za “Vreme” iz Bona
Bilo je leto 2021. godine kada je predsednik Aleksandar Vučić, žureći na neku zgodu, u helikopter poveo i Valtera Majera, starog novinarskog vuka, reportera nemačkog “Špigla”. U reportaži, Majer je opisao kako Vučić usred leta lista rečnik nemačkog jer je obećao kancelarki Merkel da će naučiti jezik dok je ona na funkciji.
Ta scena je, može biti, kod nemačkih čitalaca izgledala snishodljivo i izazivala susramlje, ali je očito Vučiću delovala kao dobra ideja. On, najbolji evropski đak velike nemačke kancelarke.
Obećanje nije ispunio – Angela Dorotea Merkel je u decembru 2021. otišla u političku penziju, da piše memoare i brani svoj imidž, a Vučić još nije naučio nemački.
Bili su to poslednji dani komotnih Vučićevih odnosa sa Berlinom. Na balkonu kancleramta su pred izbore u Srbiji nastajale romansirane fotografije, siluete dvoje državnika, Vučića i Merkel, dok se iza u suton vidi toranj Aleksanderplaca. Mogao je, tvrdio je Vučić, da nazove kancelarku u bilo koje doba dana i noći.
A danas? Vučić je pred Berlinom ostao praznih ruku.
KAKVA CRNA STABILNOST
U Kancleramtu sedi biznismen-konzervativac Fridrih Merc, stranački arhineprijatelj Angele Merkel, ali takođe čovek pragmatičan sa kojim bi se dalo pričati. Ali šta da mu Vučić ponudi?
Jer, u poslednjih godinu dana studentske i narodne pobune, deluje da je izgubio i konačni adut – tobožnju stabilnosti koju garantuje. Ružna kovanica “stabilokratija” i izmišljena je da opiše ljude poput Vučića i dugo je vezivana za Angelu Merkel – upravo je ona mislila da se isplati trgovati demokratijom u zamenu za netalasanje.
Ali kako da stabilokratiju na Balkanu garantuje čovek koji nema stabilnost ni kod kuće, zapitao se nedavno autor jednog komentara objavljenog u lokalnom listu “Rajnpfalc”:
“Do sada je u Srbiji izgubljena većina za ulazak u EU jer Srbi prema anketama – i ne bez prava – veruju da ih je Evropa zaboravila. Vučiću je to potaman, za njega je Zapad, posebno Nemačka, u vrh glave još dobrodošli ekonomski partner. Demokratija po evropskoj mustri nije u interesu njegove politike moći.”
Od konzervativne Mercove vlade nije se, doduše, moglo očekivati više od opštih mesta – prate situaciju u Srbiji, traže slobodu štampe, pozivaju sve strane da se odreknu nasilja. Ali dokle je stvar došla ilustruje to što je upravo bavarski konzervativac Manfred Veber (CSU), šef Evropske narodne partije, pokrenuo pitanje da li možda Srpsku naprednu stranku treba isključiti iz te porodice stranaka.
Šanse su male – konzervativci su i većim autokratama od Vučića gledali kroz prste, a i biće da i na Zapadu oni sve više liče na balkanske populiste. No, novost je da se pitanje uopšte pokreće.
KRITIKE U ŠTAMPI
Nije čudo, s obzirom na to da se u eri svetskih vihora – Ukrajina, Gaza, Tramp – u nemačkoj štampi našlo dovoljno mesta za masovne proteste u Srbiji. Fon tih napisa uglavnom je razarajući za Vučića. “Autokrata pokazuje svoje pravo lice”, komentarisao je nemački javni servis ARD kada je, tokom leta, srpska policija počela da mlati studente.
Ovo je treći put da je Srbija za Vučićevog vakta u fokusu nemačke štampe. Prvi put je bila u žiži 2018, kada je Vučić u igrokazu sa kosovskim kolegom Hašimom Tačijem lansirao probni balon o “razgraničenju” ili “podeli Kosova”. Napisi su tada bili ambivalentni.
Drugi put je Vučić požnjeo hvalospeve – u jeku pandemije, kad je Srbija ekspresno nabavila vakcine. Vučić je slavljen kao pragmatičar, a povukao je i genijalan marketinški potez – pozivom da u Srbiju dođe ko god hoće da se vakciniše. Mnogo je koji nemački reporter to i uradio.
Ali sada britka pera štampe prenose da su Briselu, Berlinu ili Parizu od demokratije u Srbiji preči litijum, infrastrukturni poslovi, prodaja borbenih aviona. I iznad svega, pomenuta hinjena stabilnost.
