Njegov brat je dolazio često, gotovo svaki drugi ili treći dan, a govorilo se da je i predsednik Srbije do pre godinu i nešto često svraćao u Novi Sad, da obiđe prijatelje i saradnike, proveri kako napreduje “naša stvar”, prezalogaji nešto iz fjužn mađarsko-balkanske kuhinje i iskuša pokoju čašu poskupog fruškogorskog vina. Andrej je imao konkretnog posla, njemu je dodeljeno upravljanje ovim gradom i okolinom – vojvoda je od Novog Sada i Vojvodine skoro cele. Ispod njega se nalazio grof Zvonko Veselinović, pa tek onda bivši gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević i ostala boranija. Koliko je sada predsednik SNS, toliko je Vučević onomad bio prvi čovek drugog grada u državi. Odnosno, toliko se i danas pita.
Andrej Vučić se u Novom Sadu u punom formatu pojavljuje već 2012. godine. I od tada iz njega praktično ne izlazi. Podsetimo da je nakon lokalnih izbora te godine u ovom gradu vlast formirala Demokratska stranka sa svojim partnerima. Nakon toga je usledilo čuveno “upodobljavanje”, te je gradska vlast usklađena sa Vučićevom. Da bi se to izvelo u Novom Sadu, bilo je potrebno malo nasilja, pretnji i ucena, pa je u grad dospeo Andrej sa kratko ošišanim i u crnom obučenim grubijanima, sa sve džipovima i lakim naoružanjem za pojasom. Teže su držali u gepeku. Ubrzo su ubedili mnoge odbornike da je potrebno da podrže novog velikog gazdu.
Iz neke ladice za gradonačelnika je izvučen Vučević, Vučićevski drug iz detinjstva (roditelji su im se družili, nije tajna), i Novosađanima potpuno nepoznat čovek, iako je imao oca koji je bio visoki funkcioner Srpske radikalne stranke. Neki kažu da je procenjeno da bi Miloš mogao biti dobar izbor jer se nije bunio dok su mu onomad mladi Vučići lupali čvegere. No, to može biti samo neslana šala.
NOVI SAD – NAPREDNJACIMA VAŽAN GRAD
Novi Sad je za SNS vrlo bitan. Ne ono kao Srpska Atina, bole njih pančika za nauku, obrazovanje i prosvećenost. Ne može se reći, dobro su procenili da ovaj grad može biti naprednjačka “zlatna koka”, i da se iz njega mogu izvući dobri i perspektivni novci za stranačke i lične buđelare. Trebalo ga je držati čvrsto, pod strogom kontrolom. Bezmalo svi politički i kriminalni klanovi stavljeni su u funkciju stranke, nema sukoba i problema, gazda je samo jedan. Oni “žestoki momci” koji nisu bili zadovoljni preraspodelom plena zamoljeni su da se sklone – neki su utočište našli na ovom, a neki na onom svetu. Ostali su dobili unosne poslove, a bogami i mogućnost da svoje etičke i estetske nazore primene u praksi. Nije daleko od istine šala da je Zvonko Veselinović sa ekipom, uz stručnu podršku brata Andreja, (bio) glavni urbanista Novog Sada.
Rezultati etičkih i estetskih nagona, kombinovani sa oniričkom pohlepom, rasturili su Novi Sad mnogo više nego NATO avijacija. Ovaj nekada udoban grad, koji je nekako uspeo da preživi i devedesete i vrlo neugodne prvotranzicione godine, sada praktično više ne postoji. Zarobljen je i zatečen kriminalom, nasiljem, katastrofalnim odlukama, pretvoren u prenapučenu i preskupu kasabu. Postao je grad neverovatnih nemogućnosti.
