Lice srpskog fudbala

Možete da zamislite razgovor Mišela Platinija, prvog čoveka UEFA, i Tomislava Karadžića (71), prvog čoveka Fudbalskog saveza Srbije, ovih dana u Francuskoj na otvaranju nove evropske kuće fudbala. I pored dodatnih časova engleskog Karadžić razgovor zapravo vodi uz posredovanje Ivana Ćurkovića, svog potpredsednika i čoveka koji u Francuskoj ima bolji status nego u Srbiji.

Platini i Ćurković se znaju još iz Sent Etjena. Platini pita Karadžića da li je sve sa njim i njegovom porodicom u redu jer je načuo da postoje neki koji mu prete. Karadžić, uz pomoć Ćurkovića, kaže da to ne treba da bude tema nego da bi hteo da mu objasni šta se zapravo dogodilo u Đenovi 12. oktobra na prekinutoj utakmici kvalifikacija za evropsko prvenstvo 2012. godine između Italije i Srbije.

„Mi smo uradili sve što je bilo u našoj moći“, kaže Karadžić Platiniju i predlaže mu da pogleda zvaničan zapisnik.

„Tamo smo se nekoliko dana osećali kao u barutani“, dodaje Karadžić dok Platini pažljivo sluša šta Ćurković prevodi.

„Ja sam sve što sam znao o tome ko je organizovao prekid utakmice preneo nadležnim organima Srbije“, kaže Karadžić i dodaje da sumnja na neke narko-bosove iz Beograda kojima je u interesu da izazovu haos u Srbiji.

Razumete da su se ova dvojica našla u misiji čiji je cilj pokušaj da se isposluje što je moguće manja kazna za FSS i reprezentaciju, bez obzira što je jednodušna ocena svih „nadležnih“ u Srbiji da je krivica na Italijanima.

Platini je saslušao Karadžića i ljubazno mu se zahvalio što je sve to podelio s njim. „Ne brinite, sve će to rešiti nadležne službe UEFA, siguran sam da će odluka biti pravedna“, govori Platini opraštajući se od srpskog dvojca dok Ćurković još jednom pokušava da ga zadrži na još koji minut razgovora.

ORKESTRIRANA KAMPANJA: Trideset godina ranije, u doba kada je Platini bio jedan od najboljih fudbalera sveta, Karadžić nije ni mogao da sanja da bi sa njim imao šansu da razgovara. Platini, osim što je osvojio sve sem titule prvaka sveta, pamti utakmicu na stadionu Hejsel u Briselu 1985. godine kada je kao igrač Juventusa prisustvovao jednoj od najvećih tragedija na tribinama nekog fudbalskog stadiona u Evropi. U finalu tadašnjeg Kupa šampiona, pred početak utakmice između Juventusa i Liverpula, u navijačkim sukobima je nastradalo preko trideset ljudi. Platini se seća tog dana i verovatno su mu neke scene sa stadiona u Đenovi ličile na ono što je uživo video dvadeset pet godina ranije.

Međutim, Karadžić je uporan čovek i pokušava da zadrži bar malo ponosa za sebe i organizaciju koju predstavlja. Pokušava da, uz pomoć Ćurkovića, privoli prvog čoveka evropskog fudbala na svoju stranu.

Strašno bi bilo ako bi Srbija bila izbačena ili kažnjena tako kao da je izbačena, razmišlja Karadžić i to baš kada smo bili na korak do toga da Srbi ponovo pomisle da fudbal nije samo utočište za podlace. Karadžić drži do suda javnosti i zato je poslednjih dana uveren da mu neko smešta i da je na delu „orkestrirana kampanja protiv njega i Saveza“. On to verovatno može da prepozna jer je njegova kampanja protiv Radomira Antića, prethodnog selektora, tako dobro organizovana da se narod nije digao da zapali Savez zbog njegove smene.

A kada ga je Antić navodno ucenio pre manje od godine, posle uspeha u kvalifikacijama, tražeći veći novac, Karadžić je nevoljko pristao plašeći se reakcije „naroda“. Zato ovog leta ništa nije prepušteno slučaju, nego je Antić razapinjan sa svih strana i novinari sportskih i drugih redakcija su nam objasnili šta sve možete da uradite sa novcem koji Antić halapljivo zahteva za svoje usluge. Takav pristup nikada nismo videli kada je bilo reči o tome šta sve ima u svom vlasništvu Tomislav Karadžić, preduzetnik iz Subotice.

„Pre desetak godina ‘Gloria’ je proglašena za najbolju privatnu firmu u zemlji sa prometom većim od četrdeset miliona dolara. Novac ne iznosimo u strane banke, već ulažemo u nove poslove. Uz promet hrane imamo, u vlasništvu, niz poslovnih prostora u Subotici i Novom Sadu. Vodimo veliku špediciju, trgujemo naftom i derivatima, imamo hotel u Subotici, a drugi ćemo graditi na Paliću…“, priznao je Karadžić u intervjuu beogradskoj „Politici“ 2009. godine.

