Isukani mač vladajuće koalicije

Prva Šeherezada Nemanjine 11 taman izašavši iz šestomesečnih priča o rekonstrukciji vlade, sledećih pola godine će nas zabavljati pričama o pripremi vanrednih izbora u Beogradu. Kako „izvori bliski Aleksandru Vučiću“ ovih dana spekulišu, najbolji narator srpskog političkog mejnstrima razmišlja o objedinjavanju vanrednih parlamentarnih izbora sa izborima za Skupštinu grada Beograda, pa je već krenulo medijsko spinovanje u tom smeru. Čekaju se reakcije što koalicionog partnera, što opozicije uz stalna laboratorijska merenja raspoloženja javnog mnjenja. Po toj računici, Vučić bi novi mandat u Vladi Srbije, sada i zvanično u funkciji premijera, započeo skoro pa na polovini ovog. I to je, da se ne lažemo, odličan tajming, s obzirom na to da će prve dve godine vladavine presvučene „crveno-crne koalicije“ uglavnom proteći u pretresanju tabloidno fingiranih afera, rekonstrukciji vlade, neprestanom prizivanju i planiranju izbora, i razume se, borbi protiv korupcije.

Smena Dragana Đilasa s mesta gradonačelnika Beograda, baš sad, u ovom trenutku, još je jedna od priča čijem pričanju kraja nema našega prvog naratora, koja treba ovoj vladi da „kupi vreme“ do nekih novih izbora. Jer, treba preživeti mimo očiju javnosti upozorenja Berlina da se sa Srbijom neće pregovarati o članstvu u EU ni u decembru, ni u januaru, ni nikad, ne budu li odnosi Beograda i Prištine „potpuno normalizovani“, a kosovski izbori 3. novembra biće generalna proba „normalizacije“. Dok Štefan File najavljuje 35. poglavlje pregovora (o Kosovu) kao pitanje svih pitanja, preambulu Ustava više ni Vojislav Koštunica zabavljen smenom Đilasa ne pominje, dinar slabi, novih radnih mesta nema, sve je poskupelo, a para niotkuda. Zato ćemo se posle analiza o motivima Ivana Tasovca, Stros Kana i Lazara Krstića da uđu u Dačić-Vučićevu vladu narednih meseci zabavljati pričama o Draganu Đilasu, prezaduženom Beogradu, zloupotrebama i starim političkim šlagerima na temu pošto košta Most na Adi, previranjima u DS-u, mogućim promenama na Studiju B i ostalim gradskim firmama sad kad je otišao Đilas i, naravno, spekulacijama o kandidatima za gradonačelnika Beograda na izborima koji se već najavljuju za mart sledeće godine.

