Sistemskom korupcijom država izoluje i unazađuje nacionalnu nauku, a glavninu novca za naučno istraživanje i visoko obrazovanje traći na klanovske grupacije i naučnu produkciju upitnog kvaliteta, dok kompetentne naučnike motiviše da karijeru grade u nekom manje korumpiranom sistemu
Pandemija je razotkrila dubinu globalne krize poverenja u nauku. Jedan od korena leži u raskoraku između idealizacije nauke i naučnika, i podložnosti svake društvene sfere, pa i nauke, korupciji. I spolja, od strane politike i kapitala, i iznutra, sopstvenim odnosima moći.
U visoko korumpiranim društvima poput srpskog, visok je i stepen korupcije u nauci. Oduzimanjem doktorata Siniši Malom, Univerzitet u Beogradu je privremeno sprečio kolaps poverenja u visoko obrazovanje, ali pretnja ostaje jer sistemska korupcija nastavlja da tiho razara srpsku nauku i univerzitet.
Javnost je slabo upoznata sa problemima korupcije u srpskoj nauci, pa je cilj teksta da baci svetlo na jedan od njenih mehanizama.
PARAMETRI VREDNOVANJA
Osnovni resurs u naučnoj zajednici i glavnu metu korupcije predstavljaju finansije namenjene istraživanjima, te zapošljavanje i naučno napredovanje. U interesu je države i njenih ulaganja da finansijsku pomoć dobiju najvrednija istraživanja i da na pozicijama koje država plaća rade najbolji naučnici.
Raspodela oba ova resursa vrši se na osnovu ocene naučnih rezultata kandidata, gde najvažnije mesto zauzimaju naučne publikacije. Za svako nastavno i naučno zvanje, kao i za rukovođenje naučnim projektom, postoje uslovi formulisani kroz tip i broj naučnih publikacija, a kada više kandidata ispunjava uslove – onaj sa boljim publikacijama imaće prednost.
Kada se ova oblast uređuje, cilj bi trebalo da bude da se zna koji su parametri po kojima se naučni radovi vrednuju, da evaluatori budu nezavisni, te da tako državi obezbede stručnu i objektivnu ocenu. Osnovno sredstvo za to je propisivanje vrednosnih kategorija naučnih publikacija.
Na primer, članak objavljen u međunarodnom časopisu izuzetne vrednosti (u zvaničnoj nomenklaturi, članak kategorije M21) boduje se više od onog u vrhunskom međunarodnom časopisu (M22), ovaj pak više od radova u ostalim međunarodnim časopisima (M23). Slede tri kategorije nacionalne periodike (M51, M52, M53). Prirodno, izbor u sva viša zvanja uključuje uslov formulisan brojem radova u međunarodnim časopisima.
Nesposobnost i korupcija jedna drugoj otvaraju vrata. Država je kategorizaciju časopisa i na njoj zasnovane uslove uvela bez studije održivosti: bez predstave o tome koliko naučnika u svakoj oblasti može da ispuni uslove i bez plana za sprovođenje i nadzor tranzicionog perioda (kroz pomoć domaćim istraživačima i urednicima u integraciji u međunarodnu nauku, odnosno proveru ispunjenosti uslova kod domaćih publikacija za dodeljenu kategoriju).
Reformu je trebalo da sprovedu oni koji su prečicama došli na rukovodeća mesta, te da praktično sebe zamene onima koji stvarno imaju zapažene naučne rezultate.
SISTEMSKA KORUPCIJA
U kontraofanzivi, ugrožena naučna hijerarhija, podržana strahom naučnih radnika od loše isplanirane i nedorečene reforme, od države iznuđuje izmene regulative, kojima se procedure obesmišljavaju i uspostavlja se sistemska korupcija, pretvarajući sredstva borbe protiv zloupotrebe u sredstva za njeno vršenje.
Opisaću dve takve reprezentativne izmene. Jedna se dogodila već u procesu pripreme danas važećeg načina vrednovanja, koji je prihvaćen 2008. godine. Reč je o uvođenju četvrte, oksimoronske kategorije međunarodnih časopisa: nacionalni časopis međunarodnog značaja (M24). Ona uključuje časopise koji realno nemaju potrebne međunarodne važnosti (jer bi inače ispunili uslove za prave međunarodne kategorije), već ih država dekretom proglašava takvima. Broj bodova koji takvi časopisi nose u postupku vrednovanja naučnih rezultata isti je kao za prave međunarodne.
Kao kada bi Ministarstvo sporta pojedinim olimpijcima koji nisu došli do odličja dodelilo sopstvene olimpijske medalje, i potpuno ih izjednačilo sa onima koji su te medalje zaista i osvojili.
Umesto da uzurpatore u nauci zameni najboljim naučnicima, kategorizacija tako uzurpatorima daje veću moć. Kao urednici sada tobožnjih međunarodnih časopisa, oni još direktnije kontrolišu čitava naučna polja: naučnici koji nemaju kvalitet da objave u međunarodnom časopisu ili ne poznaju procedure, kojih je ogromna većina, svi zavise od milosti urednika takvih časopisa.
