Iza politike uvek stoje pare

Taman kada je izgledalo da afera „Kofer“ gubi vazduh, neke beogradske redakcije, uključujući i „Vreme“, dobile su iz policijskih izvora, koji traže da ostanu anonimni, neke nove priče u vezi sa akcijom hapšenja doskorašnjeg viceguvernera Narodne banke Srbije Dejana Simića, zbog sumnje da je tražio mito i da mu je zbog toga u stan donet kofer sa 100.000 evra. Naime, pojavili su se neki papiri i iskazi u kojima se lansira tvrdnja da su u navodnom koruptivnom dogovoru sa Simićem bili i zet potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa, funkcioner NBS-a Dušan Lalić, te sam guverner Radovan Jelašić.

Pošto je jedna od novosti u ovim pričama da je o ovoj aferi raspravljala i Vlada Srbije, 19. januara, te da je na toj sednici guverner Jelašić govorio čitavih 45 minuta, a da zatim javnost nije upoznata sa nekakvim zaključcima najvišeg organa izvršne vlasti o ovoj stvari, razgovor sa guvernerom Jelašićem počeli smo pitanjem: šta je on govorio na ovoj sednici i šta su govorili drugi ministri?

RADOVAN JELAŠIĆ: Moj glavni apel 19. januara bio je da se ovaj slučaj što pre razjasni i završi. Da se, zaista, svi oni koji se dovode u vezu s njim izvedu pred istražnog sudiju. No, taj moj jedini zahtev nije bio usvojen, jer vidim da je prošle nedelje taj istražni sudija, koji je zadužen za slučaj sa gospodinom Simićem, dobio još jedan posao – istragu u slučaju gospodina Davinića.

Ja nisam na sednici Vlade pričao 45 minuta, nego desetak minuta. Bilo je tu, moram da budem otvoren, i malo emocija. Pre svega zbog institucije u koju ulažem toliko energije. Jer ako se Vlada zalaže za

izgradnju poverenja u institucije sistema, ako ona ističe da nije važno ko je guverner, nego da je važan kredibilitet institucije, onda se poverenje i kredibilitet NBS-a mogu očuvati samo ako se u rekordnom vremenu raščisti ovakav slučaj. Nasuprot tome, prema poslednjim informacijama kojima raspolažem, ne bi me iznenadilo da će Simiću produžiti pritvor, pošto ni za trideset dana neće uspeti da ispitaju sve one za koje smatraju da je potrebno da budu ispitani. A pošto u NBS-u ima 2600 zaposlenih, to može da potraje.

U pričama koje stižu u našu redakciju, pažnju privlači aluzija na vašu navodnu bliskost sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Zatim se pominje neka „tajna večera“ kod gospođe Ružice Đinđić itd. S druge strane, direktor Kreditno eksportne banke, koja je u srcu ove afere, dovodi se u vezu sa Čedom Jovanovićem, „disidentom“ Demokratske stranke, i tako redom. Ova konfuzija nudi zaključak da je afera posledica političkih svađa na demokratskom krilu političke scene Srbije, pa se sledstveno tome javnosti nudi utisak da aferom ipak upravlja sama Vlada Srbije. Kako komentarišete takav kontekst ove priče?

Ja bih se pre svega jako radovao kad bih video da neko sa tim slučajem upravlja, jer bi to bi značilo i da želi da se utvrdi istina. Bojim se, međutim, da to nije tako. Bojim se da Srbijom upravlja neki sloj sa četvrtog ili petog nivoa vlasti, ljudi ispod nekog načelnika, koji izmišljaju takve priče i dostavljaju ih novinama, koje opet, bez ikakve profesionalne odgovornosti objavljuju neimenovane izvore, rame uz rame sa guvernerom Jelašićem – pa ko šta voli i u šta veruje. U tu trku bi trebalo da uložim svu svoju energiju, mada za to nisam plaćen. Trebalo bi da ja stalno komentarišem sve ono što neko može da izmisli, pa ko duže izdrži.

Ipak da vam direktno odgovorim barem na detalje koje spominjete. Ja sam tri puta u svom životu sreo gospodina Tadića, i još dva puta sam s njim pričao telefonom. Dodao bih ovde da premijera Koštunicu srećem samo na sednicama Vlade, a van toga bili smo u isto vreme na dva-tri druga sastanka, a čuli smo smo se, mislim, dva puta telefonom, dodatno. No, nema kraja tim pričama u Srbiji: ko sa kime, kada i dokle. Ipak da dodam, povodom priče koju spominjete, da bih veoma rado otišao kod gospođe Ružice Đinđić ako bi me pozvala, kao što dosad nije. Dakle, na moju žalost, nisam večerao kod Ružice Đinđić.

