Jeziva istina i njeno zataškavanje

Kao još jedan dokaz da su na mestu na kojem živimo moguće čak i najneverovatnije stvari, tokom poslednjih nekoliko sedmica pokazuje se da su navodi Karle del Ponte i dosadašnja šaputanja o trgovini ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji bliža istini nego fantastici. Tačnije, trgovina ljudskim organima sada je već skoro potpuno potvrđena, dok se objavljivanje dokaza za tvrdnje bivše haške tužiteljke po svoj prilici neće još dugo čekati.

Na Kosovu su prethodne sedmice uhapšena trojica lekara privatne klinike „Medikus“, dok je za turskim doktorom Jusufom Erčinom Sonmezom raspisana poternica. U istrazi je utvrđeno da je Sonmez (kome je u Turskoj zabranjeno da se bavi lekarskom praksom i koji je i ranije dovođen u vezu s ilegalnom trgovinom organima), u dogovoru s vlasnikom „Medikusa“, obavljao ilegalne transplantacije bubrega. Klinika „Medikus“ je zvanično imala dozvolu za obavljanje kardiovaskularnih i pregleda bubrega, a zvaničnici kosovske policije tvrde da postoji dovoljno dokaza da je u pitanju „međunarodni lanac kriminalaca koji su privatne klinike na Kosovu koristile za obavljanje transplantacije organa“.

TURIZAM: Naravno, i do sada je bilo indicija da ovaj deo Balkana postaje pijaca bubrega i jetri – pre svega zato što je za presađivanje ovih organa potrebna nešto skromnija infrastruktura nego za, recimo, presađivanje srca, ali i zato što se bubrezi i delovi jetre presađuju sa živih donatora. Na to je pre svega upućivao izveštaj Američke zdravstvene organizacije od 21. decembra 2007. u kojem se navodi da je trgovina ljudskim organima u Istočnoj Evropi u porastu. To se, kako je navedeno, pre svega odnosi na Makedoniju, ali su i Kosovo i Bugarska označeni kao „zemlje hirurškog turizma“. Nešto ranije, u aprilu 2007, do sličnih je zaključaka došao i Havijer Raufer, direktor studija na Univerzitetskom centru za istraživanja kriminalnih pretnji i vanredni profesor Instituta za kriminologiju u Parizu. U studiji o albanskom organizovanom kriminalu, on navodi da su albanska tajna služba i italijanske vlasti 2002. i 2003. vodili zajedničku istragu o mreži trgovine ljudskim organima u Albaniji. Mreža je, kako tvrdi Raufer, bila povezana sa ćelijama u Grčkoj, Makedoniji, Italiji i Nemačkoj. Albanska služba je čak uspela da locira i kliniku na kojoj su rađene operacije vađenja organa, a s tim u vezi uhapšeno je pet osoba (inače, lekar koji je osumnjičen da je obavljao ove operacije i dalje je na slobodi).

Osim indicija, bilo je u priči o trgovini ljudskim organima i vrlo konkretnih stvari: 2004. u Albaniji je uhapšen hirurg Mario Spalone, koji je nameravao da tamo otvori dve klinike za ilegalnu transplantaciju, a reporter albanske televizije Top njuz došao je 2004. do vrlo zanimljivih otkrića s tim u vezi. Pošavši od informacije da su na klinici QSUT ilegalno presađivani organi, on je dr Sulejmana Kodra iz te klinike otvoreno pitao da li je obavljao takve transplantacije. Pomenutom lekaru je „bilo veoma neugodno“, ali se ipak ogradio rekavši da se, čak i ako je bilo takvih slučajeva, „hirurzi ne mogu smatrati odgovornim za to“. Pošto je biznis već uveliko bio razvijen u Albaniji, pojava Kosova u toj mreži nije iznenađujuća: uz lako propusne granice i političku situaciju takvu kakva je, veće bi čudo bilo da se albanska praksa ne proširi. Još pre nekoliko godina, svetski mediji spekulisali su da su 2001. i 2002. godine grupe lekara iz Izraela redovno dolazile na Kosovo da bi obavile ilegalne transplantacije, da su donatori bili iz BiH, Moldavije, Ukrajine, Belorusije i Rusije, a primaoci uglavnom Izraelci.

