Jedinica za borbu protiv građana

Da Srbija ima Holivud, verovatno bismo ranijih godina imali puno filmova u kojima se pokazuju hrabrost i čestitost pripadnika Komunalne policije. Imali bismo nekog „Sudiju Dreda“ ili „Prljavog Harija“ komunalca koji hrabro skida mačke sa krovova, dečje lopte sa drveća, zaustavlja divlju gradnju, štiti radnike na divljim gradilištima, isključuje preglasnu muziku iz klubova i sklanja džipove sa beogradskih trotoara i haustora.

Možemo da zamislimo kako nasmejani komunalci priskaču u pomoć mami koja u kolicima vozi blizance i zbog nepropisno parkiranih automobila ne može da prođe i prošeta sa decom, vidimo ih kako organizuju odnošenje tih vozila, a građani im zahvaljuju na oslobođenom životnom prostoru. Vidimo kako stopiraju nelegalnu gradnju u centru grada, posle njihove akcije stara trospratnica dobija svoj stari izgled, a „investitor“ plaća uklanjanje nelegalno podignutih spratova koji su pretili da se sruše na obližnje kuće. Zamišljamo načelnika Komunalne policije koji deli godišnje nagrade najboljima među njima, a najbolji su oni koji su prema mišljenju građana najviše pomogli da naš Beograd bude lepše, bolje i sigurnije mesto za život.

Međutim, život u Srbiji, kao što znamo, nije taj Holivud. Ako bismo nastavili sa paralelama, onda je slučaj prestoničke Komunalne policije više iz žanra „policajaca sa prljavom značkom“ koji svoj posao zamišljaju onako kako se u Srbiji praktikuje javno-privatno partnerstvo: radim za sebe, a država me plaća. Potvrdu za takav zaključak dobili smo u poslednjih mesec dana kada se ta gradska služba pročula po nasilju prema novinarima, a to se nikako ne može svrstati u kategoriju zaštite javnog interesa.

Ova gradska služba, pet godina od osnivanja, teško da može da se pohvali da je uradila nešto dobro za Beograđane, pa je moguće postaviti pitanje svrhovitosti njenog postojanja. S druge strane, upravo u trenutku kada javnost traži da se daju neki odgovori o tome kako i za koga radi Komunalna policija, iz gradske uprave najavljuju da će ona biti uvećana za još hiljadu novih pripadnika.

Dosadašnje iskustvo ne garantuje da ti ljudi i ubuduće neće biti instrumentalizovani za privatne potrebe onih koji upravljaju gradom ili za potrebe samo jednog projekta, a to je „Beograd na vodi“.

ZABRANJENO SNIMANJE: Najpre je u osvit postavljanja vremenske kapsule u temelj budućeg „Beograda na vodi“, početkom oktobra 2015. godine, ekipi sajta Istinomer zabranjeno da snimi razgovor sa Dobricom Veselinovićem iz udruženja „Ne davimo Beograd“, pokreta koji predvodi proteste protiv projekta „Beograd na vodi“. Razgovor je trebalo da bude snimljen na mestu koje se sada zove Promenada, a uvek se zvalo Savsko šetalište. Istinomer je projekat NVO-a CRTA koja zagovara javnost rada vlade i drugih državnih institucija. Oni su pre više godina pokrenuli internet portal Istinomer na kome beleže obećanja „nosilaca javnih funkcija“ i proveravaju da li su ona ispunjena. U poslednjih godinu dana emituju video-servis gde prostor za razgovor dobijaju ljudi čije je mišljenje relevantno, ali retko ili nikada ne mogu da se pojave na velikim TV stanicama.

Komunalci su bukvalno oterali ekipu Istinomera i njihovog sagovornika sa mesta ispred promotivnog štanda Savanova jer je upravo iz tog objekta stigao zahtev da se „tu ne snima“. Od tada je organizacija CRTA pokrenula akciju utvrđivanja odgovornosti za to što se desilo na „Promenadi“, koju su podržale i druge organizacije civilnog društva i neke institucije, ali za sada nema rezultata.