Vučići su se u Novom Sadu navodno osećali bolje i sigurnije nego u svom rodnom gradu. Aleksandar je dolazio da nadgleda radove, ali i da se vidi sa dragim ljudima. Jako je voleo da poseti svog dugogodišnjeg političkog partnera, šaljivog novosadskog političara sa druge strane reke, koji se sada – aj da poverujemo u to – premetnuo u njegovog protivnika. Kao i mnogi drugi građanski političari, on je Vučiću koristio za napad na opoziciju sa leve strane. I to je bilo, ne može se reći da nije, uspešna strategija. Svako ko podigne glavu dobijao je šamare sa svih strana. U Novom Sadu i celoj državi. Režimski klasični arsenal tvrdio je da su u pitanju strani izdajnici plaćeni sa Zapada i intergalaktičkih fondova koje pune zaverenici protivu srpstva, a ovi drugi da iza njih stoji – Moskva. Poznato vam nešto iz današnjih vremena?
NOVI SAD SE PROMENIO
Dugo godina je glavni grad Vojvodine bio demobilisan. Neki su se plašili, neki su se dobro utalili: kao novinar niste mogli lako da nađete sagovornika koji bi javno kritikovao situaciju u gradu i zemlji. Onda je negativna selekcija učinila svoje. Mnogo pre nego drugde u Srbiji, ovde su lojalisti počeli da se zamenjuju superlojalistima. Čitaj, stručne ili bar donekle stručne ljude lojalne vlastima zamenili su raznim barabama koje se ne plaše ni boga ni zakona, jedino braće Vučić. Stručnost su proglasili za neprijatelja. Time, a i stoga što su verne koalicione partnere odstranili iz gradske vlasti, naprednjaci su vremenom stvorili veliki broj manje ili više uticajnih neprijatelja.
Istovremeno su Novosađani počeli da se, na ličnom nivou, iz godine u godinu, uveravaju da gradom vladaju banditi, te da ništa u njemu ne funkcioniše ukoliko nije u funkciji stvaranja esktraprofita. Postalo je više nego vidljivo kakve je posledice ostavio urbanistički naprednjački ekspertiment lopatom po tintari. Gnev je rastao, ali se dugo nije dao artikulisati, sve se završavalo na manjim političkim i građanskim akcijama.
A onda je usledio pad nadstrešnice. Niko iole razuman nije imao dvojbe, istog trenutka kada je strašna vest objavljena, šta se iza nesreće krije. Ono što je bar donekle utvrdilo i Tužilaštvo za organizovani kriminal. Nadstrešnica je postala neka vrsta čira koji je eksplodirao, do neba zvečeći pokazatelj da lopovluk i nestručnost postaju opasni po život. Novi Sad je od ućutkanog grada – postao bastion otpora. Ne samo on, ali je svakako isprednjačio.
TEŠKO JE ALEKSANDRU
A postao je i grad kojeg se predsednik države onoliko plaši. Svoj strah je praktički i priznao. Sedeo je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, slušao predavanja i rekao saradnicima – jao, ljudi, pa ja se bojim! Onda je prikupio novinare koji ga prate gde god da krene i saopštio da neće doći u Novi Sad u ponedeljak, 16. februara, iako je bilo najavljeno da će tog dana govoriti u SNP, na proslavi dvestote godišnjice osnivanja Matice srpske. Rekao je da nije zainteresovan da dobije batine, jer su studenti i građani-batinaši najavili protest zbog njegovog dolaska u glavni grad Vojvodine.
Šalu na stranu, Vučić dobro zna da ne bi dobio batine. Oni koji tuku nalaze sa na njegovoj strani, videli smo to veoma dobro mnogo puta, pa i u ponedeljak, kada su se studenti i građani okupili na protestu uprkos predsednikovoj odjavi. Kada gledate snimke nasilja nad građanima i novinarima na ulicama Novog Sada – možete se samo zapitati da li ima ikoga u zatvorima i drugim insistucijama zatvorenog tipa ili su svi pušteni na ulicu da brane SNS, Vučića i megaugroženo srpstvo.