Posle prištinskih hapšenja, čini se da su ove spekulacije tačne. Pre svega, osumnjičeni doktor Sonmez prošle godine je bio uhapšen u Turskoj zbog toga što je s kolegom iz Izraela Zakijem Šapirom ilegalno presadio bubreg jedne Palestinke. Sud ga je tom prilikom oslobodio, ali se za Šapira i dalje osnovano sumnja da je glavni posrednik između klinika i zainteresovanih pacijenata. Iako je istraga tek počela i utvrđivanje pravih veza i glavnih igrača tek predstoji, već sada je jasno da je u pitanju ozbiljan biznis – na svetskom tržištu bubreg se prodaje za približno 25.000 dolara, dok jetra košta duplo manje. Procedura presađivanja, u koju je uključena i kupovina potrebnog organa, varira: prema podacima svetskih medija, kreće se od 70.000 do 150.000 dolara. Ukupan godišnji prihod od ilegalne trgovine organima procenjuje se na približno 1,2 milijarde dolara.

KARLINA ŽUTA KUĆA: I, kakve sve to sada ima veze s Karlom del Ponte? Bivšu glavnu tužiteljku Haškog tribunala s ovom pričom vezuje pre svega tema: u knjizi Lov, ja i ratni zločinci ona je navela da je Tužilaštvo imalo informaciju da je tokom leta 1999. u Albaniju transportovano 300 otetih ljudi kojima su potom vađeni organi. Jedno od mesta koje apostrofira Del Ponteova jeste i Burelj, odnosno njegova okolina, gde se nalazi „žuta kuća“: „Jedna prostorija unutar ‘žute kuće’ bila je opremljena kao operaciona sala. U njoj su hirurzi vadili organe zatvorenicima. Te organe su zatim, prema tvrdnjama izvora, slali preko aerodroma Rinaz, u blizini Tirane, hirurškim klinikama u inostranstvu kako bi bili presađivani pacijentima koji su za to platili“, piše Del Ponteova. Prema njenim rečima, istražitelji Haškog tribunala i istražitelji UNMIK-a su krajem 2003. posetili kuću u kojoj su pronađeni tragovi koji mogu ukazivati na to da su u prostorijama kuće obavljane neke hirurške intervencije.

Iako su ove i slične tvrdnje bivše glavne tužiteljke naišle na neodobravanje i nevericu čak i u stručnim krugovima, domaće Tužilaštvo za ratne zločine odmah je pokrenulo istragu i u međuvremenu došlo do dokaza koji pokazuju da postoje elementi koji ukazuju da navodi Del Ponteove nisu bez osnova. UNMIK je na zahtev tužilaštva odgovorio da nikakve istrage nije bilo, Crveni krst odbio je da pruži bilo kakvu informaciju (pozivajući se na pravilo o zaštiti podataka), ali bilo je više posrednih i neposrednih pokazatelja o onome što se događalo tokom 1999. u „klinikama“ na severu Albanije. Prema dokumentima tužilaštva, u koje je „Vreme“ (ali i nekoliko drugih medija) imalo uvid, utvrđeno je da su u pograničnom delu Albanije postojali centri za obuku OVK koji su služili i kao ilegalni zatvori u kojima su smeštani zarobljeni vojnici i civili nealbanske nacionalnosti: u pitanju su Tropoj, Kuks, Bajram Curi, Koljš i rudnik Deva čiji tuneli vode do Kosova. U ovim zatvorima, prema informacijama Tužilaštva, „zarobljeni civili su podvrgavani torturi i mučenju i na njima su vršeni protivpravni hirurški zahvati“.

Bez obzira na to što potvrđuju navode Karle del Ponte, dokumenta Tužilaštva u sumnju dovode njenu tezu o „žutoj kući“ i kao glavno mesto ilegalnih transplantacija označavaju improvizovanu neuropsihijatrijsku bolnicu „južno od zatvora 320“, a u blizini Burelja, odnosno „žute kuće“. „Postoje indicije da su navedene operacije, ukoliko ih je bilo, obavljane upravo u neuropsihijatrijskoj bolnici, pri zatvoru broj 320. Postoji mogućnost da je konkretan operativni zahvat – odstranjivanje vitalnih organa za transplantaciju, vršen upravo u prostorijama psihijatrijske bolnice u zatvoru broj 320, a da su lica koja su eventualno zatečena u prostorijama ‘žute kuće’ i koja su bila na infuziji, privremeno sklonjena iz bolnice“, piše u dokumentu Tužilaštva za ratne zločine.

