Karić nije zadovoljan milostinjom

U jednom od poslednjih brojeva, „Vreme“ je objavilo tekst pod naslovom „Bogoljub po drugi put među Srbima“. Autor je, po mom mišljenju, „pobegao“ od aktuelnih činjenica. Vraća se u istorijat progona Bogoljuba Karića i podlegao je atmosferi progona, nametanja lažnih optužbi, a pogotovo pokušaja da se iza „afere Bogoljub“, prikriju prave „hijene tranzicione demokratije“, koje su glodale ostatke Srbije posle neviđenih sankcija i NATO agresije.

I, bojim se, da je i nehotice, prateći ono što je pisano, a napisano je 87.000 negativnih i sramotnih tekstova lišenih istine i logike, izgubio iz vida da Bogoljub Karić, ni u vreme socijalističke društvene svojine, ni u vreme „tranzicione demokratije“, nikada nije uživao bilo kakve benefite.

Niti je išta privatizovao, niti učestvovao u bilo kakvom sankcijskom kriminalu, a najmanje u istinskom „udruženom kriminalu“ uništavanja društvene imovine, jer je već bio bogat, ali i smeli graditelj novih poslovnih i društvenih odnosa, jer dok je on otvarao privatnu banku, osiguranje, privatnu televiziju, Univerzitet, na kraju i prvu mobilnu telefoniju u jugoistočnoj Evropi, dr Vojislav Koštunica, kao predsednik države, a zatim predsednik Vlade, svojom voljom ili kao „zarobljenik onih koji su ga doveli na vlast“ postaje sinonim uništavanja onog što je u Srbiji funkcionisalo i davalo produkte uprkos sankcijama.

Zapravo, kada Bogoljub Karić nije pristao na sramotno navodno dobrovoljno poklanjanje imovine, Koštuničine interventne brigade su redom upadale u Banku, Televiziju i Mobtel, ne hajući ni za sudske, ni za reakcije javnosti, a tada je napravljen i spisak oko 30 ljudi koje treba „naučiti pameti“ u zatvorima ili pritvorima, pri čemu je važilo i pravilo da čovek može da bude u njima i četiri godine bez saslušanja!

Namera mi je krajnje profesionalna. Želim u ovom tekstu da ukažem na činjenicu da vaš autor s pravom prognozira da će se uskoro „Bogoljub po drugi put /naći/ među Srbima“, jer za 11 godina sud nije uspeo da mu dokaže krivicu, osim kleveta, pa sam samim tim na pravom putu.

Njegova legitimacija uspešnog čoveka su pet miliona kvadrata poslovnog i stambenog prostora širom nekadašnjeg Sovjetskog Saveza u vrednosti od nekih 15 milijardi dolara.

Dočekivali smo i dočekujemo strane investitore koji nam podižu uslužne fabrike, tekstilnu ili auto industriju, koje zapošljavaju po hiljadu ili dve radnika, u koje i mi ulažemo „Dinkićev izum“ državne participacije po nekoliko hiljada evra po zaposlenim, a niko da se osmeli i kaže: Bogoljube, dokaži se sa svojim „Tesla gradom“ i dva miliona kvadrata površine zidanog prostora bez državne pomoći i evo ti takođe ruglo Beograda preko puta „Beograda na vodi“, na drugoj obali Save.

Uostalom, nije li stvorena medijska atmosfera da je i premijer Vučić, ne tako davno na pitanje „da li je Srbija zemlja u kojoj je SNS na vlasti, zemlja u koju se vraća Bogoljub Karić“, bio izazvan da odgovori: „To je zemlja u kojoj se sudi Bogoljubu Kariću, ali mu se daje pravo na odbranu. Sudi se onima koji su danas sto puta bogatiji i koji su to bogatstvo stekli krađom i pljačkom narodne imovine. Ne znam gde njega nađoste da nas pitate, a ne pitate DS za koju je cenu Karić podržao i doveo na vlast Borisa Tadića. Nije mi jasno i zašto DS insistira na tome?“

Dakle, niti je reč o demantu, niti o oponiranju kolegi, već samo namera da se vratimo na teren na kome smo ravnopravni, a to je da zaključujemo samo na osnovu činjenica.

