Kolegijalnost, zanat najstariji

Taman čovek pomisli da će avgust 2006. biti mesec velikih medijskih transfera, iznenađujućih personalnih rešenja, gromoglasnih reklama za nove nacionalne emitere i spektakularnih najava još spektakularnijeg programa, kad ono – opet problemi. Zahvaljujući otkriću advokatskog tima BK televizije da je TV Košava pozajmila 18 miliona dinara od TV Pinka i tim novcem uplatila depozit na konkursu za dodelu nacionalnih frekvencija, članovi Saveta Republičke radiodifuzne agencije i glavni akteri tog konkursa opet su na tapetu i opet među vestima dana. Gde se, s manjim pauzama, nalaze još od 20. aprila 2006. kada je saopštena odluka o dodeli frekvencija.

Uz kontradiktorna pravna i ekspertska tumačenja, teške reči, međusobne optužbe i veoma povišene tonove, atmosfera trenutno najviše liči na onu kafansku, kad posle duge i pijane noći krene mlaćenje razbijenim flašama i kad se više ne zna ni ko pije, ni ko plaća.

VELIKO PRANJE: Šta se, dakle, dogodilo? Poslednjeg dana za podnošenje prijava na konkurs za dodelu nacionalnih frekvencija, 27. marta 2006, TV Pink je (na osnovu prethodno potpisanog ugovora o beskamatnom zajmu) uplatio TV Košavi 18 miliona dinara, a taj novac je istog dana uplaćen na račun RRA kao depozit za prijavu na konkurs. Tokom aprila 2006, TV Košava se našla na spisku kandidata čija dokumentacija ispunjava sve zadate uslove, a 20. aprila odlučeno je da se, u „koaliciji“ sa Televizijom Hepi, nađe i na spisku onih koji su dobili pravo da emituju program na teritoriji čitave Srbije. Iako se ni u Zakonu o radio-difuziji, ni u kriterijumima za dodelu frekvencija nigde eksplicitno ne navodi da jedan kandidat ne sme da pozajmljuje novac drugom kandidatu, ova novčana transakcija diskutabilna je kako god da se posmatra.

Tu je, pre svega, pitanje poslovanja TV Košave, odnosno činjenica da su kandidati za frekvencije morali da pruže dokaze o svojoj ekonomskoj samoodrživosti i „adekvatnu i uverljivu garanciju budućeg poslovnog uspeha“. Tokom razgovora sa predstavnicima Saveta RRA, baš kao i u pratećoj dokumentaciji, TV Košava/TV Hepi najavili su da će u svoj program u sledećih nekoliko godina investirati 32,5 miliona evra, što je bio jedan od važnijih kriterijuma na konkursu. U prevodu, firma koja nije bila u stanju da skupi čak ni 200.000 evra, pružila je „uverljive garancije budućeg poslovnog uspeha“ i obećala ulaganja 15 puta veća od sume koju u startu nije uspela da prikupi. Predstavnici BK TV-a tvrde da su članovi Saveta RRA posedovali dokumentaciju o zajmu i da su je namerno „prevideli“, dok Savet tvrdi da mu je ta dokumentacija dostavljena tek u ponedeljak 7. avgusta 2006.

Ni jedna ni druga varijanta, međutim, ne umanjuju krivicu Saveta. U slučaju da su imali saznanja o zajmu, krivica je očigledna: nisu uzeli u obzir ili bar nisu objavili informaciju koja je mogla bitno da utiče na rezultate konkursa. U slučaju da o pozajmici ništa nisu znali, postavlja se pitanje na osnovu čega su zaključili da je TV Košava u stanju da ispuni obećano. Kakve je garancije ta kuća mogla da ponudi? Na čemu je bazirala optimistične prognoze o budućem poslovanju? Da li je moguće da je, u slučaju dodele nečega što se smatra nacionalnim resursom, bila dovoljna samo puka reč i koji papir pride? Naravno, odgovarajući na ova pitanja, Savet uvek može da se poziva baš na taj „papir pride“ i da od sada do večnosti tvrdi da je sve što je posedovao ukazivalo na platežnu sposobnost TV Košave, kao i da se pritom postupalo po slovu nedorečenog i sakatog Zakona o radio-difuziji. Taj scenario se zapravo već događa: predsednik Saveta Nenad Cekić je u izjavi za B92 rekao da ne bi glasao za TV Košavu da je imao informaciju o zajmu, dok je na pitanje o mogućnosti da frekvencija bude oduzeta toj kući objasnio da se to ne može dogoditi zahvaljujući zakonu Radeta Veljanovskog i Miroljuba Radojkovića (inače, najglasnijih kritičara rada Saveta).

