Lečenje zabluda

Dugo se u Srbiji koristi narodna „mudrost“ po kojoj se „prvi mačići u vodu bacaju“, ali pokazalo se da je tranzicija dobra prilika da se mnoge, pa i ovakva vrsta mudrosti najzad isteraju na čistac kao – zablude. Kraj 2002. godine, inače druge godine srpske tranzicije, pun je dobrih primera, takoreći naravoučenija, kojima se bolno razbijaju dugogodišnje naslage iluzija i loših navika. Odličan primer uspešnog miniranja nasleđenih srpskih predrasuda je Beočinska fabrika cementa, prva velika privatizacija u Srbiji od početka reformi. Pre samo godinu dana inscenirane su političke tlapnje o (ne)kvalitetu privatizacije i potpirivao se strah kod sindikata i javnog mnjenja da oko BFC-a „mnogo smrdi“.

BEOČIN: Jesenas je jedna beogradska televizijska stanica naivno i neprofesionalno pokušala da ubedi gledaoce kako je privatizacija Cementare u Beočinu bila neuspešna, a kao „dokazni materijal“ poslužio je „jadni radnik“ koji je uzeo otpremninu i napustio fabriku. Međutim, opaska drugog radnika, koji je ostao da radi u Cementari za novog vlasnika Lafarž, novinaru nije bila zanimljiva za dalje nezavisno istraživanje. A taj radnik je tvrdio da „najveći deo onih koji su uzeli otpremnine nisu socijalni slučajevi jer su u Miloševićevo vreme učestvovali u krađi i švercu cementa, o čemu svedoče njihove trospratne vile“. Ako bi se, kako to obično biva na kraju svake godine, tražila ličnost 2002, onda je to (za moj ukus) upravo Džordž Bobvoš, predsednik Upravnog odbora Lafarž Beočinske fabrike cementa (LFBC). Strpljivi pregovarač iz vremena kupovine Cementare, uspešan menadžer i izgleda dobar poznavalac srpskog mentaliteta (i jezika) imao je dovoljno integriteta da Srbima na kraju druge, teške godine tranzicije razbije u paramparčad zablude o bauku privatizacije i saspe u lice istinu o sasvim mogućem kompanijskom uspehu usred reformi. Dakle, dotični gospodin Bobvoš je baš na Svetog Nikolu saopštio pritajenim komunistima, sumnjičavim pristalicama tržišta i populistički nastrojenim političarima da je LFBC dokaz da se „u Srbiji normalnim radom može postati uspešan“. „Smatrali smo našom obavezom da ovde stvorimo dobar primer jer su ljudi u Srbiji bili naviknuti na prevarante. Posle mesec dana ljudima je bilo jasno da smo mi oni koji će uraditi ono što su obećali“, rekao je Bobvoš na beogradskoj konferenciji za novinare. Potom je saopštio da su proizvodnja i prodaja u 2002. godini na rekordnom nivou od 1,1 milion tona i da je time osvojeno 45 odsto srpskog tržišta cementa. Sledeća zabluda koju je gospodin Bobvoš razbio Srbima jeste da proizvodnja i prodaja mogu rekordno da rastu bez novog zapošljavanja. Naprotiv, sve to može da se postigne sa 50 odsto manje radnika. Dokaz je Cementara koju je za godinu dana napustilo hiljadu od 2000 radnika koliko je imala u trenutku privatizacije. Za socijalni program bilo je planirano četiri, a potrošeno je 14 miliona eura. LBFC je u 2002. godini umesto devet miliona eura u tehničke investicije uložio 19,7 miliona eura, a za 2003. umesto planiranih 12 biće uloženo 29,4 miliona eura. Cilj menadžera LBFC-a je da dogodine povećaju proizvodnju na 1,3 miliona tona cementa (bez novog zapošljavanja) i da zauzmu 50 odsto tržišta. Prema statističkim podacima, opština Beočin na čijoj se teritoriji nalazi Cementara na prvom je mestu po prosečnim zaradama u Srbiji.

