Haške igre

U igri asocijacija u studiju RTS-a predsednik Vojislav Koštunica kaže da mu je prošlo kroz glavu da je tog dana 27. mart. Žaoka! Neko je negde poskočio sa stolice (kad donosi svoje odluke, srpska vlada zaista nimalo ne misli o neugodnim istorijskim kontrapunktima). Vlada Republike Srbije je tog dana, u sredu 27. marta donela odluku o direktnoj primeni Statuta Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine i postupanju državnih organa Srbije po tom statutu, koja će se primenjivati do donošenja zakona o saradnji s Haškim sudom. Vlada je to učinila pošto je obaveštena da će Ustavni sud Jugoslavije najverovatnije poništiti onu vladinu vidovdansku odluku po kojoj je u Hag izručen Slobodan Milošević.

U drami koja je krajem prošlog juna eskalirala, politička kriza je dovela do pada savezne vlade Zorana Žižića, u Hagu su otvarali šampanjac, DOS je dobrano napukao, a jugoslovenski neoliberalni reformatori su se zadovoljni vratili sa donatorske konferencije a premijer Đinđić je privremeno izgubio četvrtinu pristalica (po istraživanju CPIJM-a, od jula do septembra 2001, rejting mu je pao sa 12 na 9 odsto, što je posle popravio).

DRŽAVNI ORGAN: Šest meseci posle toga, u oktobru 2001, jedno izručenje rezultiralo je pobunom Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije, završilo se obećanjem da oni više neće hapsiti.

Pet meseci posle toga, 29. marta, na pitanje novinara hoće li Ministarstvo unutrašnjih poslova postupiti po Uredbi Vlade Srbije kada je u pitanju izručenje osumnjičenih Haškom tribunalu, srpski ministar policije je u Valjevu rekao da je MUP „državni organ koji ima zakonom određene obaveze i on je u obavezi da izvršava sve odluke Vlade kojoj pripada i Ministarstva pravosuđa“.

I srpski premijer Đinđić najavio je mogućnost da neki od optuženih budu isporučeni Haškom tribunalu „u naredna tri do četiri dana“. Predsednik Vlade Srbije upozorio je i da će posledica nesaradnje s ovim sudom biti spoljni zid sankcija.

U senci 31. marta, roka u kome je američki državni sekretar (čeka i gleda) trebalo da referiše Kongresu o tome da li Beograd ispunjava uslove za nastavak pomoći, izjašnjavanje o Haškom sudu ličilo je potom na izjašnjavanje o rezoluciji IB-a.

Kosta Čavoški, a potom i DSS skreću pažnju da statut Haškog suda nije preveden i objavljen u „Službenom listu Srbije“, pa nadležna lica koja ne znaju engleski teško da po njemu mogu postupati. Grupa profesora Pravnog fakulteta oštro je kritikovala odluku Vlade Srbije o direktnoj primeni pravila Haškog suda. Profesor Ljubiša Lazarević izjavio je u tom kontekstu da ovo uopšte nije pravna država.

Potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus uputio je poziv predsedniku SRJ i DSS-u da pomognu srpskoj vladi da se reši pitanje saradnje s Haškim tribunalom. Iz DSS-a su odgovorili da je Labus i sam kriv za nastalu situaciju jer je u Predsedništvu DOS-a glasao protiv toga da se ta materija uredi zakonom. Na pitanje o Haškom tribunalu Koštunica kaže da mu se od pristrasnosti tog suda prevrće stomak, ali da se sarađivati mora.

NEDELJNI KOMAD: U nedelju uveče, tri dana po donošenju vladine uredbe, najavljeno je da će se u Vladi Srbije održati konsultacije državnih funkcionera DOS-a. Verovalo se da će te noći neko biti izručen. Pre početka tih konsultacija, u kojima su učestvovali Zoran Đinđić, republički premijer, Nebojša Čović i Žarko Korać, potpredsednici Vlade Srbije, i zvaničnici saveznih organa Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Jugoslavije, i Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova SRJ. Đinđić je u drugom dnevniku RTS-a napao Vojislava Koštunicu za opstrukciju saradnje s Haškim sudom, tvrdio je da predsednik SRJ „ne samo da beži od svog dela odgovornosti o saradnji sa sudom u Hagu, nego vodi aktivnu kampanju protiv toga već godinu i po dana, a sve verujući da će republička vlada da odradi ‘prljav posao’ i da će on i njegova stranka (DSS) na tuđi račun da skupljaju političke poene“.