Za razliku od Saveta, Televizija Košava nema baš nikakav argument kojim bi mogla da se brani. Pozajmljivanje novca nije protiv zakona, ali je informacija o pozajmici ipak bila jedna od bitnijih u kontekstu dodele nacionalnih frekvencija – tačnije, bila je jedna od onih koje se nikako nisu smele sakriti, pa makar to u startu diskvalifikovalo kandidata.

SVOJ SVOME: U čitavoj toj priči, najmističnija je uloga TV Pinka. Zvanično, oni su se u funkciji zajmodavca našli iz kolegijalnih razloga. Isto tako zvanično, nikakvih pravnih prepreka u tom smislu nije bilo. „Nismo im pare ni poklonili, niti smo ih finansirali. Obavezni su da nam ih vrate u roku. To smo uradili s ciljem da pomognemo poslovnim partnerima da premoste teškoće u kojima su se našli i to je pravno čista stvar“, objasnila je za „Večernje novosti“ od 5. avgusta PR Pinka Tanja Vojtehovski-Stevanov, ističući pritom još da su Pink i Košava članice Asocijacije profesionalnih emitera Srbije „što podrazumeva saradnju na svim poljima“. Dan kasnije, u prilično emotivno sročenom saopštenju prosleđenom medijima, TV Pink je naveo da „hajku“ protiv njih vode „gubitnici na konkursu“ i da je u pitanju „obmanjivanje domaće strane i domaće javnosti“. Takođe, istaknuto je da su „devedesete prošle“, da je u „civilizovanom svetu normalna stvar da emiteri i članovi udruženja sarađuju na ovakav način“ i da „civilizovano poslovanje predstavlja zdravu konkurenciju“.

Da je Željko Mitrović kojim slučajem romantičar operisan od svakog osećaja za materijalno, svemu ovome još bi se i moglo poverovati. Pošto to svakako nije slučaj, red je da se pozabavimo kontekstom. Vlasnik TV Pinka poznat je kao čovek koji se ne libi da odreši svoju pozamašnu kesu i da finansijski stane iza projekata koji na prvi pogled nemaju nikakve veze s njim, ali je isto tako poznato da kesu ne dreši vođen isključivo humanitarnim i kolegijalnim razlozima. Iza svake njegove finansijske pomoći, bar do sada, stajao je jasan interes: a) da se TV Pink približi publici kojoj nije blizak, b) da se konačno ili bar privremeno zaboravi bliskost te kuće i samog Mitrovića Miloševićevom režimu, ili c) da se, na duže staze, zaradi mnogo više nego što se u startu uložilo. Sve to, naravno, upućuje na zaključak da je Mitrović pozajmljujući novac TV Košavi u glavi imao nekakav plan – tim pre što je i njegova kuća učestvovala na konkursu za nacionalne frekvencije i što joj, samim tim, nije odgovaralo da finansijski pomaže svoje direktne konkurente. Glavna čaršijska priča svodi se na teoriju da je zapravo želeo da pomrsi konce RTL-u kao glavnom konkurentu na tržištu zabavnog i lako svarljivog programa, odnosno da mu je više odgovarala konkurencija u vidu finansijski nemoćne Košave nego moćnog i uhodanog RTL-a. Pored toga, jedna od hipoteza jeste i ona o koncentraciji medijskog vlasništva, tj. varijanta u kojoj Mitrović, korak po korak, zapravo postaje nezvanični vlasnik još neke nacionalne televizije. U tom smislu, najkonkretniji je bio Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka i jedan od autora Zakona o radio-difuziji: „Prilično je neverovatno da se jedna televizija tu rukovodila isključivo prijateljskim razlozima. Iako ne mogu da tvrdim da je baš o tome reč, to može da liči na slučaj Berluskoni u Italiji, kada jedna bogata televizija pozajmljuje novac malim stanicama i na kraju formira svoju televizijsku mrežu.“ Naravno, ovakve i slične teorije nemoguće je dokazati: formalno pravno, Mitrović je čist kao suza, a mašti svekolike javnosti prepušteno je da se bavi pravim razlozima njegove kolegijalne pomoći. Veljanovski u razgovoru za „Vreme“ ipak ističe da bi Savet RRA, u čije zadatke spada i monitoring medija, sada trebalo da obrati pažnju na program TV Pinka i TV Košave i naknadno utvrdi eventualne nezakonite aktivnosti.