VRANJE: Opština Vranje je skoro na dnu liste prosečnih plata. Vest dana u Vranju drugog dana Svetog Nikole glasila je: grupa radnika i aktivista(!!!) Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost provalila je u upravnu zgradu tekstilne kompanije Jumko i isterala generalnog direktora Vladimira Janjića sa najbližim saradnicima. Radnici u Jumku primili su ove godine samo šest plata, a sada traže da im se isplate zarade za januar, februar, mart… novembar i decembar. Rukovodstvo se upravo spremalo da isplati septembarske plate, čiji je prosek 4000 dinara. Najnoviji događaji, po oceni direktora Janjića, „sprečiće završetak dogovorenog izvoznog posla u zemlje Evropske unije vrednog šest miliona eura“. Većinski vlasnik kompanije Jumko je 8000 radnika, oni poseduju 52 odsto vlasništva, a 48 odsto je vlasnik država. Vlasnici, dakle, imaju suvereno pravo da oteraju generalnog menadžera i njegov tim jer nisu dobro radili, što se vidi po lošim poslovnim rezultatima fabrike. Problem je, međutim, što su većinski vlasnici (8000 radnika) za dve godine oterali šest direktora i nisu rešili nijedan ključni problem svoje kompanije – Jumko nema strateškog partnera i nema novca da pokrene proizvodnju. Na slučaju Jumko moguće je razbiti još jednu populističku predrasudu, kojom naročito Demokratska stranka Srbije uporno narkotizuje javno mnjenje i sakuplja jeftine političke poene, tvrdeći da sadašnji model privatizacije nije dobar i da radnicima treba podeliti više besplatnih akcija. Stranački prvaci i ekonomski eksperti DSS-a, umesto ubeđivanja novinara na konferencijama za štampu, mogli bi da prošetaju do Vranja i na primeru Jumka pokažu kako je moguć oporavak kompanije čiji su većinski vlasnici njeni radnici, koji uzgred nemaju novca za njenu rehabilitaciju. Ukoliko tržište sutra ne prihvati Jumko kao igrača i ukoliko fabrika propadne, šta će nezaposlenim radnicima još veći paket vlasništva u nečemu što više ne postoji?

ŠTRAJKOVI: Jednu od nasleđenih zabluda srpske „radničke klase“ razbio je (ne koristeći rukavice), opet na Svetog Nikolu, ministar finansija Božidar Đelić. Kako se, inače, približavao kraj godine tako je pritisak takozvanih budžetskih korisnika na ministra koji drži ključeve državne blagajne bio sve veći. Do ušiju sindikalnih funkcionera zaposlenih u javnim službama (železnica, zdravstvo, PTT…) stigao je čvrst uslov MMF-a, SB-a i EBRD-a da zarade u javnom sektoru iduće godine moraju sporije da rastu, pa su odlučili da najradikalnijim metodama (marš na Beograd, štrajk glađu) „u minut do dvanaest“ pred Novu godinu izdejstvuju što je moguće veće procente rasta zarada. U tom histeričnom lovu na procente moglo se čuti mnogo bajate retorike prohujalih vremena. Prvu biser-predrasudu odvalio je Vukašin Cvetković, sindikalni lider srpskih brzih pruga, koji je poručio vlastima da su „železničari mnogo nezadovoljni jer se nikada do sada nije dogodilo da Svetog Nikolu dočekaju bez plate“. Ni sat vremena nije trebalo ministru Đeliću da „nezadovoljnim železničarima“ poruči kako dogodine neće dobiti nijednu platu ako je ne zarade. Železnica, dakle, jeste javno preduzeće, ali moraće da posluje na principu profita. Što će reći isto kao i Lafarž Beočinska fabrika cementa, ali to onda znači veću produktivnost (više prevezenih putnika i robe), tačnost i ljubaznost i sve to samo sa mnogo manje zaposlenih. Ako su sindikalisti dobro razumeli ministra Đelića, to onda znači da glomazni sistem u kome je na hiljade radnika koji ne znaju opis svog radnog mesta i koji je po produktivnosti ispod bugarskih Železnica, dogodine neće moći da parazitira na grbači poreskih obveznika i moraće sam da zaradi svaku platu za one zaposlene koji „preteknu“ posle prosejavanja svakog radnog mesta. Još žešća zabluda čula se od sindikalnog vođe pobunjenih medicinskih sestara, tehničara, laboranata, čistačica… Po dolasku u park Manjež, gde se ulogorio posle prilično traljavog „marša na Beograd“, dotični sindikalac izjavio je da njegov sindikat traži od poslodavca (dakle države) sedam odsto veće plate za decembar i 20 odsto veće za iduću godinu, a zatim trijumfalno najavio da „posle ovog štrajka više neće moći da jedni stomaci budu siti, a drugi gladni“. Ne shvatajući da je nepovratno prošlo vreme vatrenih sindikalnih govora ispod crvenih zastava sa srpom i čekićem, pregovarači sindikata zdravstva ušli su kod ministra Đelića kao revolucionari sa barikada, a izašli s prilično mršavim rezultatom: jednokratna pomoć od 1000 dinara za decembar i tri odsto povećanja zarada od februara do juna iduće godine. Drugi sindikat u zdravstvu – Sindikat lekara i farmaceuta – ovakav dogovor ocenio je kao „duboko ponižavajući“ i istakao da se u pregovorima sa Vladom zalaže „za plaćanje prema stručnoj spremi, složenosti posla i stepenu odgovornosti“. Ko kaže da lekarima nije dosta samoupravljačke torture čistačica i da među sindikalistima nije počela diferencijacija u kojoj će zasigurno jedni stomaci bit siti?