To što se Vučić plaši dolaska u Novom Sadu nije bezbednosno već političko pitanje. Zna očigledno da bi njegov dolazak izazvao snažan revolt Novosađana i da bi se na ulici okupilo premnogo ljudi koji bi ogolili njegove i naprednjačke slabosti.
Ali ne treba, naravno, eliminisati ni strah kao takav. Skoro da je opšte mesto da su totalitarni vladari, koji se propagandno predstavljaju kao veliki junaci poput Herkula (ne Poaroa), zapravo prilično strašljive individue – iračkog Ahila Sadama Huseina pronašli su sakrivenog u šahtu. Princip je uvek isti: stalno se govori o snazi, odlučnosti i hrabrosti vođe, koji i sam insistira na ličnom heroizmu, branilac je nacije kojeg svi kane ubiti, raniti ili pretući, a istovremeno se razvijaju bezbrojni modeli pretorijanske grade. Okružuju se desetinama slojeva superlojalista. Nije ni vreme ni mesto da podsećamo da su mnogi takvi vladari nastradali upravo od pretorijanske ruke.
ŽIVETI VISOKO
Mnogo je puta od pada nadstrešnice Vučić najavljivao da će slavodobitno doći u Novi Sad, gde će, kako je obznanjivao, biti održan najveći naprednjački skup ever. Neobično je kako čovek može da zna da će biti organizovan “najveći” skup ukoliko na njega ljudi dolaze spontano. Možda može da zna jedino ukoliko u njega uloži brdo novaca i angažuje bezmalo sve autobusa i kombije Srbije. Možemo pretpostaviti da se Novog Sada ne plaši samo Vučić nego ga se plaše i njegovi sledbenici, s obzirom na to da među naprednjačkim turističarima ne vlada baš neka velika zainteresovanost za posetu ovom gradu. Navodno se nudila i koja crvena više, a ono ništa. Možda je to odgovor na pitanje zašto se “najveći” skup nikada nije desio.
Vučić se, doduše, pojavio u Novom Sadu 5. novembra, onomad kada se zbio prvi veliki građanski protest posle pada nadstrešnice. Cilj je bio da pokaže hrabrost, pa je nenajavljeno došao ispred kancelarije stranke okružen međedima i održao nekakav govor. Setimo se da je tog dana polupana gradska kuća, što je stara naprednjačka finta. Naprednjački krimosi su razlupali gradsku kuću kako bi demonstrante predstavili kao nasilnike. Širi plan je bio da ovo nasilje posluži kao spin koji će pokriti tragediju na železničkoj stanici. Nije uspelo.
Setimo se i da je prošle godine bilo najavljeno da će se veliki naprednjački skup na Sretenje održati u Novom Sadu, ali je prebačen u bezbedniju i manje borbenu Sremsku Mitrovicu. Skup je poslužio kao okvir tadašnje propagandne zajebancije režima, po kojoj se iza bunta građana zapravo krije namera da se Vojvodina otcepi od Srbije. Tada je Vučić govorio i o svojoj knjizi u kojoj će ispričari kako je ugušio “obojenu revoluciju”. Nije se desilo niti otcepljenje Vojvodine, niti je Vučić napisao knjigu.
Jedino što se desilo to da je svekolikom pučanstvu obznanio da hrabrost nije iluzija. Rizikovao je život i pojeo indeks sendvič preko puta Novosadskog sajma, na kojem je otvorio – bez ikakve najave – tzv. Sajam zavičaja. Okružen ljudima koji su ostali bez zavičaja upravo zbog njegove i politike njegovih političkih otaca. Taj deo grada je blokiran, a verni naprednjački aktivisti su izigravali slučajne prolaznike. Nije mu baš upalio ovaj trik. Motao se i okolo Novog Sada onomad, ali ni to nije bio baš vešt politički manevar.
“Kad Miki kaže da se boji/ on misli ozbiljno/ ima fobiju od potresa/ živi visoko”, tako počinje čuvena pesma Džonija Štulića.
