Ko nije za sebe nije ni za krizni štab

Odjednom sve je utihnulo, struka se izgubila. I pre nego što nam je u nedelju 3. maja saopšteno da će zbog manjeg interesovanja medija redovne konferencije u 15 časova biti otkazane, sa scene se povukla dr Darija Kisić Tepavčević, udarni glas kriznog štaba od početka epidemije, početkom marta.

Posle teksta „Poslovi porodice Kisić“, koji je objavio BIRN na Praznik rada, 1. maja, Kisić Tepavčević, inače svakodnevno prisutna na televizijskim stanicama i konferencijama za medije, nestala je iz vidokruga javnosti. Zbog čega, mogli bi da se zapitaju građani navikli na njen umirujući glas i na njene bezobalne odgovore na pitanja novinara raznih redakcija? Gde se dela dr Darija, kako joj je tepao i vrh države i svaki tabloid, bilo štampani bilo televizijski?

Ispostaviće se da se ona povukla iz javnosti zbog pomenutog teksta, iz kog je javnost Srbije mogla da sazna ne da ona ima brata ili da je njen brat suprug ministarke pravosuđa u Vladi Srbije Nele Kuburović (što je zanimljivo, ali pomalo tabloidno), nego da kompanija u kojoj njen brat ima visoku poziciju uspešno radi sa javnim preduzećima u Srbiji, da je partner Ministarstva zdravlja i da je samo u martu 2020. dobila ugovore vredne skoro 400 miliona dinara (oko tri miliona evra). Ali, ako je to i istina, a lako je da se to utvrdi, zašto je to strašno, kome to smeta i šta to zapravo znači, mogli bi da se zapitaju građani i čitaoci navikli na svakakve prevare i nameštaljke u postupcima javnih nabavki u Srbiji.

Iako nije bilo nikakvih zvaničnih komentara ni iz Vlade ni iz Instituta za javno zdravlje, jer su svi znali da će se tekst pojaviti i svi su bili dobili pitanja na koja je trebalo da daju odgovore, na marginama javnog prostora, u njegovim mrtvim uglovima i mračnim mestima koja naseljavaju tabloidi i televizije sa nacionalnim frekvencijama, dolazili su komentari kojima je želelo da se poruči da je taj tekst ništa, da je to uvreda i da osim vređanja „Dr Darije“, a posredno Aleksandra Vučića (jer se sve vidi kroz tu prizmu), u njemu nema bukvalno ničega; da su novinari koji ga potpisuju pokazali amaterizam i otvorenu naklonost drugačijoj političkoj opciji.

Ti komentari su besmisleni, ali svakako zaslužuju da se na njih na neki način odgovori dodatnim stvarima koje boje kontekst ove priče.

ŠTA SMO SAZNALI I ŠTA BOLI

Uvidom u javne registre, one koji postoje u Češkoj, BiH i one iz Srbije, BIRN je pokazao u kojoj meri u sistemu javnih nabavki Republike Srbije ima mesto firma u kojoj brat dr Kisić Tepavčević, Bojan Kisić, ima važnu poziciju. Firma Nites sa svojim partnerima u Srbiji, Telekomom Srbija i dve manje kompanije, samo je u martu ove godine dobila poslove vredne preko tri miliona evra na tri tendera, a preko 25 miliona evra u poslednjih nekoliko godina sarađujući sa EPS-om, Ministarstvom zdravlja i drugim javnim preduzećima i institucijama.

Nites (skraćeno od Nikola Tesla), neka vrsta bosanske verzije velike korporacije Ilon Mask, jeste kompanija koja je registrovana i u Češkoj i u Londonu, i u Banja Luci i u Beogradu; to je firma koja nudi „pametna softverska rešenja“. Neko bi mogao da se pita šta to znači, kakva su to pametna rešenja? Pa, Nites se bavi održavanjem Informacionog zdravstvenog sistema Srbije (čuvenog IZIS-a), održavanjem drugih sistema koji pomažu da srpsko zdravstvo funkcioniše bolje i, od ovog marta, trebalo bi da uvede softver za elektronsko izdavanje potvrde o smrti.

Brat članice Kriznog štaba i suprug ministarke pravde radi na poslovima koji bi zapravo trebalo da omoguće „zdravstvo na klik“, odnosno stvaranje mogućnosti da građani zakažu preglede i dobijaju izveštaje preko portala ili aplikacija, i da se sva administracija zdravstvenih kartona vodi u digitalnom formatu. To svakako zvuči kao sjajna ideja za zemlju u kojoj se mesecima i godinama čeka na operacije katarakte ili kuka, ultrazvuk srca ili stomaka, i gde, realno, ako „ne znaš čoveka“, odlazak u zdravstvenu ustanovu može da bude lutrija.