ZABLUDE: Pred kraj ove druge godine tranzicije primećeno je kako se lagano i bolno Srbi opraštaju od još jedne socijalističke zablude – garantovanog i sigurnog radnog mesta. Od 1. januara 2003. godine stupa na snagu jedna od najznačajnijih sistemskih mera iz novog paketa ekonomskih reformi koja znači gašenje ZOP-a, službe preko koje je država, odnosno politička elita kontrolisala sve tokove novca u privredi. Jedan deo zaposlenih iz bivšeg ZOP-a prešao je u poslovne banke koje će sada obavljati platni promet, drugi deo u Agenciju za javna plaćanja, a treći deo u Upravu javnih prihoda. Jedna od službenica ostala je, međutim, neraspoređena i njeno prvo pitanje bilo je: „Gde ću ja da dobijem posao?“. Loša vest za ovu službenicu, ali dobra za zemlju glasi: niko i nikada više neće „dobijati“ posao. Svako kome posao bude potreban moraće da ga traži. Država više neće „davati“ posao, nego stvarati uslove u kojima će jedan deo ljudi postati preduzetnici, a drugi nameštenici. U takvim uslovima teško da će neko moći da manipuliše, a da ne izgleda smešan, ideološkom podelom među radnosposobnim stanovništvom na „gladne i site stomake“. Istina, da bi se došlo do takvog modela države, i vlast mora da se oslobodi nekih predrasuda, nasleđenih iz ranog ali i metastazirajućeg perioda socijalizma – socijalni mir ne kupuje se džakovima para koje služe za podelu nezarađenih plata, nego bržim stvaranjem uslova za slobodno preduzetništvo. Tako će se razbiti još jedna konzervativna iluzija, da su „motori“ novog zapošljavanja samo velike firme, industrijski giganti. Ključ strukturnih reformi u Srbiji drže mali i srednji kapitalisti. Najveći hobi do oktobra 2000. godine bio je sakupljanje zabluda, a političke elite su opstajale na vlasti proglašavajući te zablude vrlinama. Posle smo počeli da se lečimo i oni koji su nam odredili terapiju kažu da smo na putu ozdravljenja. Ima, međutim, još nadrilekara koji bi da profitiraju na nezalečenim zabludama.