SVETLA BUDUĆNOST: Kada je svojevremeno najavljivano donošenje Zakona o radio-difuziji, nisu se štedele reči o „sređivanju etra“, „uvođenju reda“, „ustanovljavanju pravila“. Četiri godine posle njegovog usvajanja, dve godine posle izmena Zakona i nepuna četiri meseca od završetka konkursa za dodelu nacionalnih frekvencija, situacija ne deluje nimalo sređenija nego što je bila u, npr. Miloševićevo doba. Jednoj stanici zabranjeno je emitovanje pod vrlo sumnjivim okolnostima, pred Vrhovnim sudom nalazi se nekoliko tužbi gubitnika na konkursu, frekvencije za emitovanje još nisu dodeljene, pa se samim tim ne zna ni kad će pobednici na konkursu morati da počnu s emitovanjem. U međuvremenu, izmene Zakona kojima se produžava rok za početak emitovanja, kojim se smanjuju finansijske obaveze radio-stanica i kojima se povećava uticaj Vlade na sastav Saveta Republičke radio-difuzne agencije usvojene su u Skupštini, ali ih predsednik Srbije Boris Tadić nije potpisao. Iako su mnogi taj čin ocenili kao hvale vredan pokušaj odbrane medija, te izmene biće ipak usvojene ukoliko se u toj formi ponovo nađu pred poslanicima tokom jesenjeg saziva. Istovremeno, ekspertiza urađena pod pokroviteljstvom OEBS-a ukazala je na mnoge nepravilnosti u dosadašnjem toku konkursa, a oglasio se i Savet Evrope s porukom da bi „razvoj radio-difuzije trebalo da bude u skladu sa standardima Saveta Evrope, koje je Srbija, kao članica te organizacije, prihvatila“. U kontranapadu, grupa medijskih kuća koje su dobile nacionalne frekvencije, baš kao i članovi Saveta RRA, optužili su i OEBS, Savet Evrope i novinarska udruženja da rade u interesu nekih kandidata na konkursu, pre svega RTL-a. Iz tog štaba, međutim, ovaj put nije bilo reakcije i, kako „Vreme“ saznaje, neće je ni biti u skorije vreme.

Da bi stvar bila još haotičnija nego što jeste, pojavila su se različita tumačenja roka za početak emitovanja programa. U polemici u „Večernjim novostima“ krajem jula 2006, Rade Veljanovski istakao je da je za početak emitovanja Zakonom predviđen rok od dva meseca od završetka konkursa i da su novi emiteri već morali da počnu s programom. Zamenik predsednika Saveta RRA Aleksandar Vasić odgovorio je tezom da se propisani rok odnosi na vreme od trenutka kada Republička agencija za telekomunikacije izda tehničke dozvole za emitovanje što se još nije dogodilo, „a očekuje se uskoro“. „Dobijanje tehničkih i dozvola za emitovanje trebalo je da bude regulisano još pre početka konkursa. Zakon je predvideo da je zapravo reč o jedinstvenoj dozvoli, odnosno o sistemu ‘sve na jednom šalteru’ gde se podrazumeva da stanica koja pobedi na konkursu ispunjava sve uslove i unapred ima garantovanu tehničku dozvolu“, objašnjava Veljanovski za „Vreme“.

Konačno, kao i u prethodnih nekoliko meseci, opet se postavlja pitanje dalje sudbine Saveta. Ministar kulture Dragan Kojadinović, po ko zna koji put opet najavljuje poništavanje konkursa o dodeli frekvencija i inicijativu za izglasavanje smene članova Saveta, dok mu (takođe po ko zna koji put) predsednik Saveta Nenad Cekić poručuje da njegovo ministarstvo sa Savetom nema nikakve veze. „Kad se ima u vidu sve što se sa Savetom događalo, ima dovoljno razloga da se postavi pitanje njegovog legitimiteta. Međutim, mi smo pravili Zakon tako da taj postupak nije baš jednostavan. Naravno, nismo očekivali da će Savet biti takav kakav je“, kaže Rade Veljanovski, napominjući da Dragan Kojadinović zaista ne može da smenjuje članove tog tela.

