Indeks na tržištu

„Pružili smo priliku fakultetima da se tržišno ponašaju. Ako privatni fakulteti cene svoj rad na nivou od četiri hiljade maraka, zašto državni fakultet, koji omogućava iste ili slične uslove, ne bi mogao da određuje sličnu cenu?“ upitao se prošle sedmice republički ministar prosvete Gašo Knežević, pošto je Vlada odobrila povećanje školarina za samofinansirajuće studente. Profesori univerziteta ponovili su posle toga da ni nove cene studija ne pokrivaju realne troškove, ali da je „još rano za tržišno ponašanje“. Roditeljima budućih studenata prepušteno je da se za to vreme pitaju odakle da stvore 126.000, 100.000, 60.000, 48.000 ili u najboljem slučaju 15.000 dinara koliko treba izdvojiti za studije na Tehnološko-metalurškom, Matematičkom, Fakultetu organizacionih nauka, Fakultetu muzičke umetnosti ili na Pravnom fakultetu.

RAČUNICA: Cene, koje se u našim uslovima graniče sa naučnom fantastikom, formirane su tako što su sami fakulteti, imajući u vidu specifičnosti nauka kojima se bave, prosledili Ministarstvu dopis sa predloženom sumom. Pošto koordinacije među fakultetima nije bilo, dogodilo se da je Hemijski fakultet (koji inače ima najveće izdatke zbog eksperimenata koje studenti moraju da obave) predložio cenu za čitavih 14.000 dinara nižu od Filozofskog fakulteta, dok su studije na Pravnom fakultetu duplo jeftinije od studija na Filološkom iako su troškovi približno isti. Čudnih razlika ima i na Univerzitetu umetnosti: studenti Fakulteta dramskih umetnosti trebalo bi da plate duplo veći iznos od kolega na Muzičkoj akademiji! U razgovoru za „Vreme“, rektor Beogradskog univerziteta Marija Bogdanović to objašnjava činjenicom da je povećanje cena izvršeno bez konsultacija sa Univerzitetom, odnosno da nije bilo sednice Nastavno-naučnog veća na kojoj bi se utvrdila jedinstvena metodologija za izračunavanje cena i videlo se da li su te cene snošljive za studente.

Fakultetima je, dakle, bilo prepušteno da sami izračunavaju koliko im je novca potrebno – u slučaju Matematičkog fakulteta to je, kako saznajemo, izvedeno tako što su ukupna sredstva koja je prošle školske godine Fakultet dobio iz budžeta podeljena sa brojem studenata. Ukoliko su i drugi do konačnog iznosa dolazili na isti način, a uzevši u obzir da je predložene cene Vlada već prihvatila, može se zaključiti da će njihov ovogodišnji prihod od samofinansirajućih studenata zavisiti samo od toga koliko su novca uspeli da obezbede prošle godine. Odnosno, zavisiće od toga koliko im je sredstava namenjivala prethodna republička vlast. Problem je, naravno, što će se činjenica da je neki fakultet ranije bio u naročitoj (finansijskoj) milosti, ili činjenica da neki fakultet po prirodi stvari ima mali broj studenata obiti o glave ni krivih ni dužnih brucoša. Naime, za samofinansirajuće studente koji su upisali fakultet pre ove školske godine važiće stare cene. Zašto je sve to tako? „Tokom prethodnih nekoliko godina, na fakultete je radi očuvanja socijalnog mira upisano previše studenata. Na Pravnom i Ekonomskom upisano je čak po 3000, iako je i hiljadu previše. Nova garnitura na vlasti želela je da uvede neki red i nove cene su došle kao dobar izgovor. Međutim, ta mera, kao i ostale koje su izvučene iz konteksta, postaje kontraproduktivna – ne može se povećavati školarina ukoliko ne postoje stipendije kojima bi se školovanje plaćalo. Sve to nije dobro promišljeno i liči na taktički potez kojim će se malo uzmuvati duhovi i ljudi naterati na razmišljanje o školstvu. Postoji naravno i mogućnost da se ovim samo skreće pažnja javnosti u situaciji kada novi zakon o univerzitetu nije provučen ‘glatko’ kako je planirano“, kaže za naš list profesor Beogradskog univerziteta koji je želeo da ostane anoniman.

