Je l’ Beograd gde je nekad bio

U jednom od prvih intervjua koje je dao kao frontmen grupe Merlin, 1985. godine, za „Džuboks“, Edin Dervišhalidović, danas poznatiji kao Dino Merlin, na opasku novinara da u stihovima pesama obilno koristi sarajevski žargon, rekao je: „Da, ali mi to ne tretiramo kao primitivci (New Primitives, prim. nov.). Mi samo gricnemo od sveg pomalo.“ Moglo bi se reći da je principu koji je tada uspostavio Dino Merlin ostao veran do danas. Tokom 26 godina muzičke karijere, pomalo je grickao od rokenrola, malo od novokomponovane muzike, oslanjao se na tradiciju Bijelog dugmeta, koketirao sa Novim primitivizmom, trudio se da održi imidž dečaka iz sarajevske mahale, a ipak se etablirao, grickao malo od sentimentalnosti, malo od svojih političkih veza, da bi danas bio jedna od najmoćnijih figura bosanskohercegovačke i, uopšte, postjugoslovenske estrade. Narednog vikenda, 25, 26. i 27. novembra, Dino Merlin izvešće u Beogradu ono što nije pošlo za rukom dosad nikome: održaće tri uzastopna koncerta u Beogradskoj areni.

To mu je uspelo bez jake kampanje i agresivne reklame: prvi koncert je najavljen i rasprodat, zakazan je drugi, a potom i treći. Iako nije bilo reklamiranja, Beograd je oblepljen plakatima sa njegovim likom. Za to su se potrudili pripadnici Srpskog narodnog pokreta „Naši“, koji su rešili da spreče održavanje Merlinovih koncerata u Beogradu. Koliko je ova akcija popularna i koliko nailazi na odobravanje javnosti, valjda najbolje govori činjenica da je Merlin rasprodao tri koncerta u Areni. To „junoše“ iz SNP „Naši“ ne sprečava da vode agresivnu kampanju, što na ulicama što na internetu, ali džabe. Da ovakve akcije nemaju mnogo smisla, „Naši“ bi znali da su se informisali o pokušajima njima sličnih sa „druge strane“ – da u leto 2009. godine spreče održavanje koncerata Lepe Brene u Sarajevu, Mostaru i Zagrebu. Uprkos gromoglasnoj kampanji, lažnim dojavama o bombama i protestima ispred hala u kojima je Brena pevala, koncerti su održani, na veliku radost desetina hiljada ljudi koji su kupili karte. Ipak, ne želeći da rizikuju i zanemare pretnje i najavljeno nasilje („Naši“ su čak izdali i saopštenje u kom upozoravaju građane koji žive u blizini Arene da sklone svoje automobile, jer ne žele da budu odgovorni za moguću štetu), MUP Srbije saopštio je da će koncerti Dina Merlina biti najrigoroznije obezbeđen muzički događaj u Srbiji. U Arenu neće moći da uđe niko ko nije detaljno pregledan i snimljen. Svaki posetilac će morati da prođe kroz kontradiverziona vrata, a biće i dodatno pregledan. Ulazak svakog posetioca snimiće kamera, a dešavanja u Areni biće kontrolisana i putem video-nadzora. Čitavu zgradu će čuvati psi koji su obučeni za otkrivanje eksplozivnih sredstava i suzavaca. Iz MUP-a savetuju i da posetioci po ulasku u Arenu odmah odu na svoja mesta i ne šetaju po hodnicima. Za vreme koncerata Dina Merlina dežuraće i nadležni tužilac i sudija za prekršaje. To znači da će svako ko bude narušavao javni red i mir ili bude uhvaćen u vršenju krivičnog dela, odmah biti procesuiran.

