Žurka je bila ventil, beg od realnosti koja mnoge ljude steže i guši. Na njoj nije bilo osuda, samo oslobađanje. Za mnoge posetioce, taj klub je simbol slobode, mesto gde mogu skinuti maske koje nose svakog dana, prostor gde nema prekih pogleda, kritika ili osuda. Zapravo, to nije bila samo žurka, već eskapizam u svom najogoljenijem obliku
Povod za odlazak bila je objava na Instagramu – žurka koja prkosi konvencijama, obećanje da je reč o večeri bez predrasuda i sa pravilima koja važe samo unutar zidova tog prostora…
I zaista – na ulazu u klub dočekuje nas obezbeđenje, neformalno i srdačno, u potpunosti odudarajući od okolnog hladnog urbanog pejzaža. Momci su delovali nonšalantno, ali su im pogledi bili dovoljno oštri da ukažu na to da se ulazi na mesto sa sopstvenim kodeksom ponašanja.
Rutinski su nam zalepili nalepnice preko kamera na telefonima i utisnuli simbolični pečat na ruku. Bez pitanja i provere, tako smo postale deo priče.
Atmosfera je bila istovremeno prijateljska i zagonetna, kao da se od svih očekuje da razumeju prećutna pravila. Inače, Gugl nam ništa nije rekao o organizatorima žurke, a prema podacima Agencije za privredne registre, udruženje čiji je simbol korišćen bilo je ugašeno.
Prvi utisak? Prostor je ogroman, mračan i pomalo surov, ali na dobar način. Kombinacija glasne muzike, dima i specifične energije potpuno nas je uvukla. Te večeri su se sve granice činile zamagljenima – kako one između stvarnog i privida, tako i one koje nosimo sami u sebi.
DISKRECIJA I NOĆ BEZ PRAVILA
U onoj objavi na Instagramu organizatori su jasno stavili do znanja da je događaj namenjen onima koji se ne boje da istraže granice, uz najavu nesvakidašnjih sadržaja poput “mračnih soba” i “cam rooma”. Zabrana fotografisanja i snimanja telefonom dodatno je naglasila diskreciju i intimnu atmosferu događaja…
Nakon pića u lokalnoj kafani, odlučile smo da vidimo iz prve ruke šta stoji iza tih najava. Došle smo u klub u noći između petka i subote, oko dva sata ujutru. Ispred nije bilo gužve. Deo posetilaca već je bio unutra, ali prema onome što smo čule, ovakve žurke zažive tek posle tri sata ujutru.
DIM, SOMOT I REDEFINISANA PRIVATNOST
Klub je prostran, s lavirintom prostorija koje su zavučene i nevidljive ako ih ciljano ne potražite. Na dva stejdža smenjivali su se različiti izvođači, ali nas je glasna tehno-muzika instinktivno vukla ka najvećoj prostoriji, koja je na prvi pogled delovala prazno. Šank se nazirao sa leve strane, ali tek kada smo prošle kroz dimni veo na putu ka bini, otkrile smo velik broj ljudi okupljenih na podijumu kako igraju, razgovaraju, ljube se i prepuštaju trenutku.
Dok smo se vraćale do šanka, oko nas su bile i osobe u zrelijim godinama, lica koja prepoznajemo iz svakodnevnog života, poput poslovnih ljudi koji piju pivo u kafiću posle posla ili žure na sastanke sa kafom u ruci. No, bilo je tu i izrazito mladih ljudi, za koje se morate zapitati da li su uopšte punoletni – na ulazu im sigurno niko nije tražio lične karte.
Na putu ka narednoj prostoriji pogledi su nam se susreli s pogledima muškaraca u srednjim godinama. Zurili su predugo, kao da pokušavaju da nas dešifruju, stvarajući osećaj nelagode koji je u tom trenutku bio glasniji i od trešteće tehno-muzike u pozadini. Brzo smo produžile dalje, stižući do manje sobe u kojoj su se nalazili samo šank i kauč od crvenog somota. Sele smo da predahnemo i zapalimo cigaretu, ali obezbeđenje je ubrzo intervenisalo.
“Ovde se ne puši”, rečeno nam je. Na zidu je bilo naznačeno pravilo, ali pored gužve i dima, ko to gleda?
Nastavile smo da lutamo. Ubrzo su se otvorila vrata još jedne, pomalo sablasne prostorije. Na sredini je stajao bračni krevet, jedini predmet u sobi. Ušle smo iz radoznalosti, ali ako ne računamo krevet, sve je bilo potpuno prazno. Pošto je na tom mestu pušenje bilo dozvoljeno, iskoristile smo priliku i, dok smo sedele, setile smo se objave na društvenim mrežama u kojima je pomenut takozvani “cam room”. Shvatile smo da je ovo najverovatnije to mesto.
Tada smo primetile poznanicu kako prolazi hodnikom ispred. Pozvale smo je i ona je ušla sa drugaricom. Kad smo ih pitale kakva je ova soba, poznanica se nasmejala i rekla da je to “cam room”, ali da trenutno nije aktivan. Njen odgovor je delovao toliko nonšalantno da je cela situacija postala još neobičnija. Jer na Instagramu je jasno stajalo: ulaskom u ovu sobu pristajete da budete snimani. Naravno, to se odnosi na trenutke kada je soba aktivna, kada su tu ljudi i kada je sve spremno. Dok smo mi bile tu, soba je bila potpuno neaktivna, prazna i tiha.
