Kako posle njega

Seća li se iko više vanrednih parlamentarnih izbora 2016. godine i razloga zbog kojih su održani? Ako se podsetimo tog perioda i temeljno pregledamo medijske arhive, najupadljivija stvar u vezi sa tim izborima bila je činjenica da nikome nije jasno zašto i o čemu smo glasali tog 24. aprila. Premijer Aleksandar Vučić na pitanje o razlozima za raspisivanje izbora sve vreme je mantrao kako mandat tadašnje vlade (izabrane 2014, na takođe vanrednim izborima) ističe 2018, pa da te dve godine nisu dovoljne za sprovođenje svih planiranih reformi. Potrebno je, govorio je Vučić, bar još četiri godine da on i njegov tim sprovedu u delo sve što su naumili, pa da nam svima konačno krene u životu.

Izbori su održani, Vučić je dobio „pun mandat za reforme“ i od tada nezadrživo srljamo u progres. Međutim, redovni predsednički izbori dolaze na red, a vladajuća Srpska napredna stranka za kandidata bira nikog drugog do Vučića – istog onog koji je prošle godine tražio i dobio vanredne parlamentarne izbore, kako bi još četiri godine bio premijer Srbije.

Zapravo, prošlogodišnji parlamentarni izbori tek sada nam se ukazuju u punoći svog besmisla: i Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka znali su da ove godine treba da budu održani predsednički izbori. Takođe, znali su da treba da kandiduju nekoga. Još tada je bilo jasno da je Tomislav Nikolić potpuno marginalizovan i da je njegova kandidatura nerealna, pa čak i, kako videsmo pre desetak dana – nadrealna.

Pre tačno godinu dana, 26. marta prošle godine, potpisnica ovog teksta napisala je da Srpska napredna stranka – ne postoji. Krunski dokaz za to je činjenica da se apsolutno sva važna politička pitanja u ovoj zemlji svode na jedan, uvek isti odgovor, koji glasi: Aleksandar Vučić. Isto se događa i sada. Od početka godine, pa do pre dve nedelje, javnost je održavana u stanju konstantne napetosti i neizvesnosti zbog pitanja ko će biti kandidat SNS-a na predsedničkim izborima. Fiktivna politička organizacija koja stoji iza najmoćnijeg čoveka u Srbiji nije nas izneverila. I ovog puta odgovor je: Aleksandar Vučić.

IMA I DRUGIH PITANJA: Koji su i kakvi motivi Aleksandra Vučića da se kandiduje za predsednika Srbije, analizirali smo u prošlom broju „Vremena“ (videti tekst Zore Drčelić „Čovek koji je pobegao u kandidaturu“). Odlukom da kandiduje Vučića za predsednika, Srpska napredna stranka je prvi put u novijoj istoriji dovela sebe pred pitanje na koje će morati da pruži odgovor koji ne glasi „Aleksandar Vučić“. Ako aktuelni premijer pobedi na predsedničkim izborima, ko će voditi Vladu Srbije?

Na prvi pogled, pitanje se čini kao visoka spekulacija na „šta bi bilo kad bi bilo“ nivou. Međutim, najmoćnija vladajuća stranka, čiji lider uporno želi da ostavi utisak kako je sva muka ove zemlje na njegovim plećima, ali da on ima i sva rešenja, dužna je građanima odgovor na ovo pitanje. Jer, ako su pre godinu dana tražili pun četvorogodišnji mandat za premijera Vučića, što je rezultiralo ničim izazvanim parlamentarnim izborima na kojima su taj mandat i dobili, sada moraju da objasne šta se promenilo pa Vučić sa najmoćnije političke funkcije u zemlji želi da pređe na protokolarnu funkciju predsednika na kojoj će deliti ordenje i potpisivati zakone. I, najbitnije, ko će nas dovesti do blagostanja koje su zakazali za 2020?

Nakon što se predsednik Tomislav Nikolić „ritnuo“ i navodno izrazio želju da se kandiduje po drugi put, tabloidi su licitirali mogućnošću da mu je Vučić obećao premijersko mesto ako se povuče iz trke za predsednika Srbije. Da li je Nikolić možda taj koji će, u slučaju da Vučić bude predsednik države, doći na čelo vlade? Narodski rečeno – mrka kapa. Niko iz SNS-a nikada nije priznao da na relaciji Vučić-Nikolić postoji jaz, ima i škola mišljenja prema kojoj njih dvojica samo glume neslaganja, kako bi jedan pokrivao Istok, a drugi Zapad. Međutim, odsustvo komunikacije na relaciji predsednik-premijer, kao i potpuna marginalizacija ovog prvog, toliko su očigledni, da ni o kakvoj glumi nema govora.

