Kineski most prema Evropi

Svetska ekonomska kriza i prazna državna kasa na pragmatičan način preusmerile su spoljnopolitičke prioritete Srbije. Nakon što se više od godinu dana diplomatska energija zemlje iscrpljivala u „odbrani“ Kosova, poslednjih meseci fokus je pomeren prema rešavanju važnih praktičnih problema. Intenzivirani su kontakti sa Briselom, a energetsko partnerstvo sa Moskvom trebalo bi da bude verifikovano kreditnim aranžmanom od milijardu evra. Najvažnija novost u tom paketu svakako je Peking, odakle se upravo vratila visoka političko-privredna delegacija sa Borisom Tadićem na čelu, sa očekivanjima da i Kina u takođe impozantnom iznosu od milijardu evra kreditno podrži infrastrukturne projekte u Srbiji.

Diplomatsko udvaranje Pekingu, kao „četvrtom stubu“ (Boris Tadić) naše spoljnopolitičke strategije srećno se, izgleda, preklopilo sa aktuelnim kineskim interesom na evropskom tlu. Predsednici Srbije i Kine, Boris Tadić i Hu Đintao složili su se prošle sedmice oko strateškog partnerstva dveju zemalja i ta, kada je o kineskoj strani reč, ekskluzivna naklonost prema Srbiji – Kina za strateške partnere ima još samo četiri zemlje – Sjedinjene Američke Države, Rusiju, Brazil i Južnu Afriku – svakako je značajan diplomatski uspeh Beograda. Iskustvo i dosadašnja praksa, međutim, nalažu racionalan oprez kad na dnevni red dođe ispunjavanje strategije „konkretnom saradnjom“, prvenstveno u oblasti ekonomije…

Šta je sve spakovano u „strateškom koferu“ koji je brojna delegacija donela iz Pekinga znaće se u narednim mesecima. Od široke ponude koju su srpski političari i privrednici izneli na sto u kineskoj prestonici, od pet mostova, lučkih kapaciteta, specijalnih zona, obilaznice oko Kragujevca, spajanja Šapca sa Koridorom 10, do ulaganja u Ikarbus i FAP itd., kako izgleda, Kinezi su za sada pokazali interesovanje samo za izgradnju mosta Zemun–Borča. I to pod uslovom da budu zadovoljni studijom izvodljivosti koja bi trebalo da bude završena do kraja godine i da to, kada je reč o glavnim izvođačima radova, stvarno bude „kineski most“. U tom slučaju, kako je nakon potpisivanja okvirnog sporazuma o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji Čen Demingom izjavio vicepremijer Mlađan Dinkić, Kinezi su voljni da ovaj poduhvat kreditiraju sa 200 miliona evra.

Izvesnost ovog poduhvata potvrdio je i predsednik Tadić, na kraju petodnevnog boravka u Kini: „Dogovorili smo se da našu saradnju otpočnemo prvim korakom, izgradnjom mosta Zemun–Borča, projektom koji će biti i za nas, ali i za naše kineske prijatelje veoma značajan i vidljiv. Taj most biće prvi ‘kineski’ most u Evropi i premošćavaće najveći evropski plovni koridor.“

OGLEDNO INVESTICIONO DOBRO: Kina je i sada važan spoljnotrgovinski partner Srbije, jer po obimu međusobne razmene zauzima četvrto mesto. Međutim, nesklad između uvoznih i izvoznih stavki je dramatičan: samo u prvoj polovini ove godine Srbija je u razmeni sa Kinom ostvarila deficit veći od pola milijarde dolara. Jednostavno rečeno, dok se uvoz iz Kine u Srbiju „meri“ milionima, izvoz iz Srbije u Kinu meri se u hiljadama – na 564,1 milion dolara vrednosti uvezene kineske robe, put Dalekog istoka iz Srbije otišlo je robe u vrednosti od samo 440.250 dolara. Ili, prema računici izvedenoj u Privrednoj komori Srbije, na svaki dolar koji se u Kinu izveze, uveze se više od 1000 dolara iz Kine.

Takođe, u ovoj privrednoj asocijaciji ističu da je teško uopšte bilo šta iz Srbije izvesti u Kinu, jer proizvodni kapaciteti te zemlje pokrivaju i inače „pola sveta“, uključujući i potrebe svog domaćeg tržišta. Drugim rečima, nema toga što se u Srbiji može proizvesti, a da se to ne pravi u Kini brže, višestruko jeftinije i u mnogo većim količinama.

foto: draško gagović

Naravno, trgovinski deficit sa Kinom, kao trenutno najvećim svetskim ponuđačem svih mogućih proizvoda široke potrošnje, imaju i druge, mnogo veće i mnogo razvijenije zemlje, počev od Amerike do zemalja Evropske unije. Međutim, one su na drugi način značajni kineski ekonomski partneri. Prvenstveno kao veliki investitori u Kini koji preko kompanija, veoma često u zajedničkom vlasništvu sa Kinezima, „uvoze“ u Kinu njoj toliko potrebno znanje, vrhunsku tehnologiju i tržišno upravljačko iskustvo.

