Koliko zarađuju političari

Zvanična plata srpskog poslanika (15.770 dinara u januaru, bez raznih dodataka) „svega“ je 2,1 put veća od prosečne plate u zemlji (prema poslednjim zvaničnim podacima, objavljenim za decembar, prosečna plata u SRJ bila je 7435 dinara). U Sloveniji, poslanički rad zvanično vredi 4,4 puta više nego prosečan, u Hrvatskoj 3,45 puta, a negde između je i tarifa poslanika u Skupštini SRJ – poslanička plata u federalnom parlamentu (koja je, odlukom administrativne komisije Skupštine, veća čak i od plate predsednika SRJ) iznosi oko 22.000 dinara, plus poslanički paušal od 6600 dinara, plus minuli rad (0,5 odsto osnovice od 22.000 dinara za godinu radnog staža) što je oko četiri puta više od prosečne plate u SRJ.

Ni ostali političari, bar na papiru, nemaju tako astronomske plate, kako bi se moglo suditi na osnovu, recimo, skupih odela i ostalih elemenata njihovog imidža. Najbolje plaćen srpski političar – predsednik Milan Milutinović, sa svojih 31.467,15 dinara (oko 524 eura), ima čak šest puta manju platu od hrvatskog kolege Stipe Mesića (3162 eura, što je čak 6,5 puta više od prosečne plate u Hrvatskoj) ili slovenačkog predsednika Milana Kučana (2979 eura). Plata srpskog premijera Zorana Đinđića (24.530,64 dinara ili 408 eura) gotovo da je skromna u „premijerskim krugovima“ i mogla bi, kad se odvoji fond za osnovnu hranu (mesečna potrošačka korpa zvanično je 11.335 dinara, odnosno 188,9 eura za četvoročlanu porodicu), da pokrije sasvim neophodnu kupovinu odeće, obuće i karte za prevoz u gradskom saobraćaju.

KORUPCIJA I PRIVILEGIJE: Na papiru, i ne računajući, na primer, državna izdvajanja za smeštaj saveznog premijera u najskupljem hotelu u Beogradu, ni federalni funkcioneri nisu se preterano ovajdili od politike – plate predsednika i premijera, bez minulog rada, iznose oko 20.000 dinara, što je još i dobro u odnosu na oko 16.000 dinara (bez minulog rada i ostalih dodataka) koje mesečno prime federalni ministri.

Ono što „političke radnike“ vadi jeste činjenica da najčešće i ne žive od plate. To je čak i javno priznao premijer Zoran Đinđić, odgovarajući nedavno na pitanje o činjenici da neki ministri u njegovoj vladi nose kravate dvostruko skuplje od njihovih ukupnih zvaničnih mesečnih prihoda: uz konstataciju da je „99 odsto najskuplje odeće u Beogradu kupljeno na crnom tržištu (!)“, Đinđić je podsetio da neki od njih „imaju dobru finansijsku predistoriju“. Neuobičajenim hladnokrvnim ukazivanjem na mogućnost da se ministri oblače na nelegalnom tržištu, premijer je, međutim, još jednom odbacio optužbe drugog dela vlasti – onog iz Demokratske stranke Srbije (DSS) – prema kome je deo njegove vlade korumpiran.

Činjenica da teške, mada još nedokazane optužbe za korupciju stižu od stranke koja je još zvanično u koaliciji s premijerovom Demokratskom strankom i ostalim članicama DOS-a iz kojih potiču srpski ministri zapravo je i jedini lokalni specijalitet vezan za javne optužbe vlasti za sklonost nelegalnim poslovima. I u ostalim donedavno bratskim državama mediji se uveliko hrane tekstovima o korupcionaškim aferama u redovima vlasti i preteranim privilegijama državnih funkcionera. A ponekad je to i internacionalna medijska top-tema, kao u slučaju mnoštva medijskih napisa u kojima se crnogorski predsednik Milo Đukanović povezuje s međunarodnim švercom duvana.

RASKRITIKOVANJE: Zbog zvocanja medija, slovenački parlamentarci morali su čak da se odreknu nekih povlastica: početkom 1993, posle pritisaka i negodovanja u javnosti, pošto je rečeno da će imati prosečne plate od 2500 do 3000 nemačkih maraka, poslanici su morali javno, u parlamentu, da izglasaju smanjenje vlastitih plata za oko 20 odsto. Nešto kasnije je Ustavni sud poništio i odluku po kojoj su poslanici mogli da se penzionišu sa samo 25 godina radnog staža, iako to poništenje, uprkos kritikama, nije zakačilo one koji su tu mogućnost blagovremeno iskoristili.

Na sasvim drugom kraju nekadašnje države, u Makedoniji, raskorak između visine zvaničnih prihoda političara i „običnih“ ljudi daleko je manji nego na razvijenom severu – plata poslanika od 360 eura (plus 15 eura za svaku sednicu) samo je dvostruko veća od prosečne plate u zemlji (180 eura). U dvomilionskoj zemlji, u kojoj, prema zvaničnoj statistici, čak pola miliona ljudi spada u kategoriju siromašnih i troši dolar i po na dan, a stopa nezaposlenosti dostiže 33 odsto, zato cvetaju živopisne afere u kojima su glavni junaci upravo političari.