Drugo, Nikolićev „ispad“ sa kandidaturom pokazao je dve stvari. Prvo, da je sklon i sposoban da se otrgne kontroli i istupa samostalno, što je u koordinatnom sistemu Aleksandra Vučića sve osim poželjno. Drugo, tokom 48 sati medijskih spekulacija na temu Nikolićeve kandidature, videli smo da postoji čitava mašinerija političara, analitičara i sličnih, koja je spremna da se u bilo kom trenutku podigne na noge i „neutrališe subjekat“. Isplivale su u ta dva dana brojne potisnute frustracije i nezadovoljstva u vezi sa ličnošću predsednika Nikolića. Ako je suditi samo po tome, Vučić bi premijersko mesto radije ustupio nekome od već poznatih ljutih oponenata, nego Tomislavu Nikoliću.

Apsolutno je izvesno da, čak i ako promeni funkciju, Vučić nema nameru da se odrekne kontrole nad svim političkim procesima u Srbiji. Stoga je pitanje ko će biti premijer zapravo pitanje o tome ko je najbolji „provodnik“ preko kog bi ovaj sa mesta predsednika mogao da i dalje odlučuje i pita se o svemu. Ruku na srce, teško je zamisliti Tomislava Nikolića kao potrčka na relaciji Andrićev venac – Nemanjina. Koliko god da je u poslednjih pet godina rađeno na tome da on bude učinjen nebitnim, nekako je u javnosti uspeo da očuva makar individualnost i, u nedostatku preciznijeg termina – lični integritet.

PREMIJER IZ ŠEŠIRA: Vučić je jak dok su mu deca verna. Ako aktuelni premijer i, moguće, budući predsednik Srbije nečega ne manjka, to su odani saradnici. Zapravo, „odani“ je preslaba reč. Nikada nijedan ministar u vladi Aleksandra Vučića nije javno istupio, a da nije i njega pomenuo. Stoga bi možda premijer mogao da bude neko iz najbližeg premijerovog okruženja. Prva imena koja padaju na pamet su iz redova aktuelnih ministara: Zorana Mihajlović, Nebojša Stefanović, Zlatibor Lončar, Jadranka Joksimović… Prvo dvoje su već na mestima potpredsednika vlade, što bi, pri izboru, mogao da im bude plus. Problem je što premijersku funkciju može da obavlja samo jedna osoba. Prokleti Ustav, zakoni, institucije i ostale trice, večito stoje na putu neviđenog procvata… Šalu na stranu, zamislimo hipotetičku situaciju u kojoj je Vučićev izbor mandatara sveden na Zoranu Mihajlović i Nebojšu Stefanovića.

foto: tanja valič / tanjug

Mihajlović je odavno „osumnjičena“ da ima velike političke ambicije. To bi joj možda išlo u prilog da nema one čuvene epizode sa nedeljnikom „Ekspres“, koji je, iz nikad do kraja razjašnjenih razloga odlučio da ne objavi intervju sa njom. Nezvanično – intervju je povučen zbog Vučićevog zazora od njenih političkih pretenzija. Ako je to istina, ministarka Mihajlović definitivno otpada.

foto: dragan kujundžić / tanjug

Nebojša Stefanović je naizgled bolji kandidat. Savršen „kanal“, lojalan Vučiću preko granice zdravog razuma, spreman i u vatru i u vodu ako ovaj to naredi. Problem sa njim je u tome što, iako za premijera želi „lutku na koncu“, Vučić ipak ne želi nekoga ko je toliko očigledna „lutka na koncu“. Ministar unutrašnjih poslova, svojom pojavom i nastupom, ne ostavlja utisak samostalne osobe, a Vučiću na poziciji premijera upravo treba neko ko, iako posve kontrolisan, ostavlja utisak nezavisnosti i samostalnosti.

Majka svih pitanja jeste: ima li u trenutnom sastavu vlade žive duše koja ostavlja utisak samostalne i sposobne osobe? Odgovor je odričan, ali samo je mali deo krivice za to na članovima vlade. Pre će biti da ih je premijer sve poklopio i pokorio snagom sopstvenog javnog nastupa. To nam, s druge strane, govori da je Vučić, iako viđen kao moćan i sposoban, takvu sliku o sebi izgradio isključivo time što je učinio da svi oko njega izgledaju slabašno i nesposobno. Upravo je izbor premijera trenutak kad bi mogao da plati visoku cenu za vođenje takve politike.