Petnaest minuta posle ponoći novinarima se kratko obratio Vladan Batić koji u Đinđićevom taboru prednjači u napadu na Koštunicu, koji je naglasio da se zemlja nalazi u najvećoj krizi od 5. oktobra, da će zbog neregulisanog pitanja saradnje s Hagom za šest časova biti uvedene privremene sankcije koje će, ukoliko se ne reši ovo pitanje, SAD 8. aprila ozvaničiti; a to znači izolaciju, bedu, glasanje Amerike protiv SRJ u MMF-u, Svetskoj banci a time i u Pariskom klubu, Partnerstvu za mir, kao i odstupanje od evropskih integracija.

Najavljeno je da će zasedati savezna vlada koja će se izjasniti o dosadašnjim potezima republičke vlade i pokušati da razgovara s predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom da se (bez „ali“) izjasni da li je za saradnju s Hagom ili za sankcije. Đinđić je u toku sutrašnjeg dana pojačao napad na predsednika SRJ dr Vojislava Koštunicu najoštrije dosad, optuživši ga za „licemeran i kukavički odnos prema Hagu“, uz napomenu da to „više ne može da se toleriše“.

OSAMNAEST MESECI: Koštunica je bio u neugodnoj poziciji jer posle osamnaest meseci nije uspeo da ispuni ono što je kao šef države obećao, da se odnosi s Hagom urede zakonom.

Koštuničin DSS je u decembru prošle godine podneo dva predloga zakona o saradnji s Haškim tribunalom, jedan na saveznom nivou, koji govori o saradnji, i jedan na republičkom, koji govori o izručenju. To je trebalo da zadovolji poslanike SNP-a koji su bili za neki vid saradnje s Haškim sudom, ali nisu bili za to da se reč izručenje pominje u zakonu za koji će oni glasati. SNP je najavio da bi za takav zakon mogao glasati, ali taj predlog je ocenila kao negativan haška tužiteljica Karla del Ponte okarakterisavši ga kao instrument otežavanja izručenja, pa su ga u DOS-u odbacivali uz razna obrazloženja.

Prethodni predlog koji je posle nekoliko verzija sačinio profesor Momčilo Grubač nije prošlog proleća prošao rampu SNP-a. Slična materija pretočena je potom u uredbu savezne vlade, koju je odobravao i predsednik SRJ Koštunica, ali tu uredbu je poništio Savezni ustavni sud, posle čega je usledila odluka srpske vlade o direktnoj saradnji, koju je taj sud posle deset meseci takođe osporio, da bi Vlada donela istu odluku ponovo pozivajući se i na činjenicu da je SRJ ratifikovala ugovor o formiranju stalnog (rimskog) krivičnog suda.

U februaru je formirana još jedna radna grupa koja je trebalo da sačini prihvatljiv tekst zakona uzimajući u obzir i predlog DSS-a. Gradimir Nalić, kao predstavnik DSS-a, tada je govorio da je DSS spreman da prihvati amandmane koji bi olakšali uslove ove saradnje, ali se i njemu i DSS-u prebacivalo da u stvari ne žele da se zakon donese. SNP u početku te rasprave nije konsultovan, da bi se po njegovom uključenju stvar raspala u svađi s nejasnim povodom i propao je još jedan polugotov zakonski predlog (Vesne Rakić Vodinelić).

Aleksandar Lojpur je pre najnovije erupcije krize preporučivao da Demokratska stranka Srbije svoj predlog zakona izmeni u pravcu koji sugerišu razgovori na radnoj grupi ili da podnese novi.

Ministarstvo pravde Srbije je, kad je došlo do svađe u DOS-u, izašlo s jednim predlogom saveznog zakona koji daje okvire saradnje, ali ni taj predlog nije imao podršku SNP-a i nije ni ušao u proceduru. Predsednik Veća građana Dragoljub Mićunović od tog trenutka govori (a to je ponavljao ovih dana) da neće staviti na glasanje nijedan predlog koji nema unapred obezbeđenu većinu, jer SR Jugoslavija ne može sebi da priušti da u svetskim medijima osvane naslov koji govori da je jugoslovenska skupština odbila zakon o saradnji s Haškim sudom.