Cela ova priča u tabloidima počela je sa onom vašom kućom na Dedinju. Od tada pa do danas stalno se pominju tvrdnje da je, pri kupovini, niste platili sopstvenim novcem i da ste lažno prikazali njenu cenu u kupoprodajnom ugovoru, navodno radi utaje poreza. A da je ceo taj posao vodio, tada još advokat, Dejan Simić. Zašto ste baš njega uzeli za advokata u toj stvari i zašto ste baš njega kasnije uzeli za viceguvernera? Da li vam ga je neko preporučivao iz vladajuće koalicije? I napokon, zašto ste ga odmah smenili, pre okončanja istrage, pre eventualnog podizanja optužnice i, dakako, pre ocene suda o njegovoj nevinosti ili krivici?

Prvo da kažem ono što znaju svi građani – da se porez na promet nekretnina ne određuje na osnovu cene iz ugovora, nego na osnovu procene vrednosti koju radi poreska uprava. Znači, tu praktično ne može biti reči ni o nekakvom pokušaju utaje.

Podsećam da sam kuću kupio šest nedelja nakon mog imenovanja za guvernera NBS-a. Smatrao sam da posle šest meseci, koliko sam nagovarao gospodina Šandorova, vlasnika te kuće, da mi je proda, nije fer da odustanem od posla samo zato što sam postao guverner. Uostalom, ni tada nisam video, a ne vidim ni sada, nijedan razlog zašto sopstvenim novcem ne bih kupio kuću za sebe i porodicu u lepom kraju. Zar to nije prirodnije nego da se ponašam kao mnogi političari koji navodno žive „među radničkom klasom“, a u stvari kupuju stanove na najboljim lokacijama, a iz onih u društvenoj svojini zaboravljaju da se isele. Podsetiću da imam i stan u Frankfurtu, koji sam zaradio zajedno sa suprugom, a taj stan sam prijavio skupštinskom odboru. Ponavljam, smešno mi je da mi neko zamera što sam kupio kuću, umesto da sebi odredim tobože malu platu, a tražim džabe stan od države.

Kad me pitate za Dejana Simića – da, on je bio moj advokat pri kupovini te kuće, jer njega poznajem još iz studentskih dana, dakle s kraja osamdesetih godina proteklog veka. Kada sam se posle dugo vremena vratio u Beograd, sreo sam ga kada je radio u CMS-u, i to je jedini advokatski posao koji sam tražio.

Inače, kad je reč o njegovom i drugim imenovanjima za koje sam ovlašćen u NBS-u, nisam se konsultovao ni sa jednom strankom, dakle ni sa sopstvenom. Hteo sam i na taj način da dokažem i sebi i drugima da je NBS doista nezavisna ustanova, kakva i mora biti posle duge istorije u kojoj je često bila sluškinja politike, pa ni njen novac nije bio na ceni.

A zašto ste ga smenili pre istrage, optužnice ili presude suda?

Ponavljam ono što sam već javno rekao. Razlog je objektivna okolnost da je u svom stanu primio Zagrađanina koji je u svojoj tašni imao 100.000 evra. Ja ne znam ni poreklo ni namenu tog novca, ali sam sve više uveren da je tu posredi bila neka politika. Ali toliki novac u stanu jednog viceguvernera rađa određene sumnje i zbog toga je na moj predlog Savet NBS-a reagovao, uz preciziranje da smena ne prejudicira krivicu. Da su jednog Zagrađanina sa 100.000 evra našli u mom stanu ili u stanu nekog drugog funkcionera, Savet bi morao doneti sličnu meru. Ističem da je dosad jedino dokazano da je Zagrađanin bio u Simićevom stanu sa koferom sa 100.000 evra.

Navodno, taj kofer podržavaju snimci praćenih „specijalnih telefona„, vašeg, Lalićevog i Simićevog. Da li vam je istražitelj spominjao ili puštao te snimke?

Ma kakvi, mada bih ja voleo da se moj telefon prisluškuje. Valjda je u pitanju ono da neki ljudi polaze od samoga sebe, to jest od onoga da se veličina i važnost nekog funkcionera meri brojem telefona koje ima. Znam da je krajem devedesetih jedan bivši direktor u NBS-u imao pun sto telefona, jedan za stranke, jedan za MUP, jedan za Vladu, jedan za predsednika itd. Nekim ljudima se očito sviđa stari sistem i ne mogu da shvate da jedan guverner ima jedan telefon.