POTAPANJE BEOGRADA: Oni koji se ponešto razumeju u rejtinge, dakle, veruju da bi Vučiću bilo pametno da vanredne izbore u Beogradu objedini sa republičkim, ako se sve već ionako prolongira za šest meseci. A i Beograd bi tako bio mnogo lakše „potopljen“ jer bi bilo jednostavnije depersonalizovati predizbornu kampanju u Beogradu na talasu republičkih izbora. Što je, kažu upućeni u istraživanja, ključ za naprednjačko osvajanje Beograda. Prema nekim istraživanjima rađenim za potrebe stranaka, raspoloženje Beograđana prema naprednjacima možda nije baš kao na republičkom nivou, ali svakako je u ozbiljnom porastu, birači DS-a sve više odlaze u apstinenciju, a naprednjaci bi nesumnjivo dobili demokrate na nivou grada kada je o stranačkom odmeravanju snaga reč. Drugačije se, međutim, računa kad su u pitanju pojedinci. Beograđani su naime navikli da bez obzira na izborni zakon prilikom glasanja vode računa o stranačkim kandidatima za gradonačelnika te iako u suštini glasaju za stranku, presudnu ulogu ima nosilac liste na gradskim izborima. To su jasno pokazali prošli izbori, republički i beogradski, kad je DS lošije prošao u Beogradu na republičkim izborima od rezultata koji je ostvario sa Draganom Đilasom kao nosiocem liste na beogradskim izborima, što je, kako smo kasnije saznali, Boris Tadić ozbiljno zamerio beogradskim demokratama i Đilasu lično. Tako bi, u duelu sa Nebojšom Stefanovićem, Aleksandrom Antićem ili bilo kim trećim, Dragan Đilas gradske izbore dobio, ali bi u svakom drugom depersonalizovanom stranačkom okršaju SNS odneo nesumnjivu pobedu, tvrde rejting eksperti. Zna ovo i Dragan Đilas pa je pre nego što je i zvanično smenjen u Skupštini Beograda poručio da će se ponovo kandidovati na izborima za prvog čoveka grada, kad god budu raspisani. Ponovio je da smatra da su neposredni izbori najbolji način da Beograđani glasaju i pokažu za koga su – da li su za Đilasa, Nebojšu Stefanovića ili bilo koga trećeg, prenele su agencije još jednom njegovo insistiranje na promeni izbornog zakona. Zanimljivo je da istraživanja potvrđuju da i Beograđani žele neposredno da biraju gradonačelnika, kao i da im se više dopada izlazak na izbore od smene prvog čoveka grada u parlamentu i uspostavljanja nove većine koja bi izabrala i novog gradonačelnika.

Profesor Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, međutim, za „Vreme“ reče da se u pristojnim zemljama izborni zakon ne menja u izbornoj godini, tj. pred izbore. Aktuelna vlast svakako neće menjati zakon, mada teško zbog pristojnosti. Kako reče Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, vladajuća koalicija nije sklona direktnom izboru gradonačelnika, „pa će očigledno biti zadržan ovaj način izbora koji počiva na proporcionalnom sistemu“. Zato što žele da u epicentru zadrže stranke, a ne ličnosti, dodaje Stanković. Bez obzira na to, naviknuti na personalizovane predizborne kampanje, jer glasaju za nosioca liste određene stranke, a ne odbornike za koje uglavnom ni čuli nisu, Beograđani su odavno stekli utisak da daju glas za gradonačelnika Beograda. To je osobenost gradskih izbora koja nema uporište u zakonu. „Vladajuća koalicija se zdušno trudi da tu osobenost umanji i relativizuje. Prvi korak u tome i jeste tabloidna kampanja koja je direktno usmerena na Đilasa, jer je jasno da je Đilas personifikacija tih izbora za Beograd. Zato ga je prvo trebalo diskreditovati, po tabloidima, u stranci, pa tek onda pokrenuti njegovu institucionalnu smenu“, kaže Stanković. Marko Blagojević iz Cesida nije siguran koji su tačno motivi da baš sad socijalisti i naprednjaci kreću na Đilasa, jer su to mogli da urade i pre godinu i po dana kad je pravljena republička vlast: „Da sam na njihovom mestu, Dragana Đilasa ne bih dirao zato što on sam sebe i onako slabi i zato odgovara vladajućoj koaliciji. DS ovakav kakav je sam po sebi im ide na ruku.“