ZGODNA TEMA: Umesto u parlamentu, svađa je eskalirala po hodnicima, kabinetima, TV studijima…

Postoji nekoliko vidljivih uzroka koji su naveli vladu da ofanzivom na Koštunicu predupredi neprijatnosti koje prate izručenja Hagu. Posle hapšenja generala Perišića srpska vlada se našla u veoma neugodnoj poziciji, i tu neprijatnost je jedno vreme zabašurivala napadima na generala Tomića, na Miloševićeve ljude, na hardlajnere, na nameštaljku, zaveru, prisluškivanje, Iliju Čvorovića i, naravno, na Vojislava Koštunicu. Moralo je da dođe do promene teme. S druge strane, vlada je realno morala biti zabrinuta zbog mogućnosti da Vašington preduzme mere protiv Beograda i oteža pregovore koji čekaju jugoslovenske reformiste. Nije verovatno da se plašila nekih naročitih masovnih reakcija.

Uz to G17 ulazi u izbornu utakmicu (ističu Labusa za predsedničkog kandidata), pa su dobro zagrejali tu hašku priču, inače dosadni kao čas MPV-a (moralno političko vaspitanje, JNA 1968).

Pošto se u stranim medijima uz Đinđićevo ime često dodaje epitet „proevropski reformator“, a uz Koštuničino „umereni nacionalista“, srpska vlada je pokušavala da se u inostranstvu još malo preporuči predstavljajući Koštunicu kao prepreku saradnje, a u zemlji kao izolacionistu koji će nam navući sankcije.

On je obrazovan čovek i morao bi zarad opšteg dobra malo da popravi imidž u inostranstvu. Kao što bi i ovi mogli malo da se uzdrže i da sa više uvažavanja govore o profilu šefa svoje države.

Vašem hroničaru nisu potrebne uši generala Tomića da zaključi kako taj detinjasti i neozbiljni skadarlijski orkestar govori o svojim partnerima. Dosta njih ide sigurnim putem gubitka kredibiliteta.

Srpska vlada je mogla da bude zavedena i analizom, ovde mnogo objavljivanom, Međunarodne krizne grupe, inače prilično maliciozne kad je ova država u pitanju (pledirala za referendum u Crnoj Gori, za zatvaranje Trepče itd…), i najavom jednog od njenih analitičara da će Vašington negativno oceniti Beograd, da to faktički znači sankcije, ali da će za njih biti kriv Koštunica.

To je bio glup savet tipičnih „eksperata za Balkan“. Prvo, direktan uticaj na biračko telo ovde obično daje obrnute rezultate, mada zapadni političari i diplomate vole da ističu svoje favorite, dobre momke, itd… Drugo, greška koju je načinio taj otputovali „američki diplomata“ već je bila nanela teško nadoknadivu štetu srpskoj vladi, koja će morati jednog dana da objasni da li je i s koliko nužnog opreza s njim radila, a i da zapita svoje zapadne partnere zašto su se prema njoj tako neodgovorno poneli. U zemljama u kojima je stanje kao u našoj faktički je mala razlika između uloge američkog ambasadora i „guvernera“, ali, ipak, neophodno je pokazati malo osećanja za meru. Sve u svemu, pogoršanje odnosa na relaciji Beograd – Zapad najviše bi pogodilo one koji svoj imidž grade na donošenju dobrih vesti s međunarodnih konferencija, dakle Labusa, Đelića, Pitića i Dinkića. Nije, dakle, bilo teorijske mogućnosti da neko poveruje u pretnju da će srpska vlada ili grupa liberalnih ekonomista dozvoliti da građani okuse sankcije da bi napustili Koštunicu. To se videlo i po tome ko je bio najuzbuđeniji tokom ovog čina – upravo Labus, Đelić i Dinkić.

Uz to, realna vlast je koncentrisana u srpskoj vladi, ona je u krajnjoj instanci ta koja ima policiju i koja je napravila presedan pre deset meseci. Ko će u zemlji ili u inostranstvu verovati Đinđiću da je mogao da izruči bivšeg šefa države Slobodana Miloševića, a sad od Koštunice ne sme da izruči Vlajka Stojiljkovića?

