Ko je rekao Vojvodina

Izveštaji sa ovogodišnjeg Salona sa simptomatičnim naslovom „Izazovi – Vojvodina“, ukazuju na očigledan idejni i ideološki deficit dosadašnje pokrajinske elite – podjednako koliko i aktera na političkoj sceni, da preuzmu političku inicijativu i iniciraju procese koji bi suštinski doprineli promeni gubitničke paradigme, odnosno ponudili nov, moderan, politički realan i održiv koncept autonomije. Uvidom u izlaganja, uz par izuzetaka, upada u oči da se pitanje Vojvodine većinski posmatra kao građansko, identitetsko, istorijsko ili kulturološko („Vojvođanski identitet uvek definisan kao kulturološki, a ne kao politički“), a ne kao par excellence političko pitanje, koje se suštinski tiče načina funkcionisanja, odnosno teritorijalnog i demokratskog ustrojstva srpske države. Izostanak odgovora na pitanje kakva je autonomija Vojvodini danas potrebna – demonstrira zabrinjavajući nedostatak sposobnosti pokrajinskih institucija (bilo formalnih, bilo neformalnih) da iniciraju dijalog, debatu, potom i delatnu političku akciju.

I dok tragove vojvođanske autonomnosti tek naziremo u nijansama i intenzitetu njene zarobljenosti i uslovljenosti trenutnim odnosima republičke i pokrajinske oligarhije – kako aktuelne tako i one pre nje – priča o njenoj posebnosti svodi se na ponavljanje fraza o demokratskoj, pravnoj i infrastrukturnoj zapuštenosti zemlje čija prestonica uništava i guši civilizacijsko pravo svoje pokrajine, regiona i(li) gradova da uređuju organizacijska pitanja i probleme vezane za njihov svakodnevni o(p)stanak? Ne sumnjajući u dobre namere, pitam se kome (ili čemu) služe i šta konkretno mogu da promene tužbalice o vojvođanskoj neravnopravnosti koje se, po ko zna koji put, artikulišu s već učitanim gubitničkim sindromom – pošto bi s „argumentacijom“ o neprijateljskom i mrskom Beogradu mogao nastupiti i bilo koji drugi deo, grad ili region Srbije. Koncept autonomije limitiran na famoznih 7 odsto republičkog budžeta, uz podrazumevajuću žal za sudskom, zakonodavnom i izvršnom vlašću, jednostavno se raspršio – a novog zasad nema na vidiku. Svesni da se njihovim problemima niko ne bavi, odnosno da oni postoje samo na nivou političkog pred/izbornog opsenarstva – građani Vršca, Subotice, Sombora, Sremske Mitrovice, Vrbasa, Inđije, Zrenjanina, Kikinde ili Pančeva, Novi Sad odavno ne osećaju kao svoj glavni grad. Od vojvođanske autonomije ostala je ljuštura lišena svake suštine gde se, ni u naznakama, ne nazire bilo kakva društvena dinamika niti istinska politička namera da se ova, u svakom pogledu nepodnošljiva situacija, na bilo koji način menja. Institucionalno ruinirana i obesmišljena još za mandata prethodne administracije, koju je više od decenije s neuspehom predvodila Demokratska stranka – Vojvodina je danas postala naprednjački plen i poligon na kom se, bez balasta lažnog evropejstva, nesmetano nastavlja rasprodaja resursa uz njeno vrednosno upodobljavanje i lišavanje svih prerogativa na osnovu kojih je do sada licemerno označavana kao evropska lokomotiva Srbije. Uprkos svakoj geografskoj i ekonomskoj logici, postajući (naj)siromašniji – današnja Vojvodina istovremeno je i politički najbesperspektivniji deo Srbije.