Pritom, i Blagojević primećuje da se ne nudi nikakva alternativa Đilasu, dakle nema potencijalnog zamenika Đilasa na tom mestu: „Ili ga ja bar ne vidim. Na nivou grada imamo kabinetski sistem vlasti. Gradonačelnik bira svoj tim i sva odgovornost je na njemu. On je nosilac izvršne vlasti, dakle ključne su sposobnosti onog ko je kandidat za tu funkciju, budući da to mesto zahteva više sposobnosti nego premijersko. Ko je gradonačelnik u kabinetskom sistemu vlasti je mnogo važnije nego ko je premijer u vladi. Dakle, to je drugačiji sistem nego što ga mi imamo na nivou Republike. A ni socijaliste ni naprednjake nismo čuli da kažu, u redu – Đilas je smenjen, mi nudimo ovo? Apsurd je to što je gradonačelnik nosilac izvršne vlasti, a ne bira se direktno. Međutim, praksa je pokazala da sistem u kojem se gradonačelnik bira direktno nije funkcionalan u Srbiji zbog toga što on jeste nosilac izvršne vlasti, ali izvršava odluke skupštine. Onda se događalo da skupština opstruira rad gradonačelnika, zato što je, recimo, gradonačelnik iz jedne partije, a skupštinska većina iz drugih partija. Gradonačelnik Beograda je treća funkcija u zemlji i logično bi bilo da to bude neki vrlo značajan čovek svake stranke koja pretenduje na tu funkciju.“

MY NAME IS DAČIĆ, MAČ ISUKANI: Elem, u trenutku pisanja ovog teksta (utorak, 24. septembar), na dan održavanja sednice gradske skupštine, znalo se jedino da Dragan Đilas više neće biti gradonačelnik, tj. da naprednjaci imaju većinu za svoju „operaciju Beograd“. Od 61 listića, koliko ih je podeljeno za glasanje (odbornici DS-a nisu učestvovali u glasanju mada su bili prisutni u sali), 60 glasova je bilo za smenu Dragana Đilasa. Bili su to odbornici SNS-a, koalicije SPS-JS, PUPS-a i DSS-a.

Dan ranije, posle sednice Predsedništva SNS-a o smeni vlasti u Beogradu, naprednjaci, iako su obećali, na kraju nisu kazali na koji način će se upravljati Beogradom do izbora novog gradonačelnika. Nebojša Stefanović, predsednik beogradskih naprednjaka, tom je prilikom samo potvrdio medijska saznanja da će izbora biti „u narednih šest meseci“. Rekao je da se na sastanku nisu bavili „komponovanjem vlasti kao Đilas 2008, ni prekomponovanjem“. Nego su smišljali „kako da građani žive bolje“ i ponovio slabo razumljivu floskulu da žele da pokažu da imaju „legalitet i legitimitet“.

Elem, da ostane zapisano i ovde. Inicijativu za smenu Dragana Đilasa formalno su u ponedeljak, 23. septembra, podneli odbornici SNS-a i DSS-a. Ivica Dačić je tog popodneva potvrdio da će SPS podržati inicijativu u Skupštini grada, podsetivši da je isto bilo i 2008. kad je SPS izigrao dogovor s radikalima i Koštunicom i napravio većinu s demokratama, jer je to bio Tadićev uslov za opstanak republičke vlasti demokrata i socijalista. „Navukao sam petogodišnju mržnju Vučića“, žalio se premijer na TV B92, poručivši Đilasu: „Ko se mačem služio, od mača će i poginuti…“ Tako je premijer Srbije konačno i sebi i nama rastumačio svoju ulogu poslednjih pet godina. On je isukani mač u rukama Tadića, Vučića i ko ga se već dohvati. Što je ipak svrsishodnije od uloge fikusa. Premijer kao da je želeo da nam dojavi: kao što ga je onomad Tadić ucenio da ukoliko ne izda Vučića nema ništa od koalicije u Nemanjinoj, sad ga je Vučić ucenio da ukoliko želi da ostane premijer i ministar MUP-a, mora da preda Đilasa. PUPS je dan-dva malo zatezao, ali im se, kako se priča, posle pretnje da bi mogli da lete iz Nemanjine 11 najednom razdanilo, pa je Milan Krkobabić izjavio da PUPS nije u „misiji zaštite Dragana Đilasa“ i rekao još koju o „odbrani principa“ što je bilo dovoljno da se zaključi da penzioneri neće kočiti smenu Đilasa. A Milan Krkobabić je posle kazao da je pristao da glasa za smenu jer mu je Vučić obećao da neće biti promene socijalne politike. Posle glasanja, odbornici su se razišli, kud koji. Za dogovor o modelu po kojem će funkcionisati prestonica do izbora Vučić, Dačić i Vojislav Koštunica imaju mesec dana da se dogovore. Kako je pisala beogradska štampa ovih dana, dva su scenarija u igri.

