Kako gde i kako kome

Primena Bolonjske deklaracije zvanično je u Srbiji počela 2005. godine. Prve diplomirane „bolonjce“ već imamo, pa se efekti i rezultati novog sistema visokog obrazovanja mogu sagledati preciznije i pouzdanije nego ranijih godina. Prema onome što se sada vidi, sa jedne strane imamo fakultete koji su uspeli da ostvare primarni cilj: da skrate vreme studiranja i povećaju prolaznost sa jedne godine studija u narednu. Sa druge strane su fakulteti kojima to nikako ne polazi za rukom, a ova oštra podela na veoma uspešne i potpuno neuspešne dodatno je tonirana činjenicom da od 2005. godine kada je počela primena Bolonje, nijedna jesen nije prošla bez studentskih protesta.

Nepotpune informacije pokazuju da tek svaki drugi student uspeva da sakupi 48 ESPB bodova i zakonom propisanih kao minimum za uslov. Krivicu za ovako loše rezultate verovatno snose svi – Ministarstvo prosvete, visokoškolske ustanove, ali i sami profesori. A ima i glasova koji tvrde da je kriv srednjoškolski sistem. Nedavno je završena analiza prolaznosti na fakultetima u Srbiji, ali je vrlo teško doći do podataka za sve fakultete, jer se pokazalo da su za mnoge rezultati bolna tema o kojoj ne žele da pričaju. „Bojim se da je stanje mnogo lošije nego što se predstavlja. Fakulteti ne žele da dostave podatke o prolaznosti, pa čak razmišljamo da se obratimo povereniku za informacije od javnog značaja. Čuo sam se sa kolegama iz Novog Pazara i Kragujevca i oni su mi rekli da je i kod njih isti problem. Neki su sproveli zakon, a neki ne. Ne verujem da će nam biti bolje sve dok svi ne shvate da Bolonja treba da bude ista za sve“, izjavio je nedavno Jovan Lopušina, predsednik Studentskog parlamenta.

Pravni fakultet, Kragujevac

Najdrastičniji primer loše prolaznosti je Fakultet veterinarske medicine u Beogradu, gde je uslov za upis četvrte godine dalo svega četiri studenta od 83, koliko ih je slušalo treću godinu. Na ovom fakultetu pravdaju se nekvalitetnim srednjoškolskim obrazovanjem i kažu da im dolaze manje obrazovani studenti nego ranije. „U Evropi profesor radi u grupi sa sedam do deset studenta, a mi nemamo ni dovoljno profesora. U stvari, uslovljeni smo velikim brojem studenata da bismo dobijali plate. Ovde se rade operacije, vežbe su jako važne, a u velikim grupama je kvalitet gotovo nemoguć. Potrebna nam je temeljna reforma obrazovnog sistema, ali ne treba kretati od visokog obrazovanja“, reči su kojima je Velibor Stojić, dekan Fakulteta veterinarske medicine prokomentarisao lošu situaciju.

Prema njegovim rečima, program je maksimalno revidiran, ali neke stvari nemoguće je uprostiti. Studentima nedostaju radne navike, zbog čega im je teško da savladaju određene materije. Studenti, s druge strane, optužuju profesore da Bolonju tumače proizvoljno.

Jedan od fakulteta koji je uspeo da ostvari odličan rezultat, gde je prolaznost u četvrtu godinu studija čak 92,3 odsto, jeste Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Dekan ovog fakulteta, Miodrag Popović, objasnio je za dnevni list „Blic“ u čemu je tajna uspeha: „Mi ne treba da olakšamo studije, već da skratimo vreme koje je potrebno da se one završe. To znači da student mora više da se angažuje, baš kao i profesor. Imali smo problem da dvosemestralne ispite svedemo na jednosemestralne, što je jedan od principa. Taj posao smo iskoristili i da modernizujemo gradivo. Smanjili smo broj studenta u grupama, povećali broj kolokvijuma, testova i domaćih zadataka. Sve to tera studente da uče u kontinuitetu. U ranijem sistemu naš fakultet je trajao pet godina, a u proseku se završavao za osam. Sada osnovne studije traju četiri godine i završavaju se za pet godina. Na prvoj godini pravi se selekcija jer je tu prolaznost oko 50 odsto, dok na višim godinama ona prelazi 70 odsto.“

Na Univerzitetu u Novom Sadu situacija je bolja nego u Beogradu: prolaznost prve generacije, upisane 2006/2007. godine bila je 68 odsto, sledeće godine svega 63 odsto, ali je treća generacija studenata koji se školuju po bolonjskom sistemu bodovanja ostvarila prolaznost od 77,79 odsto. Prorektor za nastavu na Novosadskom univerzitetu Milan Simić kaže da ovako dobri rezultati govore da su se studenti „zaista uozbiljili“ i da uz redovne odlaske na predavanja, vežbe i kvalitetan rad „mogu da ispune postavljene uslove“: „Podaci govore i o tome da je najveći uspeh postignut na onim fakultetima gde se radi pojedinačno ili u manjim grupama. Inače, zakonom propisan broj bodova za prelaz u narednu godinu studija je 60, ali je Ministarstvo prosvete svake godine korigovalo uslove i smanjivalo tu cifru na 40, 42, pa 48 bodova. Tokom protekle školske godine petina brucoša je stekla manje od propisanog minimuma, dok je prolaznost na drugoj i trećoj godini bila 60, odnosno 50 odsto“, kaže Simić.

Koliko god lutali i ne bili sigurni u efekte sprovođenja Bolonje u Srbiji, na redovnim konferencijama ministara obrazovanja zemalja potpisnica Bolonjske deklaracije Srbija dobija solidne ocene za napredak u oblasti obrazovanja. Ove godine u aprilu, u belgijskom gradu Luvenu, održana je konferencija na kojoj je Srbija dobila ocenu 3,8. Ministar prosvete Žarko Obradović rekao je da Srbija prema oceni koju je dobila spada u gornju polovinu od ukupno 46 zemalja koje primenjuju Bolonjsku deklaraciju. „To ipak govori o kvalitetu našeg obrazovanja, jer ne smemo zaboraviti da smo mi kasnije nego neke druge zemlje krenuli u primenu Bolonjske deklaracije“, kazao je Obradović.

Srbija je do sada tri puta ocenjivana za primenu Bolonjske deklaracije. Prva ocena 2005. godine bila je 2,2, dok je 2007. u Londonu napredak Srbije u visokom obrazovanju ocenjen sa 4,2. Ocena se donosi na osnovu izveštaja koji podnosi nacionalni savet za obrazovanje zemlje čiji se napredak ocenjuje. Izveštaj koji svaka zemlja podnosi o tome šta je tokom dve godine ostvarila na sprovođenju Bolonje ima tipsku formu i sastoji se od 30 pitanja u kojima se traži da opiše šta je sve uradila u određenim poljima. Po predaji izveštaja boduje se ono što je u izveštaju navedeno, bodovi se sabiraju i tako dobija konačna ocena o napretku neke zemlje.