SMIJEH I STRAH: Ko je čovek koji je 20 godina odbijao da održi koncert u Beogradu, a onda rasprodao tri Arene, kome zbog dolaska u Beograd prete, a na koncertima dežuraju policija, tužilac i sudija za prekršaje? Pa, ukratko, sviđala nam se njegova muzika ili ne – jedna od najvećih zvezda takozvanog regiona. Ovih dana, pojavljuju se glasine o tome kako će koncerti Dina Merlina u Beogradu biti održani zahvaljujući jakom političkom interesu da se oni dogode i kako je, navodno, nemoguće da Merlin tri večeri zaredom spontano napuni Arenu. Priča dobro zvuči, naročito u svetlu njegovog letošnjeg susreta sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem na Baš-čaršiji, međutim, u nju će poverovati samo oni koji ne poznaju ni estradne prilike ni afinitete publike. A prilike su takve da je do 2000. godine Merlin bio samo jedan u nizu sentiš autora za nostalgičare. Te godine Merlin objavljuje album Sredinom, verovatno najprodavaniji postjugoslovenski album, koji je samo u Srbiji rasprodat u tri tiraža i ko zna koliko piratskih izdanja. Apsolutno sve pesme bile su hitovi po klubovima i diskotekama (Godinama, Moj je život Švicarska, Sve je laž, Kad si rekla da me voliš, samo su neke od njih). U Bosni i Hercegovini odavno etabliran kao centralna figura tamošnje estrade, Dino Merlin se tim albumom vratio i u ostatak jugoslovenskog prostora. Ne može se poreći da su se i političke okolnosti poklopile da tako nešto bude moguće: u Srbiji pada Milošević, u Hrvatskoj HDZ gubi izbore, region se miri i ponovo povezuje. Na estradi se uspostavljaju nove zvezde, oslobođene balasta rata, ali i balasta nostalgije, poput Tošeta Proeskog, a u isto vreme počinje i prvi talas Severinine regionalne slave. Već tada je bilo jasno da bi Dino Merlin sa lakoćom mogao da napuni Marakanu, samo kad bi hteo. Uvod u ovaj veliki povratak popularnosti Merlina u Srbiji bilo je stidljivo, a onda sve intenzivnije emitovanje pesme Smijehom strah pokrijem. Pesma je zabeležena samo na njegovom lajv albumu Vječna vatra iz 1999. godine, na kom se nalazi snimak Merlinovog nastupa kod sarajevske Vječne vatre na Ferhadiji, a uspeh duguje pre svega tekstu koji pogađa nekoliko kolektivnih traumatskih tačaka, od iskustva rata do ratne emigracije ( „Gdje smo sada mi, gdje su one riječi velike, gdje smo sada mi, od Australije do Amerike (…), o da l’ smo rođeni zli, il’ smo u putu to postali, o da l’ smo rođeni zli, il’ smo isti ko ostali“).

foto: betaphoto

Na muzičkoj sceni pojavio se 1985. godine, kao frontmen grupe Merlin, sa albumom Kokuzna vremena. Kritika je album proglasila bledunjavim kopiranjem Bjelog dugmeta, ali su ipak prodali 60.000 primeraka. Drugi album, Teško meni sa tobom (a još teže bez tebe), izašao je 1987. godine i osim na Bijelo dugme, oslanjao se i na uticaj tada novog i osvežavajućeg Plavog orkestra. Upravo na tom albumu našla se Uspavanka za Gorana B. Na primedbe da mnogo podsećaju na Bijelo dugme, Merlin je odgovarao da od toga ne beže, te da je „Dugme plafon u našem roku, to je raja iz naše ulice, naši idoli“. Sledi treći album, Merlin, a za njim 1989. Nešto lijepo treba da se desi, ploča na kojoj se nalazi verovatno poslednji veliki jugoslovenski hit Kad zamirišu jorgovani, pesma koju je Merlin prethodno snimio u duetu sa Vesnom Zmijanac, za njen album. Nešto lijepo treba da se desi otvara Mjesečina, obrada Where did we go wrong UB40, a zatvara pomalo proročka Je l’ Sarajevo gdje je nekad bilo. Poslednji zajednički album, Peta strana svijeta, grupa Merlin objavljuje 1990. Sa ove ploče izdvojili su se hitovi Harmonika, Pala magla do pola Sarajeva, Učini mi pravu stvar i Moja mala Barbiko.

