Klinička slika države

Dočekali smo čudo. Parada ponosa 2014. godine održana je uz minimalan broj incidenata, jako policijsko obezbeđenje i pedesetak uhapšenih izgrednika. Na samoj Paradi bilo je nešto manje od 1000 ljudi, gotovo isto kao onomad, 2010, na poslednjoj i donedavno jedinoj uspešnoj Paradi ponosa u Srbiji.

Sve je, dakle, prošlo bez divljanja navijačkih hordi po gradu, bez lomljave i bez žrtava. Na ulicama su se kao protivnici Parade pojavili samo nesretni radikali, ali zadržali su se na pevanju „Bože pravde“ i sporadičnom koškanju sa policijom. Jedini koji su izvukli deblji kraj jesu brat premijera Srbije Aleksandra Vučića, Andrej, i brat gradonačelnika Beograda Siniše Malog, Predrag. O detaljima ovog sukoba, zbog čega je do njega došlo, ko je prvi počeo i koliko je kamera to zabeležilo, čitajte na prethodnim stranicama „Vremena“. Za sada, zadržimo se na samoj Paradi ponosa.

Najznačajniji uvid proistekao iz ovog događaja jeste da su nam se huligani, izgleda, emancipovali. Za samo godinu dana, koliko je prošlo od poslednje zabrane održavanja Parade, uvideli su sve lepote društva koje neguje i poštuje seksualne različitosti. Povadili su eksere iz letvi, o klin okačili boksere, baklje i ostali arsenal. Preostalo im je još nešto malo spreja, kojim su, nekoliko dana uoči Parade centar Beograda išarali grafitima „Neće peder šetati“. Do nedelje 28. septembra i to se potrošilo, pa su ostali kod kuće. Nije se dogodio ni sudnji dan ni armagedon, sve je prošlo mirno, štaviše, pomalo dosadno.

Sarkazam na stranu, iako je na kraju održana, iako je njeno neodržavanje godinama unazad bilo krunski dokaz svih anomalija ovog društva, Parada ponosa i prateći događaji u vezi s njom i dalje su izvanredna prilika da se precizno utvrdi klinička slika Srbije u drugoj deceniji XXI veka.

Sama Parada prošla je nekako bez energije, bez imalo radosti, otprilike kao da su svi došli da odrade to i da mogu da kažu – eto, odrađeno je. Bilo je nešto manje od hiljadu ljudi, među kojima ubedljivo najmanje LGBT aktivista. Najviše je bilo ljudi iz nevladinog sektora, etabliranih „ljudskopravaša“ i novinara, kao i političara. Možda najjači utisak jeste to da se gotovo svi među sobom poznajemo, pa je sve mnogo više ličilo na nečiji rođendan (valjda zbog balona), a mnogo manje na događaj bilo kakve političke snage ili cilja. Zašto je tako, možemo samo da se pitamo, ali jedan mogući odgovor je psihološke prirode. Ono što su protivnici Parade ranijih godina spočitavali, da ima prečih problema, poput bede, nezaposlenosti, siromaštva i egzistencijalne neizvesnosti, ove godine je, izgleda, istina. Čini se da ta istina previše žulja i plaši svakog od nas, te da nikome, pa ni organizatorima Parade, nije toliko stalo do borbe za partikularna prava u trenutku kad smo svi u istom kotlu, koji tek treba da proključa. Ispada na kraju da je sve u vezi sa Paradom ponosa, osim samog događaja, mnogo zanimljivije i simptomatičnije. Pa krenimo redom.

ČUVARI MORALA: Prvi simptom društvene promene jeste reakcija Srpske pravoslavne crkve na Paradu. Ove godine, za razliku od prethodnih, mediji ih nisu zvali da ih pitaju za mišljenje, pa se patrijarh srpski Irinej sam oglasio saopštenjem, nedelju dana pred Paradu. Osim što je u svakodnevni govor uveo do tada malo poznati termin „skotološtvo“ (mislio je na zoofiliju, sa kojom je uporedio homoseksualnost), patrijarh se nije mnogo zadržao na grehu, razvratu, jalovoj grani i ostalim temama koje bi mogle da brinu duhovnog vođu, već se bacio pravo na – novčanik. Neka paradiraju, ali od svojih, a ne od naših para, zavapio je Irinej, previdevši da on i njegova organizacija ne plaćaju nikakve poreze, ali zato koriste sredstva iz budžeta Srbije.

