Haško prase

Novinari koji vode pretponoćne informativne emisije na nekim radio-stanicama obraćaju se poslednjih dana slušaocima s mnogo više opreza nego obično. U najavi emisija kojim se obično sumiraju dnevni događaji odnedavno se, odmah posle špice, obavezno napomene da je reč o vestima koje su „do ovog trenutka obeležile dan“. Ono „do ovog trenutka“ pominje se čisto iz predostrožnosti da neposredno pred ponoć ne poleti neki vanredni avion za Hag. Uoči 31. marta, kada se u Vašingtonu odlučuje o nastavku ekonomske pomoći SRJ i kada ističe rok u kome se od Beograda očekuje da u Hag pošalje nekoga s liste optuženih za ratne zločine, u svim beogradskim redakcijama pojačane su i noćne smene.

Da bi se zaslužile američke pare, kao i američka podrška u raznim svetskim finansijskim institucijama (i jedno i drugo se ovde pominje kao kiseonik za reforme), od SRJ je traženo nekoliko stvari: da donese zakon o zaštiti nacionalnih manjina (urađeno mnogo pre Hrvatske koja takav zakon, na primer, još nema); da obustavi finansijsku pomoć vojsci RS (obustavljeno); da iz zatvora u Srbiji na Kosovo „dislocira“ zatvorenike Albance (prošlog utorka dislocirano njih 146); i da nastavi saradnju s Haškim sudom (tek što nije). Nekoliko dana pre isteka roka koji pojedini političari predstavljaju i kao novi američki ultimatum, pozicija zvaničnog Beograda liči pomalo na poziciju seljaka koji se neposredno uoči slave glasno vajka kako ima sve spremno za goste, samo mu fali prase. Sasvim je moguće da u trenutku kada se ovaj tekst bude našao pred čitaocima (četvrtak 28. mart) i ono haško prase ipak bude pronađeno. Možda i više od jednog.

Do domaće javnosti koja se već navikla da se nekoliko puta godišnje uoči važnih datuma najede straha da će strana pomoć izostati, stižu ovih dana različite najave o tome šta će se ovog puta zaista dogoditi. Pojedini vašingtonski dopisnici javili su da je Beograd već prilično okasnio s ispunjavanjem obaveza i da će, bez obzira na tok događaja do 31. marta, odgovor američke administracije kada su pare u pitanju biti navodno negativan, u čemu inače nema baš previše logike. Ima, naravno, i sasvim drugačijih razmišljanja po kojima navodno Sjedinjene Američke Države i ne stežu baš toliko kragnu, odnosno, da pritisak i nije tako veliki jer je dobar deo uslova za pomoć već ispunjen.

Ne isključuje se ni mogućnost da Vašington prećutno odobri ovdašnjim vlastima još koji dan preko zadatog roka za slanje nekoga od optuženih u Hag. Afera Perišić u kojoj je, kako se tvrdi, potpredsednik vlade špijunirao u korist SAD, kombinovana s ispunjavanjem američkih preduslova za finansijsku pomoć u zadnji čas, ostavlja utisak da ovdašnjim vlastima gaće same spadaju na pomen Vašingtona. Po ovoj teoriji Amerikanci su navodno svesni da su preko afere Perišić i sami otežali položaj srpskih vlasti pa bi mogli i da pokažu izvesnu dozu „razumevanja“ za novonastalu situaciju. Slanje optuženih nekoliko dana posle roka moglo bi možda bar delu domaće javnosti da sugeriše kako se ovde (kao) niko ne trza na rokove i ultimatume i kako nikako ne stoji ona pakosna primedba da je gospođa Del Ponte za sada najozbiljniji „strateški partner“ Beograda, a potencijalni ratni zločinci, uz maline, jedini ozbiljniji izvozni proizvod. Iz mnogo razloga, uz ovakva predviđanja trebalo bi ostaviti i nešto širu marginu za eventualnu grešku. Srpski premijer Zoran Đinđić obećao je nekoliko puta proteklih dana da će njegova vlada do predviđenog roka ponovo zagaziti u tu hladnu vodu haških izručenja, i to na način koji bi u očima sveta bitno mogao da popravi sliku o spremnosti ovdašnjih vlasti da sarađuju s Hagom.

Iako bi se ulazak u novi haški cajtnot mogao pre svega pravdati predugim nadgornjavanjem oko donošenja zakona o saradnji s Tribunalom, on je istovremeno i posledica prilično naivnog verovanja mnogih ovdašnjih političara da će posle odlaska Slobodana Miloševića u zatvor u Ševeningenu prestati pritisci na SRJ da nastavi da tamo šalje i ostale s liste optuženih. U julu prošle godine otvoreno se govorilo kako smo mi svoj deo posla uglavnom završili i kako s Miloševićem daleko od kuće nastupa vreme suočavanja s istinom, katarze, pomirenja i gledanja TV prenosa „procesa stoleća“. Osam meseci kasnije stvari stoje prilično drugačije: iz Haga poručuju da SRJ ni izbliza nije ispunila ono što se od nje zahteva, proces Miloševiću ide prilično traljavo tako da oko 25 odsto stanovništva danas o njemu misli nešto bolje nego pre početka suđenja, a od isceliteljske uloge Suda još zadugo neće biti ništa. Bar tako pokazuju istraživanja javnog mnjenja po kojima je Tribunal jedina međunarodna institucija čija popularnost neprekidno pada (čak je i NATO nešto popravio rejting). Bez zakona o saradnji s Hagom ostala je i dilema po kojem se kriterijumu isporučuju optuženi, odnosno, zašto su ljudi s iste liste optuženih različito tretirani. I ko je taj koji može da okrene telefon i kaže – pošalji ovoga, nemoj onoga.

Istraživanja takođe pokazuju (Medium Index Gallup Yugoslavia) da otprilike tridesetak odsto stanovništva smatra da Milan Milutinović, Nikola Šainović, Vlajko Stojiljković ili general Dragoljub Ojdanić moraju bezuslovno da budu isporučeni, nešto više od 20 odsto smatra da bi to trebalo učiniti zbog pretnje sankcijama, dok oko 30 procenata tvrdi da ih ne bi trebalo isporučiti Hagu ni po koju cenu. Na osnovu toga moglo bi se na prvi pogled zaključiti kako ispunjavanje obaveza oko Haga i ne predstavlja previše visok rizik. U slučaju Radovana Karadžića i Ratka Mladića stvari stoje nešto drugačije – za njihovo bezuslovno izručenje zalaže se 20 odsto ispitanika, dok 40 procenata smatra da ih ne bi trebalo isporučivati čak ni po cenu sankcija.

Rok uskoro ističe, obaveze se moraju poštovati, idu izbori, u Srbiji svi računaju ne samo šta ćemo dobiti već i koliko može da košta.