Zamislimo situaciju da u Srbiji od maja meseca do danas imamo stranu posmatračku misiju koja je zadužena da prati zakonodavne reforme i kretanja u parničnoj materiji. Ti naši imaginarni posmatrači sigurno bi mogli izvući zaključak da je petak izuzetno značajan dan za materiju koju posmatraju. Sve je počelo 21. maja, u petak, kada se kao grom iz vedra neba na sajtu Ministarstva pravde pojavio Nacrt zakona o izmenama i dopunama zakona o parničnom postupku. U pitanju je bio nacrt koji je suštinski predstavljao novi zakon – što zbog broja predloženih izmena, što zbog predloženih inovativnih rešenja. Posebno je bila indikativna činjenica da je tako obiman nacrt sačinjen u tišini, i da je ostavljen vrlo kratak rok za učestvovanje u javnoj raspravi povodom tog nacrta (vidi „Vreme“ br. 1586).
PETAK JE VAŽAN
Nakon toga, 2. jul – opet petak. Na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije volšebno su osvanula tri predloga za autentično tumačenje pojedinih članova triju zakona, čije se odredbe primenjuju u predmetima u kojima su građani tužili banke, sa tvrdnjom da su na nezakonit način naplaćivale određene troškove prilikom odobravanja i realizacije kredita. Od troje poslanika Srpske napredne stranke koji su bili formalni predlagači autentičnih tumačenja (od kojih nemaju svi baš mnogo veze sa pravom), nikada nismo dobili obrazloženje zbog čega su predložili, između ostalog, da se „autentično protumači“ zakon koji se uspešno primenjuje od 1978. godine. Ovaj pravni galimatijas je okončan tako što je predsednik Republike „zamolio“ stranačke kolege da povuku predloge, jer nisu u interesu građana.
Treća sreća. Na sajtu Vrhovnog kasacionog suda, dana 17. septembra, naravno u petak, objavljen je dokument pod nazivom „Dopuna pravnog stava o dozvoljenosti ugovoranja troškova kredita“, koji je donelo građansko odeljenje. E sad, možda bi naši imaginarni međunarodni posmatrači stvarno poverovali da je petak neki mnogo bitan dan za parnicu, ali verujem da bi im domaći poznavaoci prilika brzo objasnili o čemu se radi. Ponovio se scenario iz maja, kada je protest održan ispred Ministarstva pravde (kao formalnog predlagača nacrta), i jula, kada se protestovalo ispred Narodne skupštine, jer su predlagači autentičnih tumačenja bili narodni poslanici. U ponedeljak, koji je u našem slučaju dolazio uvek posle (za parnicu jako bitnog) petka, održao se protest – ovog puta ispred Vrhovnog kasacionog suda, jer je isti doneo „dopunu“ sopstvenog pravnog stava. Dakle, petak je važan, doduše ne iz imaginarnog nego iz praktičnog razloga – da se ne bi organizovao protest i iskazalo nezadovoljstvo odmah ili sutradan. O čemu se (ponovo) radi?
MASOVNI SPOROVI I POZITIVNA SUDSKA PRAKSA
Osnovni sudovi u Srbiji u poslednje dve godine imaju povećan priliv predmeta u odnosu na višegodišnju praksu – baš zbog „bankarskih predmeta“. Vrhovni kasacioni sud je doneo pravni stav 22. 05. 2018. godine, kojim je zaključio da su banke imale pravo da naplaćuju različite troškove povodom postupka zaključenja i realizacije kredita, ali da su klijenta morale da obaveste o njima, kako se klijenti ne bi našli u zabludi. U sudskoj praksi osnovnih sudova širom zemlje (ali i viših koji su postupali po žalbama) iskristalisao se stav, a sve na osnovu pomenutog stava VKS-a iz maja 2018. godine, da je banka imala obavezu da klijentu iskaže i strukturu troška prilikom zaključenja ugovora. Takvo postupanje kako osnovnih tako i viših sudova u Srbiji, stvorilo je legitiman interes građana da masovno tuže banke kako bi naplatili naknade koje su im, shodno velikom broju sudskih presuda, bile nezakonito naplaćivane. Dakle, do masovnih sporova je došlo zbog (za klijente banaka) pozitivne sudske prakse – donošene su usvajajuće presude u sudovima na teritoriji čitave zemlje. Ali, i zbog činjenice da su banke sve vreme tvrdile (što i danas tvrde) da su na predmetne naknade imale pravo, te odbijale pozive raznih strana da svojim klijentima prosto izvrše uplatu predmetnih iznosa na račune i time zaustave postupke.