To ne menja činjenicu pomenutih praznih ruku. Jer, na koje je karte Vučić igrao pridobijajući rano naklonost Angele Merkel?
Prvo je bio neoliberalni zakon o radu što je Srbiju pretvorio u šrafciger-fabriku mahom nemačkih firmi. Potom saradnja na Kosovu – danas su tamo od srpske državnosti ostale škole i bolnice, a i to neće još dugo, i Vučić više nema šta da ponudi. Onda je bila potpuna saradnja na izbegličkom pitanju i pragmatičnost glede Ukrajine – Beograd nije uveo sankcije Rusiji, ali je izdašno naoružao Kijev.
Sve su te teme izlapele, potrošile se. Sankcije Naftnoj industriji Srbije su novi, najteži ispit sedenja na više stolica.
PISMENA I ELABORATI
Još gore stoji sa Vučićevim najvećim adutom – litijumom. U leto prošle godine tadašnji je kancelar, socijaldemokrata Olaf Šolc, dojezdio u Beograd da kapariše litijum. Šolc je već zaboravljen, najmanje omiljeni kancelar u istoriji. A deluje da je i litijumska ideja sahranjena.
“U ovom trenutku je isključeno da bi neka vlada u Beogradu – bilo koja – politički mogla da preživi pokretanje eksploatacije litijuma. Otpor u zemlji je preveliki”, pisao je nedavno “Frankfurter algemajne cajtung” (FAZ) o toj temi.
Još pre pada nadstrešnice Vučić je imao kuraži da – iz političke računice ili paranoje – proziva Berlin da mu radi o glavi. U decembru 2023, nakon izbornih marifetluka i opozicionih protesta, optužio je izokola Nemačku za mešanje u srpske izbore i najavio da će poslati “pismeno”, potom “elaborat” o tome. Nikad ga nije poslao.
U poslednjem talasu protesta, Vučić otvoreno govori da nemačke fondacije tobože plaćaju proteste. U nedavnom razgovoru za FAZ to je relativizovao – ne ruše ga direktno, ali finansiraju neke u Srbiji koji ga ruše. “Nikada nisam rekao da je sve organizovano spolja. Ali, dobro se finansira iz inostranstva, jer ti ljudi nemaju dovoljno novca da to sami plate. Na primer: ti studenti koji su blokirali univerzitete ipak moraju da jedu tri puta dnevno”, rekao je Vučić.
Iako tvrdi da nije hteo da “zateže” da ne bi kvario odnose sa Berlinom, njegovi čauši rutinski udaraju po Nemačkoj. Prošle sedmice se tako predsednica Skupštine Ana Brnabić ovako obratila poslaniku ZLF Radomiru Lazoviću: “Citiram poštovanog narodnog poslanika: ‘Pisali smo nemačkom kancelaru’. Baš smo se svi uplašili nemačkog kancelara ovde u Narodnoj Skupštini Republike Srbije.”
KO UMESTO VUČIĆA?
Merc pak nije mnogo pažnje posvećivao Srbiji. Štampa ga je već prozvala “spoljnim kancelarom” jer se bavi velikim svetskim temama, a kod kuće mu ne ide sjajno. Od ranije je Merc, tek nonšalantno upoznat sa Balkanom, zagovarao “ekonomsku integraciju” pri EU, neku vrstu lajt-članstva, trpajući u isti koš i Srbiju i Ukrajinu i Gruziju.
Njegov šef spoljnih dela i čovek od poverenja Johan Vadeful je nedavno, na skupu Berlinskog procesa u Belfastu posvećenom Zapadnom Balkanu, ponavljao stare floskule – konkretni koraci su potrebni kako pristupanje EU ne bi bilo večni proces i kako primat ne bi preuzele Rusija i Kina…
U tom pravcu idu i kritike nemačkih poslanika, najviše Zelenih i Socijaldemokrata, koji u istom dahu Vučiću zameraju rušenje demokratije i šurovanje sa Putinom. Brani ga je jedino krajnje desna – i sve moćnija – Alternativa za Nemačku, koja podržava teze o “obojenoj revoluciji”.
Sa današnjom vladajućom postavom u Berlinu Vučić će još neko vreme moći da se prodaje kao faktor stabilnosti jer njih region ne zanima previše, ukoliko se ne puca. Merc mu tako dođe kao apdejtovana verzija Merkel, samo manje zainteresovana.
Uostalom, glede Srbije, u evropskim prestonicama u toku je premišljanje. U bliskom slučaju Makedonije bilo je lakše – ako ode Gruevski, doći će Zaev, jasno proevropski političar, štagod to danas značilo. U Srbiji je nepoznanica prevelika da bi se (još) okrenula leđa Vučiću.