Kakvi god bili razlozi za njihovo višestruko povećavanje, nove cene su usvojene – Ministarstvo prosvete predvidelo je mogućnost da one budu snižene, a na sastanku prodekana beogradskih fakulteta predloženo je i da budu usklađene po srodnosti fakulteta. Ostaje, međutim, pitanje koliko će prosečnoj jugoslovenskoj porodici značiti da za školarinu umesto 100 plati 50.000 dinara. U odnosu na prosečnu platu od 3000 dinara, i jedna i druga suma podjednako su nedostižne. S druge strane, fakulteti će se opet naći u situaciji u kojoj su bili i ranije. „Veliki deo kolega smatra da je vreme za ekonomske cene, ali tek kada se sve stabilizuje. Ne možete sada prelomiti i ponašati se kao da je neko ovde mogao ranije da uštedi za školovanje svoje dece. Ove cene jesu blizu realnih, ali ni one ne pokrivaju troškove nastave jer je i pri njihovom izračunavanju uzeta u obzir opšta ekonomska situacija“, objašnjava za „Vreme“ rektor Univerziteta umetnosti Milena Dragićević- Šešić.

RASPODELA: Osim visine školarine za samofinansirajuće studente, fakulteti su ove godine predlagali i broj budžetskih i samofinansirajućih studenata. Ministarstvo prosvete saopštilo je da je zbog želje da se na najbolji način iskoriste sredstva kojima se raspolagalo napravljeno istraživanje o odnosu upisanih i diplomiranih studenata (odnosno o propusnosti i efikasnosti fakulteta) – na osnovu tih rezultata i podataka o kapacitetima pojedinih fakulteta doneta je odluka o broju studenata za upis. Pošto se smatralo da je „obaveza države da finansira najviše studenata tamo gde je propusnost najveća“, fakulteti čiji studenti studije završavaju u predviđenom roku, dobili su pravo na najmanji broj samofinansirajućih brucoša. I tu dolazimo do novog problema – od 83 fakulteta u Srbiji, njih deset nije dobilo dozvolu da upiše nijednog samofinansirajućeg studenta, a dosta je onih gde je taj broj znatno manji od traženog.

„U Ministarstvu su nam rekli da spadamo u grupu efikasnih fakulteta, da nam je prosek studiranja nizak, da država smatra da su naši studenti kvalitetniji i da zato žele da stimulišu one koji će se školovati o državnom trošku. To je tačno sa njihovog gledišta i to možemo da prihvatimo, ali naš problem je što mi trenutno od Ministarstva dobijamo samo 26.000 dinara po studentu godišnje u bruto iznosu, a nedostaje nam 40 nastavnika u odnosu na broj studenata“, ovako je situaciju na Arhitektonskom fakultetu prošle sedmice opisao prodekan za nastavu Milan Savić. U Ministarstvo su stizale i druge pritužbe koje su se svodile na tvrdnje da su najbolji fakulteti u stvari kažnjeni time što će morati da se oslanjaju isključivo na ono što im se dodeli iz budžeta.

Ističući da i fakulteti Univerziteta umetnosti imaju relativno malo samofinansirajućih studenata, Milena Dragićević-Šešić napominje da pravi problem ipak nije u broju: „Problem je u tome da li će Ministarstvo moći da finansira nastavu. Ta sredstva su i do sada morala da stižu automatski, ali nisu stizala. Mi nismo u situaciji da tražimo novac za neki ekstra projekat, kad za svaku vreću cementa i za svaku filmsku traku moramo da urgiramo i čekamo. Ipak, ovogodišnji dogovor shvatili smo kao obavezu Ministarstva i nismo smatrali da bi trebalo da protestujemo. Ako su nas ‘nagradili’, onda treba i da nas faktički nagrade.“ Kako će im to poći za rukom ne zna se, pošto sredstva iz budžeta ni do sada nisu bila dovoljna: poznato je da se mnogim fakultetima gomilaju čak i računi za struju i telefon i da, čim Ministarstvo uplati novac za profesorske plate, ta sredstva bivaju automatski „skinuta“ sa računa zbog podmirivanja dugova. U tom smislu, svojevrstan rekorder jeste Tehnološko-metalurški fakultet čija su dugovanja (prema rečima prorektora za finansije Beogradskog univerziteta) oko osam miliona dinara, a godišnja primanja iz budžeta 1,2 miliona.