Još lepša se stvar dogodila novinarima mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK koji su u sredu 21. oktobra probali da snime izjavu gradonačelnika Beograda Siniše Malog dok je ovaj bio takođe na Promenadi u obilasku radova na izgradnji temelja prvih zgrada iz projekta „Beograd na vodi“. Novinari KRIK-a primenili su sledeće novinarsko pravilo: kada javni funkcioner ne želi da odgovara na pitanja danima, nađeš ga tamo gde se pojavljuje poslom i postaviš mu pitanja, ili pitanje. To je potpuno legitiman pristup. KRIK je prethodno objavio prvi deo istraživačkog serijala o poslovima Siniše Malog, koji nije želeo da odgovara na njihova pitanja u trenutku kada su tekstovi bili pripremani.

Novinari KRIK-a su, jer je to njihov posao, krenuli da Malom postave pitanja u vezi sa kontroverzama koje prate njegovu poslovnu karijeru. Ni tada nije želeo da odgovara. Onda su na scenu stupili pripadnici Komunalne policije u civilu, što je novost, oduzeli opremu novinarima KRIK-a i izbrisali snimke sa njihovih aparata. Uradili su ono što obično rade pripadnici privatnog obezbeđenja neke pop zvezde ili druge popularne ličnosti kada ih jure paparaci. Međutim, niti je Mali Madona, niti su pripadnici komunalne policije zaposleni u privatnoj firmi za obezbeđenje ljudi i objekata, niti dole na šetalištu postoji znak kojim bi nam bilo sugerisano da su snimanje i prolaz zabranjeni.

foto: krik

GRADONAČELNIKOV NAČELNIK: Naprotiv, novinari su bili na javnoj površini i tražili su izjavu od javnog službenika. Njemu u pomoć su prišli ljudi u civilu, sa manirima pripadnika obezbeđenja, i pokušali da unište snimke koje su novinari napravili. Zato se najpre pojavila informacija da su ti ljudi bili lično obezbeđenje Siniše Malog, a docnije smo saznali da se Nikola Ristić, načelnik Komunalne policije, zajedno sa svojim kolegom iz službe našao baš tamo u tom trenutku da spreči novinare u obavljanju svog posla.

Ako je ovaj deo kao i onaj sa Istinomerom delovao kao ozbiljna pretnja po slobodu kretanja i izveštavanja, onda bismo nastavak mogli da svrstamo u kategoriju zamlaćivanja javnosti. Naime, kasnije tog dana na posebnoj konferenciji za novinare Siniša Mali se izvinio novinarima i rekao da će ceo slučaj biti ispitan, kao i da je naložio načelniku komunalaca Ristiću da sve istraži i da mu da izveštaj. To je trenutak kada je Mali pokušao da izmeni stvarnost, jer svi znamo da je načelnik bio tamo s njim, da je učestvovao u akciji sprečavanja novinara da izveštavaju, a sada mu ovaj govori: Ristiću, ispitaj mi to!

Možda je sve bilo slučajno: možda je Ristić tog dana u to vreme obilazio svoje policajce u nameri da se na terenu uveri u njihov rad i da nije bio u pratnji gradonačelnika Malog koji se više puta javno hvalio da njemu obezbeđenje nije potrebno; možda je krenuo sa kolegom na štand Savanova da proveri da li imaju sve dozvole za gradnju na zelenoj površini, a sve po prijavi građana, i onda je video neke nepoznate devojke i tipa sa kamerom kako „jure“ gradonačelnika, pa se u njemu probudio nerv iskusnog policajca, te je stao u zaštitu golorukog gradonačelnika.

Sve je moguće i biće zanimljivo da jednom čujemo njegovu verziju događaja. Ali, nije moguće da prave javnost slepom da neko ko je učestvovao u prekoračenju ovlašćenja bude onaj koji će istraživati kako je došlo do prekoračenja tog ovlašćenja.

ŠTO SE GRBO RODI, VREME NE ISPRAVI: Problemi sa Komunalnom policijom nisu novost u Beogradu. Od samog osnivanja, 2010. godine, više se o njima čulo po lošim nego po dobrim stvarima. Kada su osnovani, bili su „viđeni“ kao želja Dragana Đilasa, tadašnjeg gradonačelnika Beograda, da ima i neku silu u rukama. Biografija ove gradske komunalne službe puna je sukoba sa građanima, a najviše sa onima koji su odbijali da se povinuju gradskom sistemu naplate javnog prevoza Bus Plus. U jednom trenutku, 2012. godine izgledalo je kao da Komunalna policija postoji samo da bi izbacivala one koji nemaju kartu u gradskom prevozu.