Konačno, kao privreda u zahuktalom usponu, Kina je veliki svetski konzument energenata i sirovina. Energetsku i sirovinsku glad Kina već duže vreme podmiruje, osim na azijskom kontinentu i u Africi (u mnogim afričkim zemljama Kina se umnogome ponaša kao „banka“, jer investira i kreditira tamošnju proizvodnju u za nju važne energetske proizvodne i infrastrukturne kapacitete) i u Južnoj Americi.

U tom kontekstu gledano, Srbija ni na koji način ne može da udovolji kineskim ekonomskim apetitima. Utoliko je intrigantnije visoko političkodiplomatsko rangiranje Srbije kao „strateškog partnera“. Dobri poznavaoci prilika u Pekingu nude za to racionalno objašnjenje. Već duže vreme Kina ima velike probleme sa Evropskom unijom zbog njenog protekcionističkog odnosa kada je reč o uvozu jeftine kineske robe. Takođe, znatan deo svojih ogromnih deviznih rezervi Peking je voljan da investira u Evropu, ali EU za sada na to ne gleda previše blagonaklono. Tako se, sticajem okolnosti, pokazalo da je trenutna geostrateška pozicija Srbije idealna – na evropskom je tlu, a još nije u Evropskoj uniji.

Iz pekinškog ugla gledano, Srbija bi mogla da bude „investiciono ogledno dobro“, na kome bi se pokazala kao solidan partner prihvatljiv kasnije i za Evropsku uniju.

ŠANSA I IZAZOV: Aktuelna kineska strategija evropskog otvaranja za Srbiju je velika šansa. Istovremeno i veliki izazov. Pri tom, dosadašnje iskustvo u međusobnim odnosima teško da može biti od neke pomoći, bez obzira na činjenicu da bilateralni odnosi, generalno uvek dobri, postoje već više od tri decenije.

Istorijskog podsećanja radi, treba reći i da je svojevremeno kinesko otvaranje prema svetu počelo upravo preko ondašnje Jugoslavije (prvi strani državnik koji je nakon smrti Mao Cedunga posetio tada usamljenu i od celog sveta samoizolovanu Kinu bio je Josip Broz Tito). Put koji je već tada utrla politika otvorio je prolaz jugoslovenskoj privredi, u tom kontekstu u znatnoj meri i srpskoj. Privrednici su ga, međutim, „popločavali“ uglavnom svojim nerealnim ambicijama o osvajanju kineskog „obećanog tržišta“. Ambicije i iluzije uvek su se tvrdoglavo obijale o elementarno nepoznavanje kineskog društva, kineskih ekonomskih potreba, kineske tradicije i – što je najvažnije – kineskog poslovnog mentaliteta.

Razočarani sopstvenim neuspesima, ovdašnji privrednici olako su dizali ruke od poslovanja sa Kinom i tamošnjim partnerima. Tako je privredna saradnja, kako se to iz godine u godinu pokrivalo diplomatskom frazom, i onda i sada dramatično kaskala za političkom.

Utisak je da ni sada u srpskoj političkoj i privrednoj eliti ne postoji sveobuhvatna strategija ekonomskog povezivanja sa Kinom.

U finansijskoj iznudici, bogata kineska državna kasa u ovom je trenutku opsesivno privlačna mnogim posrnulim ekonomijama širom planete. Isto važi i za srpsku. Ponuđeno široko investiciono polje, koje uključuje bescarinsku zonu, privilegovan tretman, direktno angažovanje kineskih firmi i sl., u mnogim je segmentima primamljivo za dalekoistočne partnere. Po svemu sudeći, poslovanje sa Srbijom sa kineske strane najviše bi nalikovalo spomenutom „afričkom modelu“, a na Srbiji je da u tom okviru nađe svoj interes.

Kinezi, naime, visoko cene prijateljstvo i korektnost u političkim odnosima. Pogotovo nisu ravnodušni prema gestovima solidarnosti kada su u nevolji. Šatori koje je Ministarstvo odbrane Srbije poslalo kao pomoć nakon stravičnog zemljotresa u kineskoj provinciji Sečuan, učinili su Dragana Šutanovca jednim od najcenjenijih ovdašnjih političara u Kini.