I odmah da postavim pitanje: čime kolega objašnjava da se sve proglašava krađom, pljačkom, kriminalom, kada je reč o bilo kojoj oblast u kojoj je Bogoljub stvaralac, graditelj ili idejni podstrekač? Počevši od porodične garaže u Peći, na kojoj se gradi mit „srpskog sna uspeha“. Teško je poreći da su već tu stvorene dve stvari koje su začudile ne samo Jugoslaviju već i svet. Pravili su plugove, kojima smo se mi smejali, jer smo već postavljali temelje dvema fabrikama traktora, ali su Karići svoje plugove za volovsku vuču izvozili u Egipat. „Vašington post“ je pisao o „Čudu u Peći“, vašingtonska banka im je dala kredit, koji nisu mogli da dobiju ni od jedne banke u svojoj zemlji.

A činjenice koje više od svake moje tvrdnje pobijaju mnoge napise, jesu:

„U decembru 2005. godine je Vrhovni sud potvrdio rešenje o likvidaciji Astra banke, čime je – nakon oduzimanja dozvole za rad u novembru 2001. – počela likvidacija ove banke koja je stajala u centru poslovnog sistema familije Karić.“

U pravu sam kada kolegi ukazujem da se uzda samo u prošlost, a zaboravlja sadašnjost. Vaš autor se vraća šesnaest godina unazad, a Vrhovni sud je Astra banci vratio pravo na rad. Ali je dobro obavešteni guverner NBS, dan pre objavljivanja odluke Vrhovnog suda, izdejstvovao kod skupštinske većine da dobije „diskreciono pravo“ kada je reč o dodeli licence za rad. Dakle, Astra banci su na najvišoj sudskoj instanci vraćena sva prava, u trezoru je imala preko 100 miliona evra u kešu, ali se guverner oglušio o vraćanje licence.

Zašto?

Jednostavno zato što je uništavanjem Astra banke otvorena mogućnost da se likvidira i ostalih 36 privatnih banaka, i bio je to drugi korak u poklanjanju našeg tržišta „stranim mentorima“, koji su tada vladali Srbijom, a ne Koštuničina vlada!

Isto se dogodilo i sa BKTV-om. I njima je vraćena licenca, ali ne i nacionalna frekvencija. Bogoljub Karić nije čovek koji se zadovoljava milostinjom kada je reč o pravima. Sudija pogreši, sud je sebe ispravio, ali je politička vlast iznad i suda i države i ona ne da ono što sud dosudi. Nisu li ovo dokazi u prilog Bogoljuba Karića?!

I verujem da sam u pravu kada sugerišem da se proširi vizura te istorijske epohe Srbije. Premijer dr Đinđić je kliktao u Skupštini da „Mi ne prodajemo Srbiju, već srpsko tržište“, a kapitalista sa Zapada bi samo mrtav pijan prihvatio da kupi zemlju koja je prošla sankcije i NATO agresiju. On je finansirao agresiju NATO-a ne zbog fabrike u Rakovici ili Novom Beogradu, već zbog otvorenog srpskog tržišta. I to je dobio na tacni.

Posledice su katastrofalne. A krivci, nesumnjivo, dr Miroljub Labus, asistent sa Ekonomskog fakulteta /i član nekog benda, nažalost zaboravio sam ime/ Mlađan Dinkić i Božidar Đelić. Zbog njihove nedoučenosti je savezni ministar finansija dr Ranković podneo ostavku.

Cilj više nego jasan. I ključ svega je, ma iz koga ugla ko gledao, urušavanje buntovnog Karića. Mnogi zaboravljaju da je sve počelo s „genijalnim izumom Mlađana Dinkića“ da će ekstraprofitom obezbediti državi 8,2 milijarde nemačkih maraka u kešu, što je mislena imenica i za veliku Ameriku.

Jer, Karić banka, kasnije Astra banka, bila je mamac kojim je pecana daleko „veća riba“ – Mobtel. I sve je to rađeno pod plaštom „Karić je ojadio Srbiju“. Prikrivano, vešto ali i beskrupulozno. Opet se pošlo od Astra banke/ Karić banke, kojoj je nametnuta obaveza da po Dinkićevom zakonu duguje 60 miliona maraka esktraprofita.

I da ne zaboravim, od obećanih osam milijardi, Skupština je sramotno slagana da bi donela zakon, sve se svelo na prikupljenih, a pre bih rekao otetih 120 miliona nemačkih maraka, jer glavni ratni i ekstraprofiteri su bili već dobro smešteni pod skute dr Koštunice.

A sve ispričano ima smisla iz dva razloga.