U međuvremenu, ekipa emisije „B92 istražuje“ je u oktobru 2008. otputovala u Burelj i razgovarala s vlasnicima „žute kuće“ i nadležnim istražnim organima. Ono što su tamo zatekli (a što se u vidu transkripta može naći na sajtu B92) već na prvi pogled ukazuje da na licu mesta „nešto ne štima“. Između ostalog, pričajući o špricevima i medicinskom materijalu koji su haški i UNMIK-ovi istražitelji navodno pronašli, lagali su ili albanski zvaničnici ili vlasnici kuće (izjave su im potpuno kontradiktorne), a tragove krvi koji su u kući pronađeni i jedni i drugi tumače na vrlo čudan način (kao tragove porođaja koji su tu vršeni, odnosno kao tragove tranžiranja zaklanih životinja).

KOINCIDENCIJE I VEZE: Osim glavne teme – ilegalne trgovine ljudskim organima – priča o „žutoj kući“ i storija o prištinskoj trgovini bubrezima nisu imale nikakve veze sve donedavno. Tačnije, sve do oktobarske posete Vladimira Vukčevića Albaniji. Tom prilikom, tužilac za ratne zločine proveo se kao bos po trnju i činilo se da je čitava istraga osuđena na propast zbog nekooperativnosti albanske strane i uništavanja važnih dokumenata. Iako je poseta mesecima najavljivana, albansko Državno tužilaštvo je samo par dana pre Vukčevićevog dolaska zvanično saopštilo da o toj poseti ništa ne zna. Kao da ni to nije bilo dovoljno, albansko tužilaštvo glatko je odbilo da otvori istragu o zločinima na severu Albanije, uz tvrdnju da „zajednička istraga albanskog i haškog tima nije potvrdila navode Karle del Ponte o organima kidnapovanih Srba“. Ni to nije bio kraj: „Na osnovu naših saznanja, albanski premijer Salji Beriša je, pod pritiskom Ramuša Haradinaja, izdao nalog službama bezbednosti da unište dokumentaciju o nestalim Srbima na Kosovu, njihovim transportima u Albaniju i trgovini njihovim organima. Mi smo došli do zaključka da je politika imala veliki uticaj na prikrivanje ratnih zločina počinjenih nad Srbima i nealbancima na Kosovu i Metohiji. Knjiga Karle del Ponte je za Albaniju, očigledno, neprijatno svedočanstvo“, istakao je Vukčević po povratku iz Albanije.

Svega nekoliko dana posle Vukčevićeve posete, 5. novembra, u Prištini su uhapšena trojica lekara i otvorena je gorepomenuta afera. Navodno, nadležni kosovski organi ušli su im u trag prateći Turčina koji je sleteo na prištinski aerodrom 31. oktobra, a odatle želeo da otputuje 4. novembra: „Došao je na Kosovo s papirom od lekara da bi trebalo ovde da se leči zbog srčanih problema, a kako nije imao novac, već samo ‘uput’, bio je sumnjiv pa ga je policija sačekala na aerodromu kad je krenuo kući“, izjavio je portparol kosovske policije Veton Eljšani. Po njegovim rečima, utvrđeno je da je bubreg tog čoveka presađen jednom Izraelcu, nakon čega je na klinici „Medikus“ nađeno „mnogo lekova kojima je istekao rok trajanja, a nađena je i krv u plastičnim kesama“.

U nekim domaćim medijima ovi događaji protumačeni su kao „reakcija na Vukčevićevu posetu Albaniji“, a to tumačenje, ma kako nategnuto izgledalo na prvi pogled, možda zaista „drži vodu“. Pre svega, posle Vukčevićeve turneje, mediji iz regiona, ali iz sveta, nagrnuli su u Albaniju, a vest o različitim stavovima dva tužilaštva privukla je znatnu pažnju. Može biti da su oni kojih se sve to najneposrednije tiče stavili prst na čelo i zaključili da im je pametnije da brže-bolje pohapse nekoliko lekara i od toga naprave priču nego da dopuste da se sever Albanije pretvori u brisani prostor za zvanične i nezvanične istrage. (U tom smislu, pre svega vredi istaći da je opis hapšenja Turčina koji je prodao bubreg više nego nategnut i čudan.) S druge strane, isto je tako moguće da je neko ipak posvetio pažnju dokumentima koje je Vukčević odneo u Albaniju i počeo da sklapa generalnu sliku i hapsi one na koje pritom naiđe.