Ovo patrijarhovo saopštenje važno je zbog jedne druge stvari. Dok se ono nije pojavilo, atmosfera u vezi sa Paradom ponosa bila je relativno mirna – nije bilo nikakvih anti-LGBT protesta, plakata ni grafita. U noći nakon saopštenja, centar Beograda išaran je grafitima „Stop paradi“ i „Peder neće šetati“. Ukratko, nakon patrijarhovog saopštenja zakotrljalo se ponovo ono mračno raspoloženje koje Beograd i inače uhvati uoči Parade i zbog kog ona uglavnom i biva zabranjena. No, uprkos tome, Parada se desila, što nam govori da SPC, uprkos sumnjama, nije ni glavno, a ni naročito moćno okupljalište snaga koje se Paradi protive.

„Dveri“ su se tradicionalno okupile na Trgu Republike u Beogradu dan pre Parade i pretile blokadom grada ako ovaj događaj ne bude zabranjen. Ipak, razišli su se negde oko dva ujutru i obećali da će se vratiti sutradan, ako Parada bude održana. Ponovo su se okupili 28. septembra po podne i prošli trasom kojom je tekla šetnja tokom Parade. Ranijih godina, „Dveri“ su nailazile na prezir navijača i sličnih grupa, upravo zato što se okupljaju dan ranije, umesto da dođu na sam dan Parade i tuku se s policijom. Ove godine, na Trgu Republike sve je vrvelo od navijača, kako Zvezde tako i Partizana. Već tad je bilo jasno da su ovi „čuvari morala“ došli na miting „Dveri“ kako bi se negde izduvali, jer ih niko nije organizovao za sam dan Parade.

Ključni događaj u tu nedelju 28. septembra, zapravo, uopšte nije bila Parada ponosa, već hitna konferencija za novinare koju je u Vladi Srbije zakazao premijer Aleksandar Vučić. Glas o toj konferenciji stigao je ubrzo nakon vesti da je Andrej Vučić dobio batine od žandarmerije, pa se samo dalo nagađati šta će biti tema o kojoj će premijer govoriti, i na koji način će „ukrasti šou“. Ispalo je da je predsednik Vlade Srbije digao novinare na noge u tri po podne da bi im pričao o stočnom fondu. Na Paradu se osvrnuo kratko, izrazivši zadovoljstvo što je Srbija pokazala da ume da poštuje različitosti. „Mi nismo ovo uradili zbog EU, već zbog Ustava, zakona i poštovanja prava svih, naš posao je da zakone i Ustav sprovodimo, ma koliko ne bilo lako i to dolazilo u koliziju sa našim uverenjima“, rekao je Vučić, nesvestan da upravo izgovara kako su njegova uverenja u koliziji sa Ustavom. Onda je nastavio o drugim temama, koje nimalo nisu bile hitne. Niko od novinara nije pitao čemu hitna konferencija za medije, a prva dva pitanja čak se nisu ni odnosila na događaje od tog dana, nego na aranžman Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom. To je možda i najmučniji utisak sa konferencije za novinare u Vladi: gotovo da se niko nije usudio ništa da pita. Tek na pitanje novinara Slobodne Evrope o prebijanju brata, Vučić je kratko rekao da mu je ovo najteži dan u životu, da je dobio izvinjenje od visokih funkcionera policije i da neće biti krivičnih prijava protiv policajca koji su tukli Andreja Vučića. Kako je ovaj događaj, koji je i sam premijer u nedelju predstavio kao incident, do utorka narastao do „ubijanja brata“, saznaćemo, ako bude bilo one čuvene političke volje, koja je svih ovih godina stajala na putu održavanju Parade ponosa.

Posle svega, konačno održana Parada ponosa u Beogradu ostaće upamćena kao veliki antiklimaks. Na svu sreću, prošla je bez nasilja, ali je takođe prošla i bez ikakvog elana. Čula se i primedba da šetnja iza tri prstena policijskih kordona nije nikakav dokaz slobode i da je reč o kontrolisanoj slobodi, što je vrlo precizan opis Srbije godine 2014.