Po jednom bi se formirala nova, privremena vlada koja bi trajala najviše pola godine posle čega bi bili raspisani izbori. Po drugom, zbog nemogućnosti formiranja vlasti, Vlada Srbije bi uvela prinudnu upravu u Beogradu, što bi takođe na kraju dovelo do izbora, najkasnije marta sledeće godine. Eto, dakle, opet novog prostora za medijska raspričavanja narednih nedelja o tome šta hoće Vojislav Koštunica, a šta Ivica Dačić, i šta će na kraju odlučiti Aleksandar Vučić. Prinudna uprava za glavni grad nije baš popularna opcija, a neka oročena vladajuća većina na šest meseci sa novim predsednikom skupštine koji bi bio i v.d. gradonačelnika zasad je najverovatnija opcija. Kako bilo, prolongiranjem odluke o funkcionisanju grada i najavom izbora za šest meseci, izbija se jedini adut Draganu Đilasu iz ruku da se „svim demokratskim sredstvima“ bori protiv „prekrajanja izborne volje građana“. Zašto? Pa zato što je i sam izjavio da su izbori jedino rešenje u slučaju da ga više ne podržavaju njegovi dojučerašnji koalicioni partneri. A za mesec dana, čak i ako bude formirana privremena vlada s novom skupštinskom većinom, čini se da će proći trenutak u kojem je Đilas mogao da se poziva na kršenje izborne volje građana iz 2012. Ipak, opraštajući se od odbornika, Đilas je rekao da je ponosan na sve što je urađeno u poslednjih pet godina – mostove, škole, obdaništa, besplatne udžbenike, pomoć trudnicama i porodiljama, ukupan socijalni program… Rekao je i da Beograd mora da nastavi u istom smeru, i da ga plaše izjave koje stižu od opozicije da grad mora da promeni smer. Podsetio je da su ga smenili na dan kada je pre 13 godina, 24. septembra, demokratska Srbija pobedila onu koju su predstavljali Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić: „Na današnji dan menjate izbornu volju građana i smenjujete me sa mesta gradonačelnika.“

MUKE ĐILASOVE: Iako u beogradskoj čaršiji, političkoj i onoj drugoj, finansijskoj nije bilo nepoznato da Đilas namerava da proda svoju firmu „Dajrekt medija“, slučaj komedijant je namestio da on to i učini nedelju dana pošto je Vesna Pešić javno zatražila da on i Čedomir Jovanović prodaju svoje firme ako žele da se bave politikom. Ta je koincidencija dodatno uverila deo političke javnosti da Dragan Đilas baš ni po jednom političkom pitanju ne uspeva da nametne svoju inicijativu, nego je uvek u nekoj vrsti pasivne pozicije odbrane, što se smatra ključnim nedostatkom njegove politike uopšte. Slično, kad je Beograd u pitanju, bilo je dovoljno onih koji su smatrali da je u toku protekle godine Đilas morao da isprovocira svoju smenu sa mesta gradonačelnika. Jedan od dvojice demokrata koji su pristali da govore za „Vreme“ kaže da je najmanje dva razloga bilo za to: „Prvi, mogao bi se mnogo ranije aktivnije i ozbiljnije pozabaviti vođenjem stranke, što mu na kraju krajeva i sad iskreno želim, a drugi, verolomna smena i izigravanje izborne volje Beograđana mogla je poslužiti kao superlepak porazbijanog demokratskog tela i inicijalna kapisla za novoprobuđeni stranački aktivizam i energičnije opoziciono delovanje. Na šta se sada spremamo, samo što mi se čini da smo u debelom zakašnjenju. Ovako, i pojavljivanje Čedomira Jovanovića u Krunskoj, koji kao kakav spasilac treba iz mrtvih da podigne proevropski orijentisanu opoziciju takođe deluje kao poraz Dragana Đilasa.“ Dosta neuverljiva bila je i najava demokrata da će izbornu volju braniti uličnim protestima jer, čini se da je prekasno stigla.

Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, kaže da će kroz privremenu vladu ili prinudnu upravu Đilasu biti onemogućeno da koristi resurse Beograda u političkoj kampanji: „Kod nas postoji loša praksa da se političari na vlasti bez obzira na to da li su u gradu, republici ili pokrajini identifikuju sa razvojnim projektima i dostignućima gradske ili druge uprave, smatrajući da ono što se radi novcem poreskih obveznika zapravo oni rade. Naprednjaci i socijalisti ovim potezom žele da mu vežu ruke, a verovatno će ići i na nova medijska kreiranja afera što je lakše kad je razvlašćen, nego kad je na vlasti. Privremena vlada je taktički potez kojim se Đilasu samo još više umanjuju šanse.“

Đilas je napadnut sa svih strana i u tabloidnom medijsko-političkom ratu i institucionalno u Skupštini Beograda, i iznutra u samoj stranci, kaže Stanković, a s tim se slaže i prvi demokrata. Politička čaršija se zabavlja pričama o smeni Đilasovoj u DS-u, povratku Borisa Tadića… Drugi demokrata smatra da nema napada unutar stranke i da će ova smena gradonačelnika samo pokazati pravo opoziciono lice stranke: „Nema govora o smeni Dragana Đilasa u stranci. Postoji malobrojna, legitimna grupa koja se ne slaže sa politikom DS-a i koja je na jedan nesrećan način u funkciji aktuelne vlasti. Postoji li alternativa Đilasu u stranci? Ne. Tadić daje veliki doprinos u radu stranke, doduše ne u javnosti. Vraćanje Borisa Tadića ne postoji čak ni kao ideja, osim možda kod nekoliko ljudi… Pritom, ljudi koji to predlažu misle o svojim pozicijama, a ne o Tadiću. Osim toga kad se u stranci dogode promene, protekne neko vreme, vraćanje na staro bi dovelo do njenog uništenja. Tako nešto je neizvodljivo. Stara nomenklatura kada bi se ponovo vratila, ne vidim kako bi poboljšala rad stranke i ojačala je, dovela do njenog rasta i bolje pozicije? Da li bi bili kvalitetniji u napadu na Vučića? Da li bi svojim biografijama osigurali uspeh DS-a? Odgovor na sva pitanja je NE. Samo treba videti ko su ljudi koji traže povratak na staro. I sve je jasno.“

Prvi demokrata na kraju dodaje da je prokletstvo Dragana Đilasa i Demokratske stranke što je on jedan od najboljih gradonačelnika Beograda poslednjih decenija, ali i najlošiji predsednik DS-a dosad: „Ili se za ovih godinu dana nije snašao. Prvo zato što se nije nametnuo kao predsednik. Zato smo u stalnom raskoraku i mi sa njim i on sa nama. Sada kad više nije gradonačelnik, od DS-a treba da dobije drugu šansu. Svi zaboravljaju da je on bio jedini pobednik od demokrata na prošlogodišnjim izborima.“

Nego, Nebojša Stefanović reče da naprednjaci razgovaraju o tome kako da Beograđani žive bolje. Pa, pašće i prvi sneg u gradu, i to najverovatnije za vakta te prinudne uprave ili privremene vlade, šta se već dogovore. A sneg u Beogradu ne pada da pokrije Košutnjak, nego da svakoj političkoj zverki pokaže tragove. I neko mora da ga očisti.

PROMENIO MIŠLJENJE: Milan Krkobabić foto: fonet

SVE PO DNEVNOM REDU: Skupština grada Beograda foto: fonet