NEKI NOVI KRSTIĆ: Ne treba isključiti ni mogućnost da premijer bude neka nestranačka ličnost, moguće i iz aktuelnog sastava vlade, poput Ane Brnabić ili Dušana Vujovića. Ministar Vujović bi u toj podeli bio Vučiću ono što je Mirko Cvetković bio Borisu Tadiću. Ali, teško da će Vučić ići putem koji je Tadića odveo u propast. Ana Brnabić je višestruko bolje rešenje. Ako se setimo Vučićevog ushićenja s kojim je, najavljujući svoj novi kabinet 2016. rekao da će u vladi biti i jedna „gej ministarka“, nije teško zamisliti ga kako najavljuje Anu Brnabić kao „gej premijerku“. To što njena seksualna orijentacija nema ama nikakve veze ni sa resorom koji vodi, niti bi imala u slučaju da dođe na čelo vlade, nije bitno. Bitnije je kako bivši radikal zamišlja „evropske vrednosti“. Zbog svog nakaradnog shvatanja tog sistema, udruženog sa proevropskim odelom u koje se obukao, i jeste paradirao seksualnom orijentacijom Ane Brnabić. Iz različitih razloga, svima je bilo neprijatno. Osim njemu.

Činjenica da su već članovi vlade mogla bi da bude „minus“ za svakoga u aktuelnom Vučićevom kabinetu. Naime, čitava Vlada Srbije je od prvog dana pod potpunom Vučićevom kontrolom, sačinjena od ljudi koji su konstantno omalovažavani i ponižavani. Jeste da su sami pristali na to, ali to ne znači da nisu frustrirani zbog položaja u kom su se našli. Izbor jednog od njih za mandatara, odnosno premijera, dovela bi do trvenja, ljubomore i mogućih sukoba. Posle skandala sa Tomislavom Nikolićem i Velimirom Ilićem, Vučić sebi teško da može i želi da priušti još ljutih i razočaranih koji bi zaređali po medijima, u želji da istresu što više prljavog veša.

Naravno, ne bi trebalo da isključimo ni stari, oprobani recept dovođenja novog čoveka, nekog genija ili uspešnog biznismena iz inostranstva poput Lazara Krstića ili Saše Radulovića. Mana ove varijante je što se do sada pokazala kao stoprocentno neuspešna. Osim ako odnekud ne izroni neki baš veliki genije, genijalniji od svih dosad.

KOALICIONI PREMIJER: Kad zagusti, tu je uvek Ivica Dačić, za svakoga ko u datom momentu ima skupštinsku većinu. Lider Socijalističke partije Srbije odlučio je da se ne kandiduje na predsedničkim izborima i da podrži Vučićevu kandidaturu. Uz to, nije nikakva tajna da Dačić insistira na tome da SPS ostane u vlasti po svaku cenu i da svojim funkcionerima otvoreno postavlja pitanje: „Šta ćete ako ne budete vlast?“ Pa ipak, izbor Dačića za premijera malo je verovatan. Od 2012. naovamo, Vučić ima povremene „napade“ želje da se otrese SPS-a. Poznato je da mnogim članovima i visokim funkcionerima SPS-a smeta što se ova stranka ponaša kao verni psić većeg i brojnijeg SNS-a. Branko Ružić i Milutin Mrkonjić već su javno kritikovali i Dačića i Vučića, a Dijana Vukomanović je zbog poniznog ponašanja prema SNS-u napustila socijaliste. Osim toga, izbor premijera iz redova koalicionih partnera može da izazove i talas nezadovoljstva u SNS-u, koji broji približno 600.000 članova. Pa zar od njih 600.000 nema nijedan dovoljno vredan da bude premijer?

Tu dolazimo do najvećeg problema za SNS i Vučića u slučaju da on dobije predsedničke izbore. Za skoro devet godina postojanja i pet godina na vlasti, ova stranka nije uspela da iznedri ništa osim Aleksandra Vučića.

Da li za to nije bilo želje ili, prosto, nije bilo mogućnosti? Od 2012. znamo da nas ove godine čekaju predsednički izbori. Bar godinu dana znamo i mi i Aleksandar Vučić da Tomislav Nikolić nije poželjan predsednički kandidat SNS-a. Da je pre godinu dana najveća, najmoćnija i najpopularnija politička stranka u Srbiji počela da kreira kvalitetnog predsedničkog kandidata, do sad bi, sasvim izvesno, uspela, ali to se nije dogodilo. Na pitanje zašto, odgovor je, opet – Aleksandar Vučić. Za njega je sve osim pobede u prvom krugu jednako porazu. Upravo zbog tog insistiranja na apsolutnoj i ubedljivoj pobedi, zbog toga što mu nije dovoljno da porazi protivnika, nego i da ga poraženog dodatno šutira i gazi (što vidimo iz odnosa prema opoziciji), Vučić se nije upustio u projekat stvaranja predsedničkog kandidata. Umesto toga, sam sebe je doveo u ćorsokak. Nema sopstvenog klona kome bi poverio mesto premijera, a i da ga ima, teško bi podneo takvu konkurenciju.