Jedan od upečatljivijih skandala bila je javna prozivka premijera Ljupča Georgijevskog zbog toga što je, kako su tvrdili mediji, preko privatnog računa uzeo milionsku sumu na ime provizije za prodaju skopske rafinerije grčkoj državnoj kompaniji Helenik petroleum. I nakon prodaje Makedonskog telekoma usledile su tvrdnje u medijima da je vladajući VMRO DPMNE uzeo veliku proviziju od mađarske kompanije MATAF. Ostala je i enigma o „proviziji“ od četrdesetak miliona dolara koju je, kako su tvrdili mediji, uzeo Vasil Tupurkovski za priznavanje Tajvana. Trenutno je aktuelna privatizacija makedonske elektroprivrede na čijem je čelu visoki funkcioner vladajućeg VMRO DPMNE-a.

Ta stranka, za tri i po godine koliko je na vlasti, od pukog siromaha postala je zvanično vlasnik banke, štamparije, poslovnog prostora i mnogo čega još. Supruga premijera Georgijevskog je suvlasnik u kompaniji koja je za pet hiljada eura kupila robnu kuću u rodnom mestu premijera Delčevu, hotel, farmu i poljoprivredni kombinat u tom gradu, farmu za kokoške u Skoplju i Đevđeliji. Na pitanje novinara otkud njemu i njegovoj stranci novac da sve to kupe premijer je odgovorio da je to novac koji su oni dobili od donatora i da u tome on ne vidi ništa loše.

I za poslanike u makedonskoj skupštini takođe se veruje da su korumpirani i da svoju poziciju koriste za sopstveni biznis u kome okreću milionske sume. Poslanici vladajućih stranaka često su članovi upravnih odbora javnih preduzeća za šta dobijaju mesečnu naknadu od 300 eura pa naviše, u zavisnosti od profitabilnosti preduzeća. Većina njih su članovi najmanje po tri upravna odbora. U skupštini Makedonije zato je u toku procedura donošenja zakona kojim će poslanicima biti uskraćena mogućnost da istovremeno budu i poslanici i direktori firmi i članovi upravnih odbora i profesori fakulteta.

KUĆICA – SLOBODICA: Uverenje da političari svoje potrebe ne podmiruju samo iz svojih zvaničnih plata široko je rasprostranjeno i u centralnom delu nekadašnje države. U Republici Srpskoj, osim sasvim isplativog članstva u upravnim odborima, političari često imaju i svoje privatne firme, koje su po pravilu registrovane na nekog od članova njihovih porodica.

Političari (i tamo) uživaju i u drugim blagodetima, od kojih se običnim građanima vrti u glavi: zanimljiv je tako detalj vezan za stanovanje predsednika RS Mirka Šarovića (čija zvanična plata, pokazalo se, i nije baš najjavniji podatak). Šarović, naime, stanuje u luksuznoj vili, čija je vlasnica direktor kompanije Eko MM, za koju se iz budžeta izdvaja mesečno ni manje ni više nego 18.600 KM ili 9538,46 eura! A kad vlada nije u prilici da plati tako visoku zakupninu za predsednikovu vilu, onda to uradi neka od njoj bliskih, tzv. državnih firmi, kao što je Elektrodistribucija.

Zanimljivo je i da su plate opštinskih funkcionera veće od plate premijera RS. Prema pisanju dnevnog lista „Glas srpski“, načelnici nekih odeljenja u opštini Banjaluka primaju po 1025.64 eura. Ista je i plata gradonačelnika, dok su plate predsednika opština pedesetak eura manje.

Radi suzbijanja korpucije u RS znatno su povećane plate u sudstvu i državnom, tzv. entitetskom tužilaštvu. Sudije u RS sada primaju oko 1025 eura (više na papiru jer platu nisu primili u poslednja 2-3 meseca), dok pomoćnik javnog tužioca ima platu od 1487 eura.

Za razliku od njih, obični građani RS, kao i u svim bivšim jugoslovenskim državama sem Slovenije, u proseku imaju primanja nedovoljna za podmirivanje troškova predviđenih minimalnom potrošačkom korpom (koja se u Hrvatskoj računa za svega tri člana domaćinstva). Prosečna plata u RS iznosi 156,4 eura, dok je za korpu potrebno 217,9 eura (u SRJ su sada potrebne 1,52 prosečne plate za nabavku namirnica iz minimalne korpe). Najugroženiji su i tamo penzioneri. Jedan od njih, Pero Savanović, dopisniku „Vremena“ ispovedio se da, kad od 115 KM (58,97 eura) mesečne penzije izdvoji novac potreban za sve režijske troškove, raspolaže sa svega 15 KM (7,69 eura) od kojih bi trebalo da živi. Rešenje je pronašao u svakodnevnom prevrtanju po kontejnerima iz kojih uglavnom uzima stari hleb, koji onda prepeče u tosteru kako bi ga „oslobodio“ od bacila.