Finansijski izveštaji za tu godinu ipak govore da i pored velikog imanja i poslovanja Karadžić ne zarađuje puno. Naime, njegova kompanija je za 2009. godinu prijavila dobitak od oko 119.000 dinara, što je kudikamo manje od preko 57 miliona dinara neto prihoda u 2008, godini kada je Karadžić zaseo na čelo srpskog fudbalskog saveza. Iako je sam u više navrata govorio da kompanija ne trpi zbog njegovog odsustvovanja, jer je to neka vrsta porodičnog biznisa (kao porodica Karić), rezultati govore suprotno. Takođe, drugo preduzeće u kome je ovaj preduzetnik imao udela Alijansa-S (upisana delatnost sportskih objekata), takođe iz Subotice, i koje je vodio sa svojim nedavno uhapšenim kumom Momčilom Rajićem (osumnjičenim da je vođa alko-mafije), nastradalo je i od prošle godine je u stečaju.

Pre nego što je ušao u preduzetničke vode, ovaj Crnogorac sa Durmitora, školovan u Nikšiću, Beogradu, Novom Sadu i Subotici, bio je dugi niz godina rukovodilac u društvenim preduzećima u kojima nije ostavio neki trag. Kontroverzno je njegovo napuštanje kompanije „29. novembar“ iz Subotice krajem osamdesetih godina prošlog veka, kao i učešće u poslovanju „Podruma Palić“. I za jedan i za drugi njegov angažman u Subotici misle da nije doneo tim kompanijama ništa dobro, a to možda može da se zaključi i po tome gde se one danas nalaze na poslovnoj mapi Srbije.

Tole, kako mu mediji tepaju, objašnjava da je nešto drugo bilo u pitanju. Njegov preduzetnički duh su kočili političari.

„Ali, 1989. godine nisam hteo da vodim radnike u Novi Sad na miting Slobodana Miloševića. I od tada sam bio u velikim problemima. Isključen sam iz Saveza komunista, pa sam osnovao privatno trgovinsko preduzeće ‘Gloria’ koje je bilo meta svih ‘jastrebova’ režima“, objasnio je on u jednom intervjuu.

Iz ovoga bi moglo da se pomisli da je Karadžić bio u nemilosti tokom devedesetih, ali je on upravo tada zaradio veliki novac trgujući naftom i drugim proizvodima kojih nije bilo na izolovanom tržištu. Međutim, ovo nije jedina kontradikcija koja ide uz ovog čoveka. On se poslednjih godina pokazao kao ličnost koja se ne seća uvek onoga što je govorio u prošlosti i daje izjave koje su kontradiktorne.

Tako je za plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi rekao za „Press“ da je to ogroman uspeh i da ako se vratimo posle prvog kruga to neće biti strašno.

„Plasman u Južnu Afriku već predstavlja veliki uspeh. Tamo će nas sačekati ozbiljni rivali, gledali ste Ganu na Kupu nacija. Australija je opasna, dok o Nemačkoj neću da trošim reči. Verujem da ćemo izboriti plasman u nokaut fazu, mada ne bi bila tragedija da ispadnemo i posle takmičenja u grupama“, rekao je Karadžić u februaru ove godine.

Po ispadanju sa takmičenja u Južnoj Africi napao je Antića i vratio zlu krv u srpski fudbalski prostor. On je tada rekao da je ispadanje u prvoj fazi katastrofa, tragedija i da je Srbiji bio otvoren put do četvrtfinala. O sukobu sa Antićem je puno pisano a ovde samo jedan nivo značenja: medijska lavina pokrenuta sa ciljem da zatrpa sećanje na Antića dovela je do toga da se u srpski fudbal vrati atmosfera od pre dve godine kada je on bio samo polje za obračun raznih kriminalnih grupacija koje su kontrolisale i takmičenja i protok igrača.

ZLA KRV: Uspeh u kvalifikacijama, umesto da bude iskorišćen kao osnova za sređivanje drugih problema jer je poverenje bilo vraćeno, gurnut je u drugi plan i izbile su sujete onih koji vode fudbalsku organizaciju. Karadžić, koji je u devedesetim kao bogatiji Subotičanin pomagao lokalnom FK Spartak (koga nigde apsolutno na mapi nije bilo do pre dve godine kada je Tole postao predsednik Saveza), nije nikada bio čovek iz sporta. Na scenu ga je izveo nekadašnji generalni sekretar FK Partizan Žarko Zečević, predstavljajući ga kao privrednika koji hoće da pomogne.