Zaista porazno zvuči, ali na kraju ispada da je u ovom trenutku poznat jedino spisak onih koji su pobedili na konkursu za dodelu frekvencija. Spisak nepoznatih stvari znatno je duži – počevši od pitanja šta će se desiti ukoliko Vrhovni sud zaključi da Savet nije radio baš po slovu zakona, preko pitanja o roku za početak emitovanja, pitanja o sudbini/posledicama izmena Zakona o radio-difuziji do najsvežije misterije o prijateljskoj ispomoći na liniji Pink–Košava. Kad se tome dodaju bezbrojne hipoteze o političkoj pozadini podele frekvencija, rastegljivim kriterijumima koji su primenjivani u slučaju pojedinih kandidata, skandal sa zabranom emitovanja BK TV-a,… jasno je da od prvobitno najavljenog uređivanja etra nije ostalo ništa. Umesto toga, ostale su teorije zavere, sočni tračevi, pretnje, uvrede, tumačenja i drugi dramaturški elementi svake afere u Srbiji.

Ovaj put, možda je to i dobro. Sve do sada, leto 2006. bilo je dozlaboga dosadno, a red je da u predstojeću jesen uđemo spremni.

TV 5

(Slika – NAŠ SLUČAJ NEMA VEZE SA KOŠAVOM: Slavica Čorbić)

Poseban segment priče o pozajmici jeste onaj koji se tiče niške TV 5. Iako je u startu odbijena zbog vlasničkog udela Olivere Nedeljković, sestre Bogoljuba Karića, ova televizija je, kako će kasnije biti i zvanično saopšteno, ipak ispunila sve uslove za dobijanje frekvencije, ali je na konkursu izgubila zahvaljujući ličnoj odluci članova Saveta RRA. U međuvremenu, ta kuća je podnela tužbu Vrhovnom sudu i sad, kao i ostali gubitnici, čeka odluku te institucije. Međutim, kada je obznanjena priča o pozajmici TV Košave, i TV 5 se našla na udaru javnosti. U saopštenju UO TV Pinka, u prilog tezi o kolegijalnosti i saradnji emitera, navedeno je kako TV Pinku „niko nije postavio pitanje o pozajmici novca TV 5 Niš (takođe članici APRES-a koja nije dobila dozvolu za rad na konkursu)“. Pisac je, dakle, želeo da kaže kako TV Pink, eto, pomaže mnogima, a sad gubitnici na konkursu i ostali zlonamerni izvlače baš TV Košavu. Na sastanku održanom 7. avgusta Savet RRA to nikako nije ignorisao i najavio da TV 5 ipak neće biti diskvalifikovana iz konkurencije na javnom konkursu za regionalne frekvencije.

„U pitanju je čista insinuacija, pokušaj da se u javnosti u isti koš strpaju TV 5 i Košava. Za razliku od Košave, mi smo depozit od 15 miliona dinara platili iz sopstvenih sredstava, o čemu postoje dokazi koji su prosleđeni i Savetu. Oni su se o te dokaze oglušili“, kaže u razgovoru za „Vreme“ direktorka TV 5 Slavica Čorbić. Po njenim rečima, TV 5 je prvu pozajmicu od TV Pinka imala još u oktobru 2005, znatno pre konkrusa, a bilo je i komercijalnih ugovora. „Mi radimo kao dopisništvo njihovog nacionalnog dnevnika, njihov link je na našem antenskom stubu, ali sve to nema nikakve veze sa dozvolom i konkursom. Zbog toga mi nije jasno ni zašto smo pomenuti u saopštenju Pinka, kao ni zašto Mitrović nije pomenuo druge medije kojima je pozajmio pare. S druge strane, poštenje je nalagalo Savetu da istakne kako naša pozajmica nije isto što i pozajmica Košave ili da bar zatraži dodatne dokaze, pored onih koje smo im već poslali. Time nas ipak neće zaplašiti, mi nastavljamo da se borimo i dalje“, ističe Slavica Čorbić. Ona takođe kaže da se na njene pozive u RRA niko ne odaziva, kao i da nije mogla da dođe do čelnika TV Pinka.