Srpska vlada je najavila izručenje, a onda počela da se ljuti da to nije njen posao, da ona neće da radi prljav pandurski posao, itd… To je ukazivalo na mogućnost da je operacija negde zapela – ili policija bojkotuje ili su se traženi negde sklonili.

Iz Demokratske stranke Srbije odgovarali su da dr Đinđić „provocira uvođenje međunarodnih sankcija“, kao što je svojevremeno činio Slobodan Milošević, da kabinet republičkog premijera „pokušava da prikrije svoj neuspeh i odgovornost prebaci na druge“, prebacivalo mu se da ne može da primeni sopstvenu uredbu i da policija odbija da hapsi po toj vladinoj odluci, da je Đinđića uhvatila panika, da se igra državom, da spektaklima prikriva pad industrijske proizvodnje (januara 2001 – januara 2002. oko minus deset odsto), itd…

Za ponedeljak je bio zakazan nastavak sednice Vrhovnog saveta odbrane, koja je dugo trajala i na kojoj je Koštunica odbio da smeni šefa KOS-a generala Tomića, odnosno da slučaj Perišić, dalekosežno neprijatan po srpsku vladu, prepusti vojnim pravosudnim organima. Sutradan je vojni tužilac podsetio saveznu skupštinu da odluči o Perišićevom imunitetu.

Po okončanju te sednice VSO-a održana je kratka sednica savezne vlade koja je rezultirala zaključkom vlade (dakle dokumentom relativno niskog ranga), u kome se konstatuje da su opravdani sadašnji napori Vlade Republike Srbije da se pronađu modaliteti saradnje s Haškim tribunalom kojima se otklanjaju sankcije, pa savezna vlada poziva sve nadležne državne institucije u zemlji da urade sve što je u njihovoj moći da se izbegnu nove sankcije prema SRJ.

Savezna vlada je, dakle, ocenila opravdanim to što je srpska vlada, pozivajući se na član 135 republičkog ustava o zaštiti srpskih interesa, preuzela ingerencije savezne države i što namerava da izručuje u Hag i pored toga što po članu 90 republičkog ustava postoje mnogo veće prepreke za to nego što ih ima po saveznom ustavu.

Koštunica, posle objavljivanja saopštenja savezne vlade, u telefonskoj izjavi RTS-u podseća („po ko zna koji put“) da je on za saradnju s Haškim sudom, bez obzira na sve pravničke primedbe koje mogu da se upute toj ad hok osnovanoj instituciji, te konstatuje da savezna vlada još ima mogućnost da od savezne skupštine zatraži donošenje zakona po hitnom postupku, a to bi spadalo u njen zaključak o modalitetima saradnje, kako je i navedeno u saopštenju savezne vlade. Drugim rečima, uprkos pritisku Koštunica je odbio da pruži ličnu podršku odluci srpske vlade.

Optužbe za izolacionizam sudarale su se s prethodnom kritikom iz istih usta (Batić) za šurovanje sa Solanom i za veliku popustljivost u pregovorima o budućnosti federacije.

I pored toga što je Koštunica, objektivno gledano, „dao uhapsiti potpredsednika srpske vlade“, on međutim nije imao ni sredstava, niti manevarskog prostora, niti su međunarodne okolnosti to dozvoljavale da realizaciju te odluke na bilo koji praktičan način spreči. Uostalom, on je zarad projekta o očuvanju zajedničke države i njenog uključivanja u evropske institucije, za koji se zalaže po cenu povlačenja sa svih javnih funkcija, pokazao dosta fleksibilnosti s pomenutim Havijerom Solanom, čovekom o kome mora da misli isto kao o Medlin Olbrajt, s kojom je onomad jedva pristao da se pozdravi bez reči.