Prvi je: koliko je neprofesionalno služiti se novinskim isečcima, a ne istražiti suštinu do kraja, jer samo na ovom primeru jasno je da su „Koštuničine hijene“ smatrale Srbiju zaostalim i već oglodanim plenom od sankcija i NATO agresije, pa su ga „smazale“ do kraja.

I drugi: istorija će nam se odista smejati sa koliko smo naivnosti i drskosti vlasti postupali sa onim što je Srbija imala uprkos svim pokušajima da je spustimo na kolena.

A zapravo, sve to je povezano sa Mobtelom. Poznata je priča da je Mobtel stvoren u vreme najstrožih sankcija, kada ni muva nije mogla da preleti preko granice, osim udruženih kriminalaca kod onih koji su postavili sankcijske uslove i domaćih kriminalaca, kasnijih „tajkuna“. Trebalo je novu opremu uvesti preko svih granica, trebalo je Šveđane umilostiviti da „progledaju kroz prste“, jer se oprema ne kupuje na pijaci, već se fabrikuje prema određenoj konfiguraciji terena, pa samim tim nije teško odgonetnuti i za koga se proizvodi.

Amerikanci su bili potpisali prvi ugovor, ali su odustali zbog sankcija. Naše najveće firme su pošteno rekle da ne mogu to da učine i neki bandoglavi Bogoljub Karić preuzima rizik da neko usput zapleni opremu. Karić nije odustao. Preuzeo je istovetan ugovor kakav su Amerikanci imali već potpisan. U njemu je bila i klauzula da u prvih 20 godina država neće izdati nikome još jednu dozvolu za isti ili sličan posao. Učinila je to posle samo dve godine. Izbrisali su prosto nulu iz brojke 20!

I onda opet na scenu stupa „svetski mađioničar mutljavina“ Dinkić i preko Astra banke pokreće mehanizam otimanja Mobtela. Kako?

Jednostavno, dogovoreno je da Astra banka svoj „ekstraprofit“ plati u tri rate. Na dan pre dospeća prve rate, u banku upadaju „hajduci iz NBS“ i preuzimaju samo jedan posao. Nijedan nalog plaćanja ne može bez njihovog parafa, ali oni mogu da izdaju nalog bez parafa direktora banke. Pare koje su sakupljene da se plati rata jednostavno su toga dana usmerene na druga plaćanja i do večeri je blagajna ispražnjena?! Vlast navodno pristaje da produži rok za jedan dan, ali traži da se položi garancija Mobtela?! Čudno, zar ne?! Zašto baš Mobtel?

Nastaje trka s vremenom. Stiže novac u poslednji čas, sa službenikom banke odlazi i advokat kompanije, pre 14 časova, ali vrata su već zatvorena, jer je „sistem u padu“?! I sutradan NBS donosi odluku o uplati celokupne sume od 60 miliona odmah ili – banka se zatvara.

A kakve veze sve ovo ima sa Mobtelom? Pa, promućurni Dinkić je sve to unapred nacrtao. Tražio je da banka položi nečiju garanciju, ali ne bilo čiju, nego baš Mobtelovu. I – naplatom te garancije, Mobtel se blokira. Tek toliko da se „mentor“ ove „fabrike para“ pretvara u tutora. Šalje ga opet Dinkić. Dolaze „državni ljudi“ koji čak donose odluku da uplate za Mobtel idu preko računa Telekoma, direktnog konkurenta, što će se jednog dana negde izučavati kao raritet svetske drskosti u pljačkanju privatnog biznismena u kapitalizmu!

Tako je bilo sve do nacionalizacije Mobtela, do iznošenja na javnu prodaju, do odustajanja austrijskog mutivode u svetskim finansijama, Martina Šlafa, koji povlači ponudu za kupovinu Mobtela, ali dobija garanciju da će mu država dati licencu za još jednog provajdera koja vredi 350 miliona evra. Mobtel se prodaje Norvežanima za 1,513 milijardi evra, plus onih 350 miliona za licencu Austrijancima. I eto ukupno 1,863 milijarde evra, kojima se istog trenutka gubi trag, jer je stavljena ona famozna klauzula – „stroga državna tajna“.

Ima li smisla posle svega ovog – svedeno samo na tri od brojnih drugih firmi koje su Karićima otete ili zatvorene – i dalje zamajavati narod i vređati inteligenciju nacije?