Ipak, taj detalj je bacio drugačije svetlo na celu situaciju. Sedele smo i razmišljale kako je privatnost ovde potpuno redefinisana.
SLOBODA IZA ZATVORENIH VRATA
Nastavile smo niz mračni hodnik koji nas je vodio ka većem prostoru – ispred nas odatle je upravo izlazila manja grupa ljudi. A onda smo ušle…
Pri ulasku u prostoriju, scena je bila maglovita i nejasna. Jedino što smo odmah osetile bila je toplota tela u vazduhu i osećaj da je dalji prolazak onemogućen bez guranja kroz masu. Na prvi pogled, ništa što već nismo videle u klubu. Ili smo tako mislile.
Sva svetla u ovoj prostoriji – izdvojenoj od glavnog dela – bila su ugašena, ostavljajući nas u skoro potpunom mraku. Kad nam se slučajno upalio blic na telefonu, osvetlio je scenu oralnog zadovoljavanja tik pred nama.
Inicijalni šok brzo je prošao i zamenila ga je čista znatiželja. Zakoračile smo dublje u sobu, u kojoj je masa ljudi bila potpuno predana svojim aktivnostima. Samozadovoljavanje, oralni seks, grupni i pojedinačeni seksualni činovi – sve je bilo prisutno na mestu oslobođenom od svih pravila i normi.
Dok smo se kretale, jedan dečko nas je primetio usred seksualnog čina s drugom osobom. Pogledao nas je direktno, zadržavajući pogled bez trunke nelagode. Nije prekidao, samo nas je posmatrao, kao da smo prirodni deo cele atmosfere, baš kao i on.
Scena koja nas je najviše zatekla bila je prizor osobe koja oralno zadovoljava grupu ljudi poređanih u vrstu dok čekaju svoj red. Sve je delovalo mehanički, gotovo ritualno, kao deo nekog nepisanog dogovora među prisutnima. U tom trenutku postalo je jasno da ovo nije obična prostorija, niti obična žurka, već mesto gde se granice brišu.
Izašle smo iz prostorije, tražeći trenutak da udahnemo vazduh. Na povratku ka glavnom podijumu, pažnju nam je privuklo dešavanje pored šanka. Osoba je, potpuno opušteno, povukla liniju belog praha. Kokain, spid, ili možda nešto treće. Delovalo je kao deo večernje rutine. Nikakva skrivanja, nikakve posledice.
Prolazeći kroz gužvu, još smo jasnije uspele da razaznamo da su mnogi posetioci pod uticajem različitih supstanci. Neki su imali usporene pokrete i tup pogled, dok su drugi bili u nekom hiperaktivnom zanosu, prepušteni ritmu muzike, ljubljenju i razmenjivanju nežnosti. Ovo nije bila samo žurka već vrsta bekstva, gde svako traži svoj način da se oslobodi.
Oko pola četiri ujutru odlučile smo da krenemo kući. Ispred kluba, nova grupa ljudi tek je počinjala da se okuplja, nasmejana, uzbuđena, spremna da se priključi atmosferi koja unutra nije jenjavala. Bilo je jasno da će žurka trajati do jutra. Za njih je noć tek počinjala…
ESKAPIZAM BEZ GRANICA
Sutradan, dok smo pričale i sabirale utiske o ljudima, atmosferi, načinu na koji je sve funkcionisalo i činjenici da žurka nije organizovana samo zarad noćnog provoda već je odraz nečeg mnogo dubljeg.
Ponašanja koja bi u bilo kojoj drugoj situaciji bila osnovna, uključujući komunikaciju, pristanak i svesnost, ovde su bila raspršena u mraku. Osobe pod uticajem supstanci gube jasnu percepciju svojih granica, a često i mogućnost da ih jasno komuniciraju. U prostoriji u kojoj su ljudi na svakom koraku bili uključeni u različite seksualne radnje, bilo je teško razaznati da li je sve zaista dobrovoljno ili je rezultat uticaja atmosfere, pritiska okoline ili efekata opijata. Na društvenoj mreži X pojavili su se komentari posetilaca koji su sa žurke, osim maglovitih sećanja, poneli i neočekivane posledice. U ambijentu gde je sve dozvoljeno, granice izbora i zablude postale su opasno mutne, ostavljajući prostor za pitanja koja niko ne postavlja, ali koja lebde u vazduhu.
Ipak, ovo nije bio samo haos radi haosa. Ovo je bio ventil, beg od realnosti koja mnoge ljude steže i guši. Ovde nije bilo osuda, samo oslobađanje. Za mnoge posetioce ovaj klub je simbol slobode, mesto gde mogu skinuti maske koje nose svakog dana, prostor gde nema prekih pogleda, kritika ili osuda. U društvu prepunom nesigurnosti, stalnih očekivanja i pritisaka, ovakvo mesto pružalo je privremeno utočište onima koji žele slobodu koju ne mogu pronaći izvan tih zidova.
Ali, upravo ta potreba za oslobađanjem bila je razlog što niko nije obraćao pažnju na neodgovornost na ulazu, prisustvo droge i mutne granice pristanka. Zapravo, to nije bila samo žurka, već eskapizam u svom najogoljenijem obliku.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Ako dozvolimo da ova studentska pobuna pojede svoju decu, treba da se zavučemo u pacovsku rupu i više nikada iz nje ne izađemo
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
