Kćeri moja, dal’ Jašaru da te dam

Pojam „mešoviti brak“ nije postojao do početka rata na ovim prostorima. Tek kada su se bivši Jugosloveni podelili na crvene, plave, zelene, krst, nekrst itd. postalo je bitno ko se s kim pomešao, ukrstio i ujedinio, a institucija mešovitog braka postala je problem za čitave porodice, koje su se raspadale zahvaljujući ratu i svojoj „mešovitosti“. Početkom devedesetih, u Kragujevcu, usred Šumadije, gde u to vreme nisu pucale ni petarde, jedan novoprobuđeni Srbin, pravoslavac, ostavio je ženu Bošnjakinju posle petnaest godina braka – zbog njenog porekla. Žena i dan-danas živi u Kragujevcu. Ovako bizarnih priča ima mnogo, iz prostog razloga što su, pre raspada SFRJ, mešoviti brakovi bili sasvim normalna pojava, naročito u multietničkoj Bosni i Hercegovini. Tipičan primer za to je mesto Prnjavor, gde je do 1992 godine više od polovine sklopljenih brakova bilo mešovito.

Tokom rata, broj ovih brakova je opao, ali ih je ipak bilo, a kako godine odmiču, broj onih koji biraju partnera druge nacionalnosti sve je veći. U većim gradovima BiH broj mešovitih brakova gotovo je izjednačen sa onim od pre rata. Svedoci kažu da su, u početku, ovakve svadbe najavljivane tiho i stidljivo, a išlo se dotle da je muzički repertoar bio uglavnom u duhu bratstva i jedinstva, kako nikom od zvanica ne bi bila povređena nacionalna osećanja. Nisu ljudi znali da i najveći srpski/hrvatski (nepotrebno precrtati) nacionalista posle nekoliko špricera zaplače uz „Ne klepeći nanulama“. Ko su ljudi koji su u takvim brakovima, zašto su za vreme rata bili žrtve diskriminacije i nasilja i kako su se snalazili u ratnom vihoru? Da li su njihove porodice garant da je miran suživot u BiH moguć?

JE L’ NAŠA: Slobodan i Fatima Dobrijević u braku su pedeset godina. Žive u sarajevskom naselju Pofalići i ističu da se nikad u životu nisu pokajali što su za životnog saputnika izabrali, kako kažu, „drugu vjeru“. „Kad smo se htjeli uzet’, njeni su to otkrili, pa joj nisu dali ić’ na posao. Zatvorili je u neku prostoriju da se ne bi udala“, priča Slobodan, a Fatima dodaje da je sedam dana bila zatvorena, jer joj otac nije dozvoljavao da se uda za pravoslavca. Na kraju je iz rodne Tuzle pobegla u Sarajevo. Kod Slobodana je bilo malo jednostavnije: „Kad sam mojima rekao da se ženim, prvo me majka pitala je li naša. Rekao sam da jeste i pomislio: ‘Ovo će biti problematično.’ Pred večeru su me pitali kako joj je ime. Stari se prekrstio i izustio: ‘Ajme njoj, nisi mogao nać’ nekakvu našu!’ Kad je otac vidio Fatimu, svidjela mu se.“ Dve godine pošto što su se Dobrijevići venčali, Fatimin otac joj je poručio da može da dođe u posetu. Tri godine kasnije, Fatimini i Slobodanovi roditelji su se upoznali. „To je bio divan susret i od tada, pa sve do rata, živjeli smo normalno i sretno“, kaže Fatima. Oboje kažu da im je najteže bilo za vreme rata, jer su se našli na udaru svih zaraćenih strana. Fatima je otišla u Tuzlu, a Slobodan je završio kao izbeglica u Sloveniji. Ali, tamo nije sedeo skrštenih ruku. Kako tvrde njihove komšije, iskoristivši veze koje je stekao kao predsednik sarajevske opštine Ilijaš, za sve stanovnike ove opštine, bez obzira na nacionalnost, organizovao je dopremanje humanitarne pomoći iz Slovenije.