PRVI KORAK: Na početku rata grupa prekida sa radom, a Dino Merlin počinje samostalnu karijeru. Tada se izdvajaju dva ključna događaja zbog kojih će ga ovdašnji nacionalisti uzeti na zub i zbog kojih je Beograd ovih dana oblepljen „antimerlinovskim plakatima“. Dino Merlin autor je teksta pesme koja je bila zvanična himna Bosne i Hercegovine od 1992. do 1998. Jedna si, jedina, na muziku narodne pesme S one strane Plive (u turskom originalu: Dersi derum). Ipak, ova činjenica mu nije zamerena sama po sebi, nego više kao dodatak na to što je u vreme rata napisao i snimio pesmu Da te nije, Alija. Iako u spotu za pesmu sve vreme stoji slika Alije Izetbegovića, dok iza nje promiču snimci ratnog Sarajeva, Dino Merlin oduvek odlučno tvrdi da pesma nije posvećena Izetbegoviću, nego Aliji Mladinu, njegovom susedu, jednoj od prvih žrtava u okupiranom Sarajevu. „Moja prva izjava, koju možemo provjeriti, bila je u ‘Slobodnoj Bosni’ 1993. godine, a naslov intervjua je otprilike glasio: Ja sam Vladimir Nazor bošnjačke borbe za slobodu. Tu jasno piše da sam tu pjesmu posvetio Aliji Miladinu. Kasnije sam rekao da se Izetbegović može naći u tome“, rekao je Merlin u maju 2001. u intervjuu za „Dane“. U istom intervjuu objasnio je i zašto mu se pripisuje bliskost sa Strankom demokratske akcije: „Moja bliskost sa SDA, da na to stavimo tačku, sastojala se u činjenici da sam, kao i većina Bošnjaka, prepoznao tada jedinu ozbiljnu snagu koja se mogla oduprijeti nadolazećoj agresiji – moja je bliskost išla samo do te mjere. Ljudi koji su participirali u vrhu te stranke, bili su moji prijatelji s kojima sam išao u mekteb. Ja sam rođen u Sarajevu i živio sam u mahali koju neki zovu Kuduz mahala, i valja znati da je taj dio grada imao dane žalosti kad su 1981. odveli Mlade Muslimane u zatvor. Ja sam živio u tom svijetu i moja je mama plakala danima kad su ti ljudi postali nevine žrtve. Ja nikad nisam bio član te stranke, a jesam svirao na koncertima podrške toj stranci.“

Jedna od najvećih kontroverzi u odnosu Dina Merlina i Srbije svakako je ona o Svetlani Ceci Ražnatović i jednom od njenih najvećih hitova, pesmi Beograd, čiji je autor upravo Dino Merlin. Kako je došlo do toga da čovek koji sebe smatra Vladimirom Nazorom bošnjačke borbe za slobodu napiše najveći hit udovice Željka Ražnatovića Arkana? Ukratko, tako što u vreme kad su pesme nastale nije bila ono što je postala kasnije: „Pjesme Znam za jedan grad, zove se Beograd, Zaboravi i Žarila sam žar, Ceci sam dao negdje oko Nove 1991. u hotelu u Zürichu, kad je njen partner bio Haro Samardžić, čovjek u kojeg je bila ludo zaljubljena, a meni je bio simpatičan. Kad su ponudili novce, ja sam rekao: ne, ove su pjesme veliki hitovi i ja želim tantijeme. Oni su sakrili autora i na neki način su me oštetili, a ona me je pozvala jer je željela da joj radim novu ploču. Rekao smo joj da prvo izmiri dugove, a kako nisam od onih koji spuštaju slušalice, jednostavno sam obavio razgovor od tri-četiri minute, koji je njoj kasnije poslužio za priču kako se ona redovno čuje sa mnom i kako mi uredno sarađujemo. To je notorna neistina. I kad bi mi prišla na koncertu, ne znam kako bih reagirao, ali sam dovoljno organiziran čovjek da na koncertima imam ljude koji paze ko mi može prići. Ceca ne može.“ Žarila sam žar i Zaboravi našle su se na njenom albumu Šta je to u tvojim venama iz 1993, iz vremena pre nego što je upoznala Arkana. Beograd se našao tek na albumu Fatalna ljubav iz 1995. godine kada se udala za Ražnatovića.