I u tom smislu, čini mi se da sam usamljen.

Uzgred ne mogu da shvatim da „Blic“ nije proverio ono što je najjednostavnije proveriti – da li Jelašić ima jedan ili više telefona.

Trenutno na javnoj sceni Srbije haraju četiri velike istrage – Karići, Mladić, Davinić i Simić. Ima li po vašoj oceni neke veze među njima, da li su bar konkurentne u borbi za publicitet? Govori se da je G17 plus prisutan u sve četiri istrage, negde kao gonič, negde kao žrtva. Kako to komentarišete?

Postavili ste mi, u stvari, teško pitanje. Prvo da kažem da je većina novina svakog dana pred pitanjem koju od ovih priča staviti sutra u prvi plan, valjda u vezi s procenom nekog tekućeg političkog interesa.

Možda ima i druge veze među ovim aferama. Evo, kad je reč o Karićima, vidim da se upravo sada iznosi ono što je Narodna banka, to jest što sam ja kao tadašnji viceguverner objavio oktobra, novembra 2001. godine, a povodom oduzimanja dozvole Astra banci. Naravno, postavlja se pitanje šta se dešavalo u međuvremenu od te četiri i po godine. Mladić je čisto politička priča…

Znači vi mislite da se ne može naći izvesna paralela sa slučajem generala Gotovine, koji je uhapšen tek kada su se iza brave našli finansijeri njegovog skrivanja?

Pa ako se setim ocene jednog upućenog čoveka, koji mi je rekao da u Srbiji iza svih političkih priča, ako se dublje zagrebe, stoje pare, onda bi se i o tome moglo nagađati. Politika je kod nas doista često samo kamuflaža za sukobe oko para.

Tu se onda vraćamo na položaj Narodne banke, koja donosi neke značajne odluke o novcu, koje, to vidimo po reakcijama često na neočekivanim stranama, pokreću pritiske, ponekad zavijene i u politiku. Tako se na našim leđima završava nešto za šta nismo „ni luk jeli ni luk mirisali“. Primetio sam da kada donesemo neku odluku u vezi sa institucijama koje imaju vlasnike sa značajnim političkim uticajem, indirektne reakcije dolaze odmah i imaju politički sadržaj.

Ipak, hoću da istaknem da otkako sam ja na ovoj funkciji, niko me od ljudi na državnim funkcijama nije zvao da me pita šta se događa sa bankama u državnom vlasništvu, kako posluju, imaju li problema itd. Ali, postoji veliko interesovanje u tom istom političkom establišmentu za sudbinu čisto privatnih banaka, za posredovanje prilikom privatizacije, i tona žalost ne po principu kvaliteta, već isključivo novca.

Analiziramo kontekst ove afere. Njen tajming nekako je oslabio vaš položaj upravo pred najveći uspeh – pozitivnu reviziju aranžmana SCG sa MMF–om. Bili ste šef našeg tima i smatrate se najisturenijim čovekom u saradnji sa MMF–om. Vidite li tu nešto?

Jedno je sigurno – pljunuli su nam u čorbu. A stvarno smo postigli uspeh, jer se, podsećam, za vreme SFRJ tek svaki drugi aranžman uopšte završavao, dok smo za poslednjih pet godina evo treći aranžman sa MMF-om završili uspešno. I sada, kada bi svi trebalo da slavimo, ponovo nas provlače kroz blato.

Da li zbog toga razmišljate o povlačenju sa položaja? Imate li osećaj da će se sve ovo iskoristiti za postavljanje jedne nove ekipe u NBS–u?

Možete raditi predano godinama, ali se sada vidi da neko može da vas oblati u jednom danu, a vi samo možete da isterujete pravdu posle, godinama… Tu nešto doista nije u redu. Najviše mi smeta da u ovoj zemlji svako može da objavi i najveće laži, a da svi potom sležu ramenima. Shvatam da ima političke borbe i da me niko ne može držati pod staklenim zvonom. Ali sam očekivao fer borbu.

Inače, ja ne razmišljam o odlasku s funkcije sve dok mogu savesno i profesionalno da obavljam svoj posao. Ja sam do svoje 38. godine radio u četiri zemlje, govorim četiri jezika i ovde sam se prihvatio posla ne zbog para, već da nešto uradim za Srbiju. Zato ne odustajem.