Dok nas doktorka Kisić Tepavčević obaveštava da budemo solidarni, disciplinovani, da se pridržavamo mera, dok se građani suzdržavaju da odu kod lekara jer su skoro sve bolnice silom prilika pretvorene u bolnice za borbu protiv pandemije, za kompaniju u kojoj radi njen brat posao ide „po starom“: ministarstvo raspiše tender, oni pošalju prijavu, to bude jedina prijava i oni nastavljaju da „rade“, programiraju, „održavaju sistem“ i uvode nova „softverska rešenja“, naplaćujući tu uslugu u milionskim iznosima.

NEKOLIKO PROBLEMA

Tekst koji je objavio BIRN i koji je nekoliko dana bio „u centru pažnje“ liči na većinu članaka koje je ta medijska organizacija i ranije objavljivala: to su „hladni“, suvoparni tekstovi koji se drže činjenica, u kojima su svi akteri bili pozvani da daju svoj komentar i objasne svoju poziciju.

To je školski primer kako bi mediji trebalo da rade: imamo informaciju za koju verujemo da je važna, jer se radi o čoveku koji je direktno povezan sa ministarkom, usput i doktorkom koja „vodi“ borbu protiv pandemije; proverom javno dostupnih baza podataka i registara, proverom onoga što je kompanija Nites radila u prošlosti, pravimo priču o tome kako uprkos krizi i vanrednom stanju, uprkos tome što ljudi gube poslove i tek će ostajati bez posla, uprkos tome što nemamo dovoljno opreme za suprotstavljanje pandemiji, neki ljudi rade „ono svoje“, a da niko od nas ne zna do kraja „šta će nam to“ i čemu to služi.

Da bi čitaoci bolje razumeli: Nites je sa Telekomom (otkud Telekom?) dobio milione evra da održava sistem koji služi da vam doktori u domovima zdravlja zakazuju preglede. Ko god koristi zdravstveni sistem zna kako TO funkcioniše, kao što dobro zna koliko je komplikovano zakazati pregled kod svog izabranog lekara, da ne pričamo koliko je to komplikovano i gotovo nemoguće preko internet sistema Moj doktor. Pored toga, činjenica da je Nites bio jedini ponuđač može da probudi sumnju da je posao namešten za taj konzorcijum. Sumnja dodatno raste kada na jednom od dokumenata, koji je ovaj novinar našao bazičnom pretragom na portalu Ministarstva zdravlja, vidite da su u tekstu same dokumentacije konkursa već uneti podaci za kompaniju Nites! Dakle, u formularu koji bi trebalo da vide i popune sve zainteresovane kompanije, već su bili uneti podaci kompanije koja je potom izabrana da radi taj posao.

Da li je to sukob interesa ili je samo reč o aljkavosti birokratije koja, valjda znajući šta je ishod postupka, automatski sve završava i popunjava da bi se radilo efikasnije?

Oni koji su napali tekst kažu da je sve besmisleno, da nema nikakvog sukoba interesa jer niti je ministarka sa svojom firmom učestvovala, niti je doktorka sa svojom firmom učestvovala, nego samo suprug i brat. Pritom, ta firma i nije njegova, tako da je sve to čisto kao dan. Naravno da stvari tako ne funkcionišu i da prava Agencija za borbu protiv korupcije i pravo Tužilaštvo za organizovani kriminal imaju posla i u ovom slučaju, jer je Srbija davno ocenjena kao visoko koruptivna država, što znači da se politička moć izabranih lica zloupotrebljava u lične svrhe.

Da li su novinari mogli da dokažu odakle odeća i nakit dr Kisić Tepavčević i da li ona dobija neki procenat od ovih poslova koje ima njen brat? Nisu mogli, to bi bilo veliko otkriće, ali je za novinare često nedostižno. S druge strane, suprug Nele Kuburović direktno zarađuje od tih poslova sa državom. I da se pokaže da ona lično nije uzela ni dinara, da njen muž ni na posredan način nije u tome učestvovao iako je direktor u Nitesu, opet je problematično kada je neko u Vladi, koja plaća firmi u kojoj radi muž one koja je u Vladi, da za tu Vladu nešto radi. To se u uređenim društvima ne radi, to je čak nešto što je deo kućnog vaspitanja.

Trebalo bi pokazati i ulogu formalnog vlasnika Nitesa Miodraga Škrbića, nekadašnjeg fudbalera FK Željezničar iz Sarajeva, a sada češkog privrednika. Pored njega, posebno je važno videti koja je uloga Zorana Koraća, originalnog vlasnika Nitesa i čoveka kojeg je grupa kongresmena pre nekoliko godina u pismu Džozefu Bajdenu, tada potpredsedniku SAD, označila kao jednog od najvećih tajkuna u Srbiji (uz Nikolu Petrovića, Andreja Vučića, Slavišu Kokezu).

On je godinama „čovek iz senke“, u jednom trenutku važan za KK Partizan, i osoba za koju se tvrdi da je svoje mesto u Vučićevom sistemu vlasti „kupio“ time što je „odveo“ Vučića u Ameriku.