ZNAM ZA JEDAN GRAD: Iako u Beograd dolazi posle dve decenije pauze, istini za volju, Dino Merlin nikada nije govorio da u Beograd nikada neće doći, naprotiv, uvek je bio izričit u tome da hoće, a u intervjuima nikada nije negirao da ima brojnu publiku u Srbiji, niti je ignorisao taj deo tržišta. Istovremeno, bio je vrlo izričit u tome kada će i kako u Beograd doći: „Ja pišem pjesme, i postoje uvjeti pod kojima bih otišao u Beograd. Srbi bi brzim koracima trebali početi postajati Nijemci: trebao bi se pojaviti srpski Willy Brandt, trebali bi uzeti lijekove za svoje bolesti, jer evidentno su bolesni. Većina je bolesna i to je jedan od razloga zbog kojih bih trebao u Beograd. Jer, bolesnici se obilaze. Drugi razlog je da kao žrtva imam pravo na prvi korak“, rekao je 2001. Ovu će mu izjavu srpski ultranacionalisti najviše zameriti. Ruku na srce, iako je suština jasna i iako je neko ko je proveo u Sarajevu sve godine opsade i granatiranja nesumnjiva žrtva agresije koja jeste došla sa srpske strane, jasno je i da upotreba izraza poput „bolesnici“ i „bolesna većina“ ne doprinose pomirenju. Međutim, kako reče Vesna Zmijanac: „Ako je nešto i pričao, mora da je imao razloga.“ Dino Merlin u većini svojih izjava insistira na tome da neguje i održava koncept multikulturalnosti, istovremeno ne negirajući da pripada kulturno-civilizacijskom krugu koji je omeđen islamom, što je sasvim pošteno. Ali, pošto je kod ovih tema granica vrlo tanka i pipava, ipak ostavlja prostora za tumačenja kakva mu pripisuju „Naši“. Nakon nereda koje su 2001. izazvali srpski nacionalisti u Banjaluci i Trebinju zbog postavljanja kamena temeljca na mestu u ratu porušene Ferhat pašine džamije, kritikovao je veliku posećenost koncerta Sinana Sakića u Sarajevu, pitajući se kako je to moguće s obzirom na događaje u Banjaluci i Trebinju. Uz sve razumevanje, kao i uz činjenicu da Sinan Sakić dolazi iz Srbije, pripisati njemu bilo kakav ideološki ili nacionalistički predznak prilično je nategnuto i smešno. Najveći je problem, zapravo, što posle takvih izjava ostaje utisak da nisu izgovorene iz ubeđenja, već iz razloga pukog populizma. No, bilo bi pogrešno reći da je i u rodnoj Bosni i Hercegovini pošteđen napada i kritika. Recimo, zbog dueta Dabogda sa Harijem Varešanovićem, odnosno zbog spota koji je režirao Pjer Žalica, a u kom veseli hodža i katolički i pravoslavni pop razdragano igraju na Baš-čaršiji, kritikovali su ga predstavnici sve tri konfesije, a očekivano, stavlja mu se na dušu i bliskost sa SDA.

Pomalo je gorko, ipak, što u čitavoj priči o Dinu Merlinu ima najmanje muzike i priče o muzici, a mnogo više svega ostalog. Kako god bilo, činjenica da Merlin puni Arenu triput zaredom može da bude samo dobar znak za stanje društvene klime, jer pokazuje da, bez obzira na sva nacionalistička i ultradesničarska divljanja, u Srbiji postoji tiha većina koju je za sve to baš briga.