KAKO SE STIGLO DOVDE: Zavisno od ugla posmatranja, građanke i građani severnijeg oka u glavi, „svoju pokrajinu“ danas vide kao: opljačkanu, uništenu, zastrašenu, uniženu, obesmišljenu, okupiranu ili, oni bliskiji vlastima, kao oslobođenu… Slavna rečenica Vase Stajića: „Vojvodine će biti onoliko koliko bude borbe za nju“, koju s ponosom ponavljaju ovdašnji republikanci, u praksi egzistira na svom istorijskom minimumu, pošto se o suštinskim pitanjima ovde progovara isključivo polušapatom. Današnjom Vojvodinom suvereno vlada jedino strah, koji u startu onemogućava svaki dijalog ili kritičko promišljanje stanja u kom se nalaze pokrajinske institucije, infrastruktura, (poljo)privreda, odnosno njena kultura, društveni život, školstvo, zdravstvo ili sport. Kad se konstatuje kako je palanački egoizam razlog što vojvođansko društvo nije pokazalo sposobnost da se organizuje i odupre centralističkim težnjama, morao bi se učiniti elementaran napor identifikovanja makar najistaknutijih nosilaca navedenog egoizma. Takođe, ukazivanjem na okolnosti u kojima se Vojvodina našla „posle devedesetih“, na delu imamo nedopustivo pojednostavljivanje, paušalizaciju i traženje alibija za nebavljenje aktuelnim vlastodršcima. Upadljivo izostaje i promišljanje političkih uzroka i krivice za aktuelno stanje koju snose svi koji su vojvođanski koncept do sada zastupali: bilo da je reč o postpetooktobarskoj administraciji (DS/LSV/SVM) koja je ćutke pristajala na održanje statusa quo i parcijalno uskraćivanje vlastitih nadležnosti – tako i današnjoj pokrajinskoj vladi koja te nadležnosti na različite načine svesno prenebregava. Dok o krivici demokrata, kao alibiju za vlastito nečinjenje, već godinama govori aktuelna vlast – više je no upadljiv izostanak bilo kakve kritike ili promišljanja rada trenutne administracije (SNS/SVM/SPS) koja je, umesto iznalaženja političkog balansa, (ne)promišljeno odabrala strategiju negiranja svake vojvođanske posebnosti, afirmisanjem samo onog segmenta njenog identiteta koji zastupnici autonomije označavaju kao srbizaciju Pokrajine.

Ideju Vojvodine potrošili su i iskompromitovali svi koji su se do sada ponašali kao njeni vlasnici. Podjednako akteri na političkoj sceni – koliko i onaj deo civilnog sektora koji je tim akterima bio iznimno blizak, s podrazumevajućim logističko-finansijskim vezama. Svestan gubitka vlastitog političkog legitimiteta, DS u Vojvodini praktično više ne postoji. Nekadašnja perjanica autonomaštva, Čankov LSV lukrativno se samoukinuo, odnosno samožrtvovao komunalnoj koaliciji sa SNS-om u nekadašnjoj pokrajinskoj prestonici, danas zvanično samo administrativnom centru. Pastorovim utapanjem u vlast sa SNS-om utihnuo je jedan od doslednijih glasova zastupnika manjinskih prava. Pokret Saše Radulovića, nakon što je na pokrajinskim izborima 2016. dobio značajnu podršku, poverenje je olako prokockao izostankom svake delatne akcije. Kadrovski neubedljivi i programski neartikulisani su i vojvođanski republikanci – pre svih Vojvođanska partija i Vojvođanski klub – čije ideje (baštinjene od LSV-a) o otcepljenju Pokrajine i(li) federalizaciji Srbije ne prate odgovarajuće programe niti strategije njene ekonomske održivosti koji bi imali u vidu političku i ekonomsku realnost. Vrednosni i politički vakuum koji u Pokrajini postoji, uprkos očekivanjima, još uvek ne pokušava da popuni i artikuliše ni Pokret slobodnih građana Saše Jankovića, čija strategija po pitanju odnosa prema Pokrajini zasad nije poznata. Ukratko: podbacili su svi – politički život u Vojvodini ne postoji čak ni u naznakama.