REŠENJA: Iz svega što je ovih dana rečeno o poskupljenju školarine za samofinansirajuće studente, dalo bi se zaključiti da neko mora da se nađe pred problemom: ili roditelji budućih studenata ili fakulteti. Prema rečima Marije Bogdanović, Vlada će time morati da se pozabavi ozbiljnije nego do sada jer „nezadovoljstvo na Univerzitetu tinja“: „Ministarstvo ne oseća naše nezadovoljstvo jer smo cele godine zdušno obavljali nastavu, ali to ipak ne znači da je stanje sjajno. Vlada će valjda biti dovoljno razumna da nas ne gura na marginu. Jedno vreme pričalo se kako je prosveta prioritet, a sada o tome ne govori više niko jer su kod nas sve delatnosti prioritetne. Iako čovek mora biti realan i iako imam razumevanja za opštu situaciju, pozivam ministra Đelića da malo razmisli kako je u ovim okolnostima moguće da jedan profesor univerziteta školuje decu.“ I Milena Dragićević-Šešić smatra da je situacija delikatna, ali da bi se mogla rešiti i na neki drugi način osim pukog povećavanja cena. Prema njenim rečima, trebalo bi smanjiti broj studenata, redukovati univerzitetsku mrežu i spojiti univerzitete u unutrašnjosti, ali i pozabaviti se problemom „večitih studenata“: „Nigde u svetu nije praksa da se u proseku studira po osam godina, da se godine gube, da se ne dolazi na nastavu. Kod nas se studije shvataju neozbiljno i zato mislim da bi teret finansijske reforme trebalo da podnesu studenti koji obnavljaju godinu, a da se brucoši oslobode plaćanja.“ U okviru Univerziteta umetnosti predloženo je i da umesto drastičnog povećanja cena svaki student uplaćuje godišnju upisninu u vrednosti 200 nemačkih maraka, ali ova inicijativa nije bila razmatrana u nadležnim institucijama.

Pored univerzitetskih profesora, na dramatičnu situaciju pažnju su tokom poslednjih nekoliko dana skretali i studenti, a oglasili su se predstavnici više studentskih organizacija sa najavama mogućih protesta. Sve to zajedno nije baš mnogo uznemirilo Ministarstvo: na pitanje da li se plaši protesta, Gašo Knežević odgovora da je „spreman da ih podnese, jer smatra da se borimo za tržišnu ekonomiju“. Problem, naravno, ostaje to što tržišna ekonomija podrazumeva da se za određenu cenu prodaje roba određenog kvaliteta i da se polovni jugo ne može prodavati po ceni novijeg tipa mercedesa. U ovom trenutku, fakulteti u Srbiji, osim stare slave i uglavnom dobre prohodnosti u inostranstvu, nude: hladne učionice, zastarele udžbenike, pokvarene uređaje neophodne za nastavu, a ponekad su problematični čak i tradicionalni sunđer i kreda. Prebukiranost fakulteta doprinela je tome da i profesorski kadar postaje diskutabilan – na dvočasovne konsultacije kod jednog profesora Fakulteta organizacionih nauka pojavilo se nedavno oko 500 studenata. Prosta računica pokazuje da je za svakog od njih profesor teoretski mogao da izdvoji oko 14 sekundi!

Prema rečima Milene Dragićević-Šešić, ohrabrujuće jeste to što je ove godine „prvi put umesto iznošenja emocionalnih argumenata racionalno izračunat broj samofinansirajućih studenata i prolaznosti fakulteta“. Nade dakle ima, ali samo ukoliko se i dalje bude racionalno razmišljalo i ukoliko Ministarstvo/fakulteti požure da racionalno izračunaju koliko zaista koštaju sunđer i kreda, kao i usluga u trajanju od 14 sekundi. Tada će verovatno svi biti spremni za „tržišno ponašanje“ sa svim elementima koje ono podrazumeva.