Najnoviji pravilnik, koji u decembru 2020. donosi Ministarstvo, uvodi još drastičniju novinu. U oblasti društvenih i humanističkih nauka, pored kategorije dekretnih međunarodnih časopisa (M24) – i kategorija stvarnih međunarodnih časopisa (M23), može dekretom biti dodeljena nacionalnim časopisima koji nisu prepoznati u međunarodnoj naučnoj zajednici. Ovde već Ministarstvo sporta takmičarima u sportovima koji nam posebno loše idu dodeljuje ne svoje, već medalje Olimpijskog komiteta.
Tako kategorizacija danas uz stvarne međunarodne časopise (M21, M22 i M23 po međunarodnim merilima) obuhvata i dve klase čistih alatki korupcije: nacionalne časopise dekretom svrstane uz međunarodne (dekretni M23) i nacionalne časopise u dekretnoj kategoriji međunarodnih časopisa (M24).
KO DONOSI DEKRETE
U ishodu, retki naučnici koji u srpskim uslovima ostvare takav uspeh da im članak bude objavljen u pravom međunarodnom časopisu, bivaju izjednačeni sa onima koji objavljivanje jalovih radova isposluju kod urednika domaćeg časopisa obuhvaćenog dekretom. Podvig uredništva koje u srpskim uslovima uspe da razvije međunarodno priznat časopis biva omalovažen, izjednačavanjem sa uredništvom časopisa koji je samo dekret prepoznao kao međunarodni.
Ovo su tek konture groteske, a već u njima se ocrtava pitanje ko donosi dekrete. Kategorije časopisima dodeljuju matični naučni odbori (MNO) – tela koja za svaku naučnu oblast formira Ministarstvo. Članove ovih tela predlažu naučne institucije, a bira ministar. U stvarnosti se pretežno formiraju tako što politički uticajan naučnik isposluje da ga postave za predsednika MNO, a svoje ljude od poverenja uključi kao članove.
Igrom slučaja koji to nije, predsednik MNO je obično i urednik nekog dekretno međunarodnog časopisa: on, bez brige za sukob interesa, kao urednik časopisa biva izabran u MNO i, bez brige za sukob interesa, dodeljuje kategoriju samom sebi. Nadalje, što ste bolji sa MNO, viša je i naučna vrednost vašeg časopisa.
Uprkos brojnim reakcijama naučne javnosti (npr. zahtev MASA, ili peticija grupe naučnika), MNO se do danas formiraju i posluju netransparentno, uprkos odredbama zakona – odluke ne podupiru javno dostupnim obrazloženjima, analizama, izveštajima, mere višestrukim aršinima, i rukovode se ličnim i klanovskim interesima.
Korumpiranost sistema kroz obesmišljene kategorizacije publikacija i izostanak kontrole formiranja i rada MNO čini da njihovi članovi, često bez iskustva objavljivanja u publikaciji stvarnog međunarodnog značaja, i u sukobu interesa, časopisima koje sami uređuju dodeljuju status međunarodnog.
DOBRO OPRAVDANJE PRIZNANJA VREDI
Tako je prof. Miomiru Despotoviću, glavnom i odgovornom uredniku časopisa Andragoške studije, dr Bojanu Joviću, glavnom i odgovornom uredniku časopisa Književna istorija, prof. Milošu Kovačeviću, glavnom i odgovornom uredniku časopisa Srpski jezik i dr Kosti Nikoliću, zameniku glavnog i odgovornog urednika časopisa Istorija 20. veka, zajedničko to da su svi članovi MNO nadležnih za časopise koje uređuju.
Svim ovim časopisima pak zajednička je najviša dekretna kategorija – najpre M24, a nakon izmene iz 2020. godine M23, uprkos tome da za četrnaest godina kako se kategorizacija vrši nisu prepoznati na međunarodnim listama Journal Citation Report i Web of Science, koje domaća regulativa uzima kao merodavne.
Opravdanje koje se obično navodi za poseban tretman društvenih i humanističkih disciplina je njihova uloga u istraživanju i očuvanju nacionalnog identiteta, domen koji je navodno nezanimljiv za međunarodnu naučnu zajednicu. Ovaj argument lako obara bogata produkcija srpske naučne dijaspore na antropološke, istorijske, lingvističke i književne teme vezane za Srbiju i za srpski identitet, jezik i književnost.
Samo opisani mehanizam, sistemska korupcija kategorizacije publikacija, dovoljan je da organizovanoj grupi predatora omogući uzurpaciju svih pozicija odlučivanja, od MNO i naučnih fondova do komisija za izbor u zvanje – a i u drugim oblastima naučne politike mehanizmi su slični.
Sistemskom korupcijom država izoluje i unazađuje nacionalnu nauku, a glavninu novca za naučno istraživanje i visoko obrazovanje traći na klanovske grupacije i naučnu produkciju upitnog kvaliteta, dok kompetentne naučnike motiviše da karijeru grade u nekom manje korumpiranom sistemu.
Autor je redovni profesor slovenske lingvistike na Univerzitetu u Gracu sa više od deset godina iskustva u srpskom sistemu nauke
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