I onda, nakon što je propao pokušaj zainteresovanih lica da putem izvršne vlasti (Ministarstvo pravde) i zakonodavne vlasti (troje „slučajnih“ narodnih poslanika) spreče dalje vođenje sporova protiv banaka, na scenu je stupio treći stub države – sud. U pomenutom dokumentu, koji su krstili kao „dopuna“ ranije donesenog pravnog stava, u odnosu na raniji stav dodat je potpuno nov (III) pasus: „Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu.“ S tim u vezi, nazire se potencijalni problem koji se ne nalazi u činjenici da je prethodni stav dopunjen – to je i smisao dopunjavanja. Problem koji se nazire jeste taj da zbog dopunjenog stava, dakle pasusa III, može doći do direktno suprotnog postupanja nižestepenih sudova u odnosu na dosadašnju praksu.
OBRAZLOŽENJE BEZ RAZJAŠNJENJA
Ovim pasusom, po mišljenju mnogih kolega, prvostepeni sudovi će doći u situaciju da odbijaju tužbene zahteve koje su do sada maltene jednoglasno usvajali. U obrazloženju „dopune“ se navodi da se potreba za dopunjavanjem (već donetog) pravnog stava javila zato što je baš Vrhovni kasacioni sud doneo pet (ne znamo da li i više) presuda (citiraju se i brojevi predmeta), u kojima je zauzeo sledeći stav: činjenica što je banka navela koji sve troškovi padaju na teret klijenta – nije dovoljna da bi banka imala pravo na naplatu tih troškova. Na osnovu semantičkog pogleda na pomenutu rečenicu iz obrazloženja, stiče se utisak da je Vrhovni kasacioni sud na neki način „disciplinovao“ sam sebe i pored postojanja višegodišnje prakse i primenjivanog pravnog stava, i time potencijalno izazvao veliku pravnu nesigurnost. Jer, ako postoji višegodišnja sudska praksa i ako su svi sudovi u zemlji „na liniji“, kako se može objasniti donošenje pravnog stava koji će sve to izokrenuti naglavačke.
Za kraj, ne želeći da prejudiciram ishode velikog broja sporova koji su u toku, moram da se osvrnem i na saopštenje Opšte sednice VKS-a koje je izdato 20. septembra. „Pogrešno interpretirana dopuna stava VKS-a vezano za troškove obrade kredita, koji nije izmenjen u odnosu na stav iz 2018. godine, a kako se to pokušava prikazati u javnosti, već dopunjen objašnjenjem o dometu njegove primene, upravo je rezultat nesaglasnosti sudova u njihovim odlukama i obrazloženjima, te potrebe ujednačavanja sudske prakse“, navodi se u saopštenju. Letimičnom analizom ovih navoda iz saopštenja, može se steći utisak da će sudska praksa možda i ostati ista, a da je dopuna pravnog stava doneta da bi pomogla nižestepenim sudovima da obrazlože svoje presude. Međutim, ako to ne bude tako i ako dođe do potpuno suprotnih odluka sudova u ovim predmetima, celokupna pozadina priče mogla bi se rasvetliti odgovorom na staru latinsku maksimu cui bono – kome korist?
Autor je advokat