Za Nikoletu Milašević i Farisa Dobraču smešno je da vera i nacionalnost budu kriterijum pri izboru supružnika: „Na primer, zaljubim se u neku devojku, priđem joj i posle nekoliko kontakata saznam da nije moje nacionalnosti. Mislite da se tada ‘odljubim’? I kada mi devojka kaže da nije moje nacionalnosti, šta ja na to da kažem? Ne volim te više?“, pita se Faris kroz smeh. Sa Nikoletom se venčao posle rata. Ona je nezavisni novinar, a on snimatelj. Slažu se da ljubav ne bi smela da ima granice. Međutim Nikoleta kaže da je u okviru jednog OEBS-ovog projekta o slobodi medija razgovarala sa srednjoškolcima i da se uverila da je stvarnost ipak drugačija: „Kao dve ciljne grupe imali smo decu sa jedne i druge obale Neretve koja su radila zajedno. Posredno smo sa svima pričali na temu multietničnosti. Nažalost, nismo imali nijedno dete, tinejdžera, koje je reklo da mu ne smeta da se zabavlja sa muslimankom ako je Hrvat ili obratno. Pokušavala sam da ih navedem na to da ljubav ne bira ljude po nacionalnosti, ali sve se uglavnom svodilo na to da sam dobijala upitne odgovore: ‘Kako ću ja svojim roditeljima njega ili nju predstaviti?’“. Nikoleta se priseća i svog boravka na Kosovu, gde je snimala dokumentarni film. Srbi su pristajali da razgovaraju tek kada bi im pokazala ličnu kartu sa prezimenom koje se završava na „ić“, a poverenje Albanaca zadobila je zahvaljujući tome što joj je majka muslimanka: „Tada sam shvatila da postoji veliki problem u svakodnevnoj komunikaciji, a da ne govorim o emotivnim vezama“, kaže Nikoleta i dodaje da ta vrsta problema nije prisutna samo u malim mestima, kao što su Dečani, već i u „velikoj“ Prištini. Ipak, kao najvažnije iskustvo prepričava epizodu kada joj je sada već bivša prijateljica, inače muslimanka, rekla: „Ja mogu voditi ljubav sa svakim, ali ću se udati za muslimana, jer ne želim da moje dete bude kao ti.“ „Pitala sam šta sam to ja. Njen odgovor je bio da ja i meni slični ne znamo ko smo i čemu pripadamo“, kaže Nikoleta, koja se izjašnjava kao ateista, iako veruje u boga: „Moram se tako nazivati, jer ne mogu da pripadam jednoj, drugoj ili trećoj nacionalnoj religiji.“

SVADBE I SAHRANE: Koji se praznici obeležavaju u porodicama gde su supružnici različite veroispovesti? „U našoj kući se to nije obilježavalo, sem rođendana, Nove godine i državnih praznika. Po vjerskoj osnovi nikad kod nas nije bilo podjela“, kaže Slobodan Dobrijević. Isto odgovara Nikoleta Milašević, koja je i sama dete iz mešovitog braka: „Verski praznici se ne slave, jer su se moji roditelji tako dogovorili kada su sklopili brak. Ali, meni nikada nisu branili versko obrazovanje.“ S druge strane, njen suprug je odrastao u tradicionalnoj muslimanskoj porodici. „Mi smo slavili Bajram i ramazan, ali su nam kućni prijatelji bili i pravoslavci i katolici i Jevreji, pa smo kod njih išli na njihove praznike. Zato nikada nisam razmišljao da li je važno da mi devojka bude druge vere“, kaže Faris i dodaje da prihvata samo podelu na ljude i neljude. Iako muslimanka, Fatima Dobrijević redovno odlazi u crkvu i pali sveće pokojnicima svog supruga koji su pravoslavci: „Mnogi su se čudili zbog toga. Ja sam smatrala da je to normalno i da na taj način poštujem pokojnike svog supruga i vjeru kojoj oni pripadaju.“ Zanimljivo je da, iako su zajedno proveli pedeset godina, Fatima i Slobodan neće biti sahranjeni na istom groblju: „Tek sada se plašimo smrti i onoga što nas čeka. Ja ću biti sahranjena na muslimanskom, a Slobodan na pravoslavnom groblju“, kaže Fatima. Ipak, na pitanje da li se kaju, Fatima i Slobodan jednoglasno odgovaraju da bi, kada bi opet bili u prilici da biraju, izabrali jedno drugo.

Međutim, ima i onih koje je odnos okoline prema mešovitim brakovima udaljio od vere. Ćazim Dervišević i Maša Hliščanin u braku su dve godine. Oboje kažu da se ne slažu sa verskim zajednicama, jer u veri vide više lošeg nego dobrog: „U suštini, vera je dobra stvar“, kaže Ćazim, „ali, u praksi se pokazalo da se uz pomoć vere manipuliše narodom.“ I on i Maša kažu da su prerasli individualne religije, te da verske zajednice u osnovi dele ljude. Sa roditeljima nemaju problema: za verske praznike posećuju njegove, a Mašini roditelji su takođe u mešovitom braku, pa im nikada nije bilo važno za koga će se ona udati.

Kao najstariji i najiskusniji u ovoj priči, Fatima i Slobodan poručuju mladima da ne slušaju nikog osim sebe: „Suživot u BiH su održali mješoviti brakovi. Ovi brakovi mogu gradit’ Bosnu, jer sve su nam mogli uzet’, ali brak nisu“, kažu Dobrijevići.