Jaka frustracija, dobra muzika

Mnogi koji su se udubljivali u rok muziku došli su do istog zaključka: za jaku muziku potrebna je jaka socijalna frustracija njenih tvoraca. Ako se u razmatranje muzike grupe Beogradski sindikat pođe od ove postavke, onda taj bend očigledno ima dobre osnove za uspeh među slušalaštvom kome su

njihove kompozicije namenjene.

Muzika koju sadrži njihov CD Bssst … tišina pojednostavljena je do krajnjih granica, baš kao i muzička podloga njihove najnovije kompozicije Govedina. Matrica se, u osnovi, svodi na četvorotaktni patern čija je sekvenca rađena predvidivo do stereotipije. Čak i povremeni zvučni efekti, kojima se pokušava razbiti monotonija ponavljanja fraze, ne sadrže ništa što izlazi iz repertoara zvukova koji su se već puno puta čuli i u drugim vrstama muzike.

U centralnom delu kompozicija je tekst oko koga se sve i vrti. Pa i sama interpretacija ne sadži nikakve melodijske linije, nego se pre svodi na deklamovanje uz naglašavanje četvorotaktne strukture matrice i korišćenje čestih pauza za popunjavanje neravnomerne gustine teksta.

Sadržaj tekstova je, pak, ono što zaista i pleni pažnju slušalaca s

obzirom na to da se sam izraz na kraju krajeva može svesti na „elektronsko guslanje bez živog rada i prirodnih instrumenata“, to jest na epsko kazivanje naratoru bitnih opservacija. U pesmi Govedina možda je najjasnije pobrojan spisak ličnosti koje izazivaju negativna osećanja kod pripovedača, ali ipak ne do mere da se može porediti sa nekom svojom hrabrijom pretečom tipa Početak bune na Dahije jer se Govedina svodi tek na pobrojavanje „zlodela“ i „dahija“, ali bez jasnog poziva na ustanak ili definisanja platforme sa koje bi ustanak trebalo podići.

Jedina upozoravajuća strofa (ako bi se to tako moglo nazvati) glasi:

Da se odrekneš Guče, kajmaka i radže,

Nije me sramota što sam poreklom odavde.“

Programska suština ovog dela pesme odnosi se na antagoniziranje „Guče, kajmaka i radže“ (rakije, primedba N.Č.) i Hrvata, Borke (Pavićević, borca za ljudska prava), gej parada, Levijevih dokumentaraca (kao simbola „internacionalnog srbomrzaštva“) i odbijanja stida pred sopstvenim poreklom, iako se gore navedeni pojmovi teško mogu antagonizirati ukoliko

za tim ne postoje sračunate, a već viđene, potreba i namera desnih političkih krugova.

Drugim rečima, od Adolfa Hitlera pa do današnjih dana, selo se

predstavljalo kao siguran zaštitnik „tradicionalnih vrednosti“ (u

dotičnom slučaju Guče, kajmaka i rakije), a grad kao leglo pokvarenosti i dekadencije (Borka, gej parada. Hrvati su u datom kontekstu opšti deo miljea mržnje). Ova (pro)ruralna poruka se dosta teško uklapa u getoizirano-urbani zvuk kome Sindikat teži i čini Govedinu nategnutom i nedoslednom. Što je šteta, s obzirom na činjenicu da kazivanja ovog tipa o današnjem našem vremenu sutra mogu biti dragocena svedočanstva jednog komplikovanog trenutka u kom živimo.

Postoji i druga mogućnost, a to je da je ovakav tip izraza iskorišćen za namensko plasiranje političkih ideja populaciji i generaciji koju politika u klasičnom smislu ne zanima i koja razmišlja na nivou parola i neizdiferenciranog ličnog nezadovoljstva. Onda bi npr. Govedina bila suštinski reizdanje „pravoslavno patriotske“ obrade evergrina Računajte na nas. Nadam se da to nije slučaj.