IDEJA I(LI) IDENTITET: Floskule o identitetu takođe ne nude odgovor na ključno pitanje: O kom i kakvom identitetu se uopšte radi? Šta je to što danas suštinski čini vojvođanske identitete? Prisutnim svođenjem kulturoloških osobenosti na priču o poetskom realizmu i zavičajnoj poetici prostora afirmiše se retrogradni model Vojvodine salaša, čilaša, paprikaša i širokih laloških gaća prenebregavanjem činjenice da je kroz čitav XX vek ovde postojala i te kako razvijena avangardna scena, koja je propitivala interese društva i pravce njegovog kretanja – u vizuelnoj umetnosti, književnosti, filmu, teatru, eksperimentalnoj muzici, stripu pa i žurnalistici. Pre njihovog administrativnog prevaspitavanja ili gašenja usled ekonomske neodrživosti, ovaj segment vojvođanskog identiteta ispoljavao se na Tribini mladih, filmskoj kući Neoplanta, ali i listovima i časopisima kao što su: „Index“, „Polja“, „Új Symposion“, „Híd“, „Wow“, „Adresa“, „Pesmos“, „Novlj Život“, „Kontaktor 971“, „Transkatalog“, „Košava“, „Bulevar“, „Nezavisni Index“, „Kikindske/Severni bunker“, „Pančevac“ i drugim. Prigodničarskim afirmisanjem nekritičke kulture i negovanje stereotipa gastronomske Vojvodine salaša i tamburaša prenebregava se njena pokretačka, kritička kultura, na čijem je tragu svojevremeno iniciran i muzički festival EXIT, direktno se naslanjajući na energiju političke pobune kao i tradiciju ovdašnje pank i rok scene…

Kad se govori o gušenju vojvođanskog identiteta, nezaobilazan primer je i sudbina VANU – najčešće uz prećutkivanje činjenice da se VANU praktično samoukinula, najpre pasivnim otporom (čitaj: nepostojećem) odluci Ustavnog suda Srbije iz 2012/13, potom pristajanjem na preimenovanje u Udruženje građana ANKUV, naposletku (2015) pokušajem osnivanja javne ustanove VANUK (Vojvođanska akademija nauka, umetnosti i kulture). Znakovitom podudarnošću, registrovanje VANUK-a osujećeno je zauzećem imena u APR-u, na identičan način na koji se, takođe u Novom Sadu, nedavno pokušalo osujetiti i registrovanje Pokreta slobodnih građana Srbije. Od zamešateljstva sa imenom, znakovitiji problem predstavlja činjenica da svojim naučnim i kulturnim doprinosom VANU (osnovana 1979) nije uspela da se nametne kao nezaobilazan identitetski, naučni i kulturni faktor vojvođanskog društva. Otuda i njeno nestajanje zgodno zvuči na nivou političke poštapalice pošto se, sudeći po izostanku bilo kakvih (re)akcija, stiče utisak da za VANU previše ne žale čak ni njeni nekadašnji članovi.

Među latentno ugroženim vrednostima ističe se i vojvođanska multikulturalnost. Međutim, da li i ona danas postoji? U čemu se ogleda? Nije li getoizacija vojvođanskih naroda započeta još 2009. osnivanjem Nacionalnih saveta koji su brzo postali instrumentima manjinskih upodobljavanja po meri aktuelnih (republičkih) partija na vlasti, te manjinskim zavodima za kulturu kojima su tradicije i stvaralaštvo manjinskih naroda, umesto afirmisanja, učinili još izolovanijim i usamljenijim. Multikulturalizam shvaćen kao politička fraza rezultirao je time da narodi Vojvodine više ne žive jedni sa drugima već jedni pored drugih. Proklamovana multietničnost i multikulturalnost (osim opet u domenu političkog opsenarstva) krhke su i ugrožene u meri koja ne bi smela biti ignorisana. Da li narodi koji žive u Vojvodini danas razumeju jedni druge? Da li iko podstiče učenje jezika? Zna se da je, u SFRJ recimo, elementarno poznavanje jezika vaših suseda bilo stvar pristojnosti i lepog građanskog vaspitanja? Šta se dogodilo i sa srpskim građanstvom u Vojvodini danas? Zbog blizine zemalja članica EU – Mađarske sa jedne, odnosno Rumunije i Hrvatske sa druge i treće strane – ne bi smeo biti zanemaren ni demografski aspekt pošto je proces ekonomskih migracija u Vojvodini neuporedivo masovniji ne samo u poređenju s ostatkom Srbije već i na mnogo širem, čak planetarnom nivou (u pograničnim delovima Pokrajine svakodnevicu čine zatvaranja škola, domova zdravlja, nestajanje i gašenja čitavih naselja)…

Promišljanje uzroka, sagledavanje posledica, artikulisanje mogućnosti i afirmisanje alternativa morali bi biti pokretači svake delatne društvene akcije – a naše društvo je, srećom, još uvek bolje od onih koji njime upravljaju. Mislite o tome…