Stanovnici Beograda pamte zaustavljene autobuse na Novom Beogradu koji stoje u stanici sve dok „komunalci“ ne prekontrolišu sve i ne izbace i zabeleže one koji nemaju kartu ili ne žele da se „validiraju“. Ova služba je u to vreme stekla lošu reputaciju, što ne znači da joj se građani zatrpani različitim problemima nisu „obraćali“: 2014. godine je saopšteno da je Komunalnoj policiji bili upućeno oko 100 hiljada zahteva-pritužbi, ali nema podataka o tome kakvi su rezultati te službe. Naprotiv, slika u javnosti je uvek ista – umesto da urade nešto na poboljšanju života građana, oni rade za „privatnika“, odnosno, umesto da Bus Plus sistem osigura naplatu karata u javnom prevozu, za to se angažuje čitava jedna gradska služba. Uobičajeno viđenje njihove uloge postalo je: komunalci ne samo da rade za privatnika nego i tuku i privode ljude koji ne žele da im daju dokumenta za legitimaciju.

Ovakvu percepciju iskoristili su članovi SNS-a u kampanji za izbore u Beogradu 2014. godine kada su se usredsredili na Bus Plus i prateće probleme jer su dobro razumeli da su građani zbog tog sistema i onoga što ga je pratilo kivni na nekadašnjeg gradonačelnika Đilasa. SNS je obećavao ukidanje svega i svačega. Od toga su, naravno, odustali čim su preuzeli gradsku vlast u Beogradu.

U jednom momentu, građani su pokušali da organizovanom peticijom sruše Komunalnu policiju, ali ni 20.000 potpisa prikupljenih na internetu nije moglo da dovede do akcije koja bi bar na bolji način uredila ponašanje i oblast odgovornosti ove službe u Beogradu. Još kada su ove godine pripadnici „redovne policije“ dobili nove uniforme koje podsećaju na one koje nose komunalci, a zapravo izgledaju kao radnički kombinezoni, još se veća zbunjenost javila oko toga šta je čija nadležnost i kada treba zvati komunalce, a kada pravu policiju.

Sada ih se može razlikovati po tome što komunalci voze automobile marke „čeri“, kineskog brenda, a ovi obični „pežo“ ili „punto“, ali ako je glasna muzika u zgradi preko puta ili se neki pijani dernjaju ispred zgrade u kojoj stanujete, teško da ćete odmah znati koga da zovete. Da biste to znali, potrebno je da razlikujete, na primer, komunalni problem od remećenja javnog reda i mira, i tako dalje.

PRIVATNE PATROLE I ODGOVORNOST: Sve što je pratilo Komunalnu policiju od početka osnivanja pa do aktuelnog trenutka, kada postaju neka vrsta odreda namenjena za postupanje u zoni Savamale, govori da je i ta institucija uvedena na nakaradan način i bez potpunog zakonskog okvira. Nekome se ćefnulo da imamo i to, uradio je, osnovao, ali polovično i bez komunikacije sa građanima. Još kada se kao jedine vidljive aktivnosti prepozna rad za interese privatne kompanije i zaštita na radu gradonačelnika, što nikako nije u opisu odgovornosti te službe, dobijemo upravo još jedan mehanizam represije, a ne servis građana.

Zato treba insistirati da se jasno kaže zašto je načelnik Ristić, u civilu, intervenisao prema novinarima KRIK-a, šta je radio tog dana na tom mestu, po čijem nalogu se tu našao i koje su posledice po njega i njegove kolege. On mora da snosi odgovornost za prekršaj koji je počinio. Takođe, neophodno je izvršiti pritisak da se ne dozvoli da jedan deo grada postane zabranjena zona, da se stavljaju oznake koje zabranjuju snimanje, jer je to samo jedan korak od uvođenja propusnica za korišćenje nečega što je javni gradski prostor.

Ako je sada, dok na Promenadi postoji samo promotivni štand Savanova, zabranjeno snimati i razgovarati pred kamerom, šta će biti ako nekad naprave tu jednu zgradu u naredne četiri godine i da li će tada postojati posebne patrole Komunalne policije koje će uklanjati sve „nedostojne“ tog prelepog mesta?

Ko god da bude gradonačelnik…