Prema saznanjima „Vremena“, baš negde u vreme kad se ovaj broj pojavi na kioscima (četvrtak 13. novembar), u javnost izlaze novi detalji istrage koji će baciti dodatno svetlo na ono što se događalo na Kosovu i u Albaniji tokom 1999. godine. No, čak i do sada osvetljeni delići dovoljni su za zaključak da Karla del Ponte nije bila daleko od istine. Koliko god ta istina bila jeziva.

Ramuš, Hašim, Karla

(Slika – O TAČIJU NI SLOVA: Hašim Tači i Salji Beriša)

Prema pouzdanim izvorima „Vremena“, pojava posrednih i neposrednih dokaza o ilegalnim transplantacijama organa na Kosovu i u Severnoj Albaniji u direktnoj je vezi s političkim sukobom između Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija. Navodno, premijer Tači namerno „podmeće“ svom nekadašnjem saborcu i lideru jedne od najpopularnijih partija. Izvori „Vremena“, naravno, ne tvrde da je Haradinaj u čitavoj toj stvari nevin, ali skreću pažnju na činjenicu da svi dokumenti upućuju na njegovu umešanost, dok se Tači ne pominje čak ni između redova. Pre svega, tu su informacije da je upravo Haradinaj organizovao prebacivanje Srba sa Kosova u Albaniju, odnosno u rudnik Deva. Pored toga, poznato je da se Haradinaj neposredno pre posete Vladimira Vukčevića Tirani, nezvanično sastao sa premijerom Saljijem Berišom i razgovarao o mogućnosti uništavanja dokumentacije o tim zločinima. (Prema saznanjima domaćeg Tužilaštva za ratne zločine, istim povodom je u Tiranu dolazio i Hašim Tači, ali nema pomena o njegovoj umešanosti u zločine o kojima je reč.)

S druge strane, logično je i tumačenje po kojem je Karla del Ponte i objavila priču o „žutoj kući“ i trgovini organima baš zbog toga što je želela da „dokrajči“ Haradinaja, koji joj se i inače mnogo „zamerio“ tokom procesa pred Tribunalom. Na taj detalj ukazao je i Bedžet Šalja, direktor Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda iz Prištine, u intervjuu za emisiju „B92 istražuje“: „Ona je zlonamerna, jer je izašla s knjigom baš u vreme kada je trebalo da se donese odluka Haškog tribunala protiv Ramuša Haradinaja. Znači, njen cilj je da se dodatno optuži Ramuš Haradinaj i da utiče direktno na odluku suda.“

Prepiska

(Slike – ŠTA JE RADIO U SEVERNOJ ALBANIJI 1999: Ramuš Haradinaj)

Iako dokazi Tužilaštva za ratne zločine nisu kompletirani, ima među njima dosta materijala koji nije privukao veću medijsku pažnju, a koji upućuje na čudna dešavanja na severu Albanije 1999. Primera radi, tu je pismo koje je 11. aprila 1999. potpisao brigadni general albanske vojske Kudasi Lama, a u kojem u roku od 24 časa zahteva objašnjenje od čelnika OVK (odnosno komandanta odseka Koljš) u vezi sa „zadacima koje imate, za zakonski osnov za sprovođenje aktivnosti u tom rejonu i misiju u budućnosti“. „Zahtevam ovo zato što ne shvatam vaše stavove koji mi nisu jasni… Ukoliko vi ne obrazložite vašu zakonsku poziciju i dalje aktivnosti, biću prinuđen da zauzmem stav.“

U odgovoru, naslovljenom sa „Republika Kosovo, Oslobodilačka vojska Kosova, Odsek Koljš“, komandant odseka Nazif Ramabaja objašnjava da nije mogao da stupi u kontakt s Lamom i zaključuje: „Ja sam u službi naroda i svaki dogovor između vas i Haljija ja ću ispoštovati zato što odgovaram samo ministru odbrane Republike Kosova Haljiju Bicaju.“

O onome što Lami nije bilo jasno, nema ni reči.