Nije bilo šanse da ta vrsta kampanje protiv njega rezultira nekim uspehom, ali, u opštem interesu, on nije smeo da daje povoda za nju. On nije političar bez fleksibilnosti i mogao bi malo da obuzda pravnički ego i da ne začikava baš svaki put „hašku partiju“, kao što bi mogao, i on i DSS, da se s više uvažavanja izražava o značajnim finansijskim pregovorima u centrima ekonomske i političke moći u koje ulaze Labus i ostali. Kad je nekada direktor Zastave Raković pregovarao s Fijatom i kad su iz jugoslovenske ambasade u Rimu počela neka mešetarenja, poslao je Boru Jovića u CK s porukom: „Poslali ste me u izvidnicu, a pucate mi u leđa…“

EVOLUCIJA: SNP, koji u crnogorskoj priči počinje da shvata značaj evropske podrške, daje neke znake prilagođavanja, pa podržava to što savezna vlada podržava napore republičke vlade i najavljuje da bi SNP mogao da glasa za zakon o saradnji s Haškim sudom, ali kaže (Žižić) da se pri tom ne misli na izručenja, nego na traženje „modaliteta saradnje“. Predsednik Crne Gore Milo Đukanović primećuje da je neobjašnjivo i neodgovorno to što koalicioni partneri u saveznom parlamentu do danas nisu pronašli formulu kako da urede saradnju s Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu, te da bi bilo neoprostivo da se bilo čijom greškom dogodi da se izgubi tempo u vraćanju Srbije i Crne Gore u međunarodnu zajednicu.

Nebojša Čović, potpredsednik republičke vlade, predlaže saveznoj vladi formiranje nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom u čijem sastavu bi se našli savezni i republički premijer, ministar odbrane, savezni i republički ministri pravde i policije. To bi bilo privremeno telo koje bi funkcionisalo dok se materija ne uredi zakonom. SPS osporava ustavnost i ovog predloga.

Đinđićeva strana posle toga konstatuje da je Koštunica „izolovan“ i ponovo se govori o tome da su hapšenja i izručenja pitanje sati ili dana. Špekulisalo se malo i o tome da će se savezna vlada sresti s predsednikom SRJ, radi traženja podrške, ali je Maršićanin rekao da Đinđić ne treba da čeka Koštuničinu podršku, već treba da sprovede odluku koju je sam već doneo. Veliku temperaturu izazvala je polemika u Skupštini Srbije o tome da li će se Koštunica obratiti na početku (što znači da će sedeti s Đinđićem i Labusom) ili na kraju zasedanja. Obratiće se na kraju u republičkoj, a podneće ekspoze u saveznoj skupštini.

PREDMETI: Republički ministar pravde Vladan Batić objasnio je da je republičko ministarstvo pravde sve optužnice (protiv Milutinovića, Šainovića, Stojiljkovića i Ojdanića) koje je dobilo od saveznog ministarstva pravde dostavilo srpskom MUP-u, gde će se odlučivati kada će i ko biti isporučen. Sadašnji savezni ministar pravde začuđeno će objašnjavati da on nije prosledio nikakve optužnice, već da je to znatno pre njega otišlo. Ispostavilo se da je optužnice Batiću prosledio još Momčilo Grubač dok je bio ministar pravde u vladi Zorana Žižića. Setićemo se kako je Batić te optužnice vraćao Grubaču kao šugavo kuče, ali su se posle nekako razjasnili. I u onom neusvojenom tzv. Grubačevom saveznom zakonu republički organi su bili zaduženi za sprovođenje odluka o izručenju.

Izgleda da je posle izručenja Slobodana Miloševića među nekim od političkih aktera zavladalo uverenje da će biti ostavljeni na miru. Ta prognoza nije bila dobra. Izbija, evo, već druga kriza, a pritisci se nastavljaju. Pominje se da među 32 optužena pred Haškim sudom 22 žive u SR Jugoslaviji. Haško tužilaštvo insistira na otvaranju vojnih arhiva i svoje probleme u procesu protiv Slobodana Miloševića zamagljuje obnavljanjem optužbi na račun Beograda. Kraj uslovljavanja, naravno, nije blizu. Po okončanju rada tog suda na Beograd će se vršiti pritisak da se suđenja organizuju kod kuće. U odbrani optuženih neće biti nevažno kakva će slika ostati o vojsci, narodu i državi. Sve to podrazumeva da se odnosi s tom u Srbiji neomiljenom institucijom urede na neki manje traumatičan način. Ovakvo cimanje i potresanje države svakih šest meseci neoprostiva je detinjarija, gora od mešanja vođenja države s vođenjem oštre izborne kampanje.