Sa te pozicije je bio imenovan za predsednika FK Partizan u jesen 2007. godine posle smene Nenada Popovića, a posle potere za tada okrivljenim i odbeglim Zvezdanom Terzićem seda na čelo Saveza u leto 2008. godine. Zanimljivo je kako on sam opisuje svoj fudbalski uspon i liderske sposobnosti.

„Fudbal sam igrao amaterski kao učenik i student. A moje aktivnosti u fudbalu, na položaju vođe, iste su kao u bilo kojoj sferi rada. Bio sam sedamnaest godina fudbalski predsednik Vojvodine, pa potpredsednik federacije, a radio sam taj posao i u dva kluba, nekad u Spartaku i, nedavno, u Partizanu. Od prošlog leta sam vođa srpskog fudbala. Mandat mi ističe u julu 2012. godine. Do tada će ova organizacija biti pravi primer za ugled. I Evropi i razvijenom svetu. Videćete…“, odgovorio je u „Politici“ ovaj preduzetnik na pitanje otkud on u fudbalu.

On postaje vodeći čovek u mesecima u kojima nekada najveći srpski fudbalski klub, Crvena zvezda, prolazi kroz najgori period, a njegovi bivši prvi ljudi sedeli su i u pritvoru. Iako mnogi izvori govore da je Karadžić želeo da „pomiri“ Zvezdu i Partizan, to se nije dogodilo jer je uvek izgledalo, onima iz Zvezde, da je njegovo postavljanje pokušaj trajnog uništavanja Zvezde (uz hapšenja njene najveće legende Dragana Džajića). Taj sukob, koji je pratilo brojno medijsko prepucavanje i koji je dodatno pojačan u poslednjih godinu i po dana od kada se na čelu Zvezde nalazi Vladan Lukić, ide dotle da se sada govori o tome da je upravo klub iz Ljutice Bogdana organizovao rušenje Karadžića prekidom utakmice u Đenovi.

Ovaj sukob se prvi put ispoljio na dramatičan način u proleće 2010. godine kada je Karadžić izjavio da ima saznanja da mu pretnje stižu iz Zvezdinog okruženja. Zbog toga je napravio mini skandal kada se nije pojavio na dodeljivanju pehara osvajaču kupa u maju na stadionu Partizana.

Danas, kada se srpski fudbal nalazi u situaciji da o njegovoj sudbini treba da odluči kabinet predsednika Republike, kontroverze oko prvog čoveka Saveza se samo pojačavaju a on ne radi ništa osim što ih dalje proizvodi praveći šum u javnosti svojim izjavama.

„Znamo ko je organizovao prekid u Đenovi“, rekao je iste večeri kada se incident dogodio.

„Ne znam više od onoga što znaju nadležni organi“, kazao je tri dana docnije u Beogradu.

„Karadžić je rekao policiji da su organizatori oni koji su povezani sa novobeogradskim klanom Dejana Stojanovića Keke jer kontrolišu ugovore fudbalera“, objavili su beogradski tabloidi, a onda je Karadžić preko sajta FSS-a zamolio novinare da ga više ne zovu i ne pitaju za „te okolnosti“. Pojavila se informacija da je svoju ostavku nudio na sednici IO FSS-a prošle nedelje, ali to zvuči kao pokušaj spina. On je nudio, a ovi mu nisu dali da ide jer nema krivice naše, nego onih koji kuju zavere protiv srpskog fudbala i organizatora utakmice u Đenovi.

Bez obzira na želju Karadžića, toliko puta promovisanu u javnosti, da želi da sredi stvari („ja nisam došao u Savez, mene su zvali da pomognem“), situacija poslednjih meseci samo ide od lošeg ka gorem. On je uspeo da na svoju stranu privuče pola vlade koja se slikala na izgradnji „Kuće fudbala“ (za koju tek sada saznajemo da nije to, već sportski centar koji bi trebalo da služi brojnim sportskim savezima – odbojkaškom, vaterpolo, atletskom) i da time sebi obezbedi dobro zaleđe, ali to nije dovelo do dekriminalizacije ovog sporta. U tome mu svesrdno pomažu i oni koji se slikaju s njima jer sam Karadžić ne može na mnogo stvari zaista da utiče. On zna šta se dešava i zna kolika je njegova odgovornost za ono što se dešava, ali kao „iskusan čovek“ čekaće da se svi izređaju pre nego što izgovori nešto što zaista ima smisla.

A reč je delo, kako nas stare knjige uče. Čim oni koji znaju, s njim na čelu, progovore otvoreno o tome „ko je ko i ko je kome u srpskom fudbalu“, možda se stvori prostor da se ta grana sporta i privrede dekriminalizuje. To mogu da urade sami, a mogu i tako što će ih neko „motivisati“ da to urade.

„Nadležni organi“, razume se.