boljeg društva, nego i u izgradnji funkcionalne i održive ekonomije, jeste potreba za promenom sistema vrednosti. Tu promenu je uspevala da iznese do kraja kritična masa, koja je u tome prepoznavala sopstveni interes, kod uspešnih zemalja, dok je kod onih neuspešnih, jedna, uvek ista ili slična, uvek jednako slaba manjina to pokušavala da uradi mimo razumevanja društva koje pokušava da menja. Među te druge, neuspešne, nažalost spada i Srbija, ne samo danas nego i poslednjih sto ili dvesta godina, svedočeći svoju nespremnost čestim i brutalnim smenama svakog vladara koji je želeo da je promeni, dok se sama davila u uvek istom ili sličnom narodnjaštvu ili naprednjaštvu.

Danas u Srbiji više od sedamdeset procenata odraslih ljudi daje prednost „čvrstoj ruci“ naspram demokratske procedure, pogrešno gradeći svoje uverenje da je baš čvrsta ruka ta koja progoni krivce a nagrađuje pravednike, iako smo do sada, na svom i bezbroj drugih primera, mogli da se uverimo da uvek bude obrnuto, da je totalitarna vlast uvek odličan paravan za nesposobnost, glupost, kriminal i korupciju, za demagogiju i populizam, koji su Srbiju uništili makar isto onoliko koliko su je kroz istoriju uništavali najljući neprijatelji. Vladavina čvrste ruke je uvek sistem u kojem oni koji ćute i ne bune se prođu samo malo manje loše od ostalih. U današnjoj Srbiji mediji i najveći broj ljudi koji ih prate su potpuno van sfere u kojoj bi se mogla razviti debata o bilo kom suštinskom pitanju, posebno o ljudskim pravima, koja su ionako, za ljude premorene beskrajnom tranzicijom, razočarane u sve i svakoga, na kraju ostala neka apstraktna stvar koju nam guraju pod nos evropske birokrate koje slabo razumemo ili političari koje više ne možemo da slušamo.

Naša tradicionalna nezainteresovanost za modernizaciju države, koju je uvek najlakše na prvi pogled premeriti ostvarenim stepenom ljudskih prava i sloboda, nije se mnogo menjala ni u trenucima kad je već na prvi pogled bilo jasno koliko svaki segment života bolje funkcioniše u državama koje su svakom svom građaninu obezbedile pravo da slobodno misli, radi, govori, voli i, na kraju, živi. Danas, kad Evropska unija i sama prolazi kroz period kolebanja i dezorijentacije, kad su prisutni i ekonomska kriza, i kriza sa izbeglicama i terorizam, i centrifugalne sile u nekim zemljama, nesposobnost da se živi po utvrđenim pravilima u drugim ili želja za zatvaranjem u sopstvene granice u trećim, spremnost Srbije da menja svoje navike i zablude izgleda manja nego ikad.

U takvoj Srbiji, u kojoj su „promene“ i „reforme“ postale toliko potrošene reči da ih izbegavaju čak i političari, u Srbiji u kojoj su smisao otvaranja pregovora sa EU i transformacija koju zemlja treba da doživi otvarajući i zatvarajući pristupna poglavlja enigma čak i za one koji vladaju zemljom, borba za ljudska prava i za vrednosti koje su svet učinile boljim nego što je ikad bio mora da bude prioritet svakog odgovornog čoveka, mora da bude u jezgru svake odgovorne politike, mora da bude u fokusu novinara, aktivista i javnih ličnosti koje, osim što žele da se pošteno bave svojim poslom, žele dobro svojoj zemlji.

Kada smo govorili o potrebi da se Srbija distancira od zločina koje je napravila svuda gde je uspela da dobaci vojsku, kada smo odavali počast žrtvama u Potočarima, otetima u Štrpcima ili u Sjeverinu, kada smo tražili da se kazne oni koji su činili zločine na Kosovu ili u Hrvatskoj, radili smo to ne samo zato što je to civilizacijska dužnost i izraz empatije sa porodicama žrtava. Radili smo to jer znamo da će Srbija koju ostavljamo deci biti bolja i sigurnija zemlja kad u njoj ne budu živeli zločinci i kad njom ne bude vladala politika koja zločince brani. Kada smo hodali u Paradi ponosa, radili smo to ne samo da bismo bili uz rame sa prijateljima koji se bore za elementarna prava koja im država i društvo ne priznaju i gaze. Radili smo to zato što znamo da će svako ko je danas spreman da se fizički razračunava sa učesnicima Prajda sutra ubijati zato što se drugačije zovete, drugačije izgledate, drugačije mislite ili, na kraju, zato što uopšte mislite. Kada smo pomagali izbeglicama i tražili razumevanje i empatiju za ljude u nevolji, radili smo to ne samo zato što smo svi potomci nekakvih izbeglica, ne samo zato što nad našom zemljom i svetom vise opasnosti koje od nas mogu da naprave izbeglice ili pretke nekih sledećih izbeglica, nego i zato što će društvo koje ne ume da pokaže solidarnost prema ljudima u nevolji na kraju pojesti samo sebe. Kada smo govorili da žena nije sluškinja, radili smo to zato što znamo da čuvanjem poštovanja prema ženama čuvamo poštovanje prema samima sebi. Kada smo branili svačije pravo da izabere u šta hoće ili neće da veruje čuvali smo svoj izbor da doživljavamo svet onako kako želimo.

Danas dileme o potrebi čuvanja ljudskih prava i sloboda više nisu samo privilegija nedovršenih i nesavršenih društava. Iskušenje da se zatvore iza žica i ograda, da posegnu u privatnost svojih građana, da ograniče slobode svakom ko je sumnjiv, a sumnjiv može biti svako, pokazuju i zemlje koje su kolevka sistema vrednosti koji je izgradio današnji svet ovakvim kakav je. Danas se lakše nego inače zaboravlja da je svet bez granica, svet garantovanih prava i sloboda nastao iz potrebe ljudi da efikasnije rade i da bolje žive. Danas se lakše nego inače zaboravlja da su i zemlje najvećeg blagostanja prolazile periode uništene ekonomije, hiperinflacije, redova za hranu, zla i totalitarizma. Danas se lakše nego ikad zaboravlja da nacionalne države, jednako male i velike, više nisu održive i funkcionalne na način na koji su to bile pre vek ili dva. Što su dileme veće mora biti veća i naša odlučnost da spasavamo ono što je najvrednije spasavanja. Ako budemo čuvali tvrde granice, izgubićemo. Ako budemo branili naše vrednosti, ima nade i za nas i za svet.