Ali su pre svega pragmatični i u poslovnim odnosima slede isključivo interes. Ako ga među ponuđenim projektima nađu, ne treba sumnjati da će „odrešiti kesu“. Pod uslovom da, kada se sve sabere i oduzme, budu na dobitku. Kroz povećani uvoz kineske robe na ovdašnje tržište, zapošljavanje sopstvenih građevinskih kapaciteta i radne snage, ili nečeg trećeg – svejedno.

Za sada u znatnoj meri neprozirni elementi kinesko-srpskih poslovnih aranžmana, neke ovdašnje ekonomske stručnjake navode na ozbiljne slutnje o njihovim krajnjim efektima. U prvom redu sa stanovišta osnovnog strateškog opredeljenja Srbije da se što pre priključi Evropskoj uniji. U tom slučaju strateška partnerstva (i privilegije koje za jednu stranu iz toga slede), kako oni kažu, gube smisao.

Kulturni skandal: Slučaj »Letnje palate«

IPAK PRIKAZAN: Kadar iz filma
„Letnja palata“

Kineski film Letnja palata Lou Jea nije prikazan 1. decembra 2006, na otvaranju Novog festivala autorskog filma na insistiranje ambasade Narodne Republike Kine u Beogradu, koja je organizatorima festivala uputila molbu da film ne bude prikazan „zarad očuvanja dobrih bilateralnih odnosa“.

Ministarstvo inostranih poslova Republike Srbije sugerisalo je organizatorima da zbog viših državnih interesa ne prikažu film, pa je umesto kineskog predstavnika na otvaranju festivala viđen rumunski film 12:08 istočno od Bukurešta, Kornelija Porumboija.

Skidanje filma Letnja palata sa programa, izazvalo je veoma burne reakcije u našoj javnosti.

Inače, u filmu su prikazani necenzurisani dokumentarni snimci događaja na Tjenanmenu 1989, kada je kineska vlast krvavo ugušila studentske demonstracije, u kojima je stradao veliki broj kineskih studenata koji su tražili demokratizaciju i poštovanje ljudskih prava u Kini.

Posle konsultacija sa članovima Saveta Festivala, koji su na zatvorenoj projekciji pogledali film Letnja palata, i posle saopštenja Ministarstva inostranih poslova Srbije, u kojem se navodi da to ministarstvo nije sugerisalo da film ne bude prikazan, Savet i organizator Festivala odlučili su da film ipak bude prikazan u festivalskim dvoranama, pa je u dvorani Kulturnog centra u Beogradu upriličena novinarska projekcija kineskog filma, ujedno i komercijalna projekcija za koju su bile prodate 182 ulaznice.

Kako su novine izvestile, „tom prilikom je otvoren i Festival koji se održava već četiri dana“.

Julovska euforija: Chinatown

Nedeljnik „Vreme“ je iz pera Roksande Ninčić u broju broj 357, iz 1997. godine, pisalo o „Kineskoj četvrti“ u Beogradu kao o projektu ondašnje vlasti:

„Setimo se te panike od pre skoro dve godine, svakodnevnih tekstova dopisnika ‘Politike’ iz gradova gde postoji bar neki kineski restoran, kako je Chinatown svuda u svetu elementarna civilizacijska stvar bez koje se, naprosto, ne može. Svuda po gradu u kojem žive ljudi sa deset hiljada problema po glavi stanovnika tražila se lokacija za kinesku četvrt, ni o čemu se drugom nije pričalo, neko je u novinama objavio slutnju da bi Beograđani jednog jutra mogli krenuti u centar svog grada i otkriti da su zgrade Akademije nauka, Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, uključivši i okolne objekte, pretvorene u pagode. Dr Marković je u svom dnevniku 25. februara 1996. napisala: ‘Nedavno je list „Politika“ pokrenuo akciju da se u Beogradu otvori kineska četvrt. Ta akcija je sasvim opravdana ako se ima u vidu da Beograd već dugo vremena važi za najotvoreniji i najsavremeniji grad na Balkanskom poluostrvu. Sve velike svetske prestonice danas imaju kinesku četvrt ili Diznilend. Ili, i jedno i drugo. To se, uostalom, ubraja u kriterijume kojima se ocenjuje stepen urbanog razvoja nekog grada.’ Nešto se u međuvremenu desilo, kineske četvrti ne samo da nema nego se više i ne pominje. Ostalo je, međutim, zapisano da je dr Marković na kraju svoje posete Pekingu, u vreme te kineske euforije, istakla da ‘levo orijentisani ljudi čitavog sveta danas u Kini mogu naći podršku za svoja uverenja’.“