Gledam u oči onima koji mi prete

Ako iko može da posvedoči kroz šta prolaze novinarke i novinari na lokalu kada se usude da svoj posao rade profesionalno – izveštavajući u javnom interesu, a ne u interesu vlasti – onda je to Verica Marinčić, urednica portala IN Medija iz Inđije. Spisak pretnji i uvreda, kako u onlajn prostoru tako i na terenu, uz napade i SLAPP tužbe kojima je bila izložena, bolno jasno pokazuje šta znači baviti se novinarstvom u maloj sredini, u kojoj svi svakoga znaju, moć drži lokalni kabadahija, a institucije svoj posao obavljaju, u najmanju ruku, polovično. Ipak, Verica Marinčić tačno zna zašto se bavi novinarstvom, šta novinarstvo zapravo jeste i ima petlju da u tome istraje. Ozbiljnu petlju.

U ovom trenutku suočava se sa SLAPP tužbama – kaznu po jednoj presudi su platili, za tri su završene prvostepene presude pa se čeka apelacija, četiri još slede – čiji zaplet pomalo podseća na neku komediju Larija Čarlsa: naime, za vreme predizborne kampanje 2023, mladi karatisti su se našli na prijemu kod tadašnjeg predsednika opštine Inđija, Vladimira Gaka. Među poklonima za sportski uspeh dece našao se i med za potenciju “Fruškogorski skočko”. Portal In Medija je dobio tu informaciju odmah, ali su čekali da se završe izbori da je objave, kako se ne bi, kako Marinčić objašnjava, deca dalje zloupotrebljavala u političke svrhe. A onda, posle objavljivanja, počinju tužbe.

VERICA MARINČIĆ: Posle objavljivanja neki roditelji su se pobunili, malo i pretili, a onda nas i tužili. Ukupno sedam roditelja za osmoro dece. Oni su, naime, hteli da znaju kome to poklon nije odgovarao, a mi nismo želeli da tu informaciju otkrijemo. Tužbe su sastavljene tako da tvrde kako smo mi fotografijom – koja je preuzeta sa sajta opštine i koju su preneli i ostali lokalni mediji – zapravo targetirali i povredili decu. Sud je zauzeo stav da, iako je tekst istinit, takva fotografija ne sme da stoji ispod tog teksta zato što nije afirmativan. Na suđenju su deca izjavljivala kako su, nakon tog teksta, njihovi sportski uspesi pali u vodu, i da ih je selektor njihovog saveza ismevao. Tada sam rekla sudiji da ta priča ima širi kontekst, jer ako jedan selektor targetira i podsmeva se deci, onda tu nije problem fotografija. Ukratko, proglašeni smo krivim, platili smo kaznu po prvoj drugostepenoj presudi, apelacija je potvrdila iznos od 161300 dinara, a platili smo je zahvaljujući donacijama ljudi iz Inđije, iz Srbije, Evrope, pa i sveta. Dosta ljudi se odazvalo toj akciji. Moja pretpostavka je da će po svim tužbama presuda, kao i apelacija, biti iste kao kod ove prve.

“VREME”: Prethodnih godina si bila meta raznoraznih napada, izbacili su te i iz opštinske zgrade, gde su te i fizički napali, tu su i svakodnevne pretnje… Kakvo je stanje poslednjih meseci?

Iako je reč o istoj, vladajućoj stranci, u Inđiji se promenio predsednik opštine, i kada je reč o njemu i njegovim bliskim saradnicima, situacija je opuštenija. Sigurna sam, makar, da ne bi na mene javno fizički nasrnuli. A što se tiče javnog diskursa, tu je situacija otprilike ista – ima ljudi koji podržavaju i onih koji kritikuju naš rad, što je normalno, a ima i onih ekstrema koji pišu da smo ustaše, da nas treba ubiti, zaklati… Iako te stvari nisu normalne, mi smo se na njih navikli. Odlučili smo da preskačemo sudove, već da da na licu mesta raskrstimo to, oči u oči.

Kako to izgleda?

Recimo, pre neki dan sam videla čoveka koji godinama, pod svojim imenom i prezimenom, piše da smo ustaše i da nas treba pobiti, piše gde ko od nas živi, naše biografije… Kada sam otišla u policiji da se posavetujem da li da ga prijavim, u privatnom razgovoru mi je rečeno da je on bio u obezbeđenju Ratka Mladića, da ima vijetnamski sindrom i da je bolje da to ne radim. A on je nastavio po starom. Onda sam mu prišla dok je u kafiću sedeo sa prijateljima, i prilično glasno, da čuje pola grada, kazala sam mu da više to ne radi i da svako sledeće slovo na temu toga da smo ustaše, ili pretnja, neće biti ignorisano. Njegovi prijatelji su mi kasnije pretili na mrežama, ali znamo ko su. Tako da smo kolega i ja odlučili da se sa onima koji pišu pod imenom i prezimenom lično suočimo. A njima je mnogo lakše da budu drčni za tastaturom nego u javnom prostoru.

Za sve ove godine, postoje li primeri u tvom slučaju da su, kako glasi čuvena sintagma, institucije radile svoj posao?

Desilo se jednom, pre dve-tri godine, da mi je jedan čovek, koji inače nije blizak vlasti, pretio preko Fejsbuka (zbog teksta o lokalnom svešteniku koji je, pod dejstvom alkohola, napravio skandal u prodavnici). Prijavila sam ga, priznao je da je to uradio, ali nisam htela da tražim novčanu odštetu jer je čovek zidar i ima četvoro dece. I nije reč i novcu, već o tome da neko bude svestan da je preterao.

Takođe, sa policijom u Inđiji imamo veoma dobru i blisku saradnju – još od 2017. prošli smo sve tačke u vezi sa zaštitom i bezbednošću novinara i to funkcioniše odlično. Ta saradnja se pokazala i kada je policajac reagovao na licu mesta kada me je jedan stariji čovek udario pa mi vikao da sam ustaša, a napao je i mog kolegu. Mi nismo hteli da ga prijavimo – bilo mi ga je žao. Star je i zatrovan, kao da recituje naslove iz “Informera”. U gomili dece koja su protestovala noseći ikone i srpske zastave, on je video ustaše.

Ali pošto je ceo incident završio u medijima, rekli su nam da moramo da damo izjavu. To smo i učinili. I evo, pre neki dan smo kolega i ja dobili zvaničan dokaz da, u ime naroda, nismo ustaše!

Inače, policija zaista reaguje, ali problem nastaje u tužilaštvu. Recimo, kada sam izbačena iz opštine Inđija, tužilaštvo je odlučilo da je sve to bilo u redu. I pošto to, kako kaže tužiteljka, nije sporno, ja sada računam da sa tim papirom mogu ući gde god poželim, u neko javno preduzeće, i ako mi se neko ne svidi, uhvatim ga za uši i izbacim napolje.

Koje su još teškoće, i eventualno prednosti, ako ih uopšte ima, kada si novinarka na lokalu?

Mi smo ovde sami. Iako Inđija na papiru ima 16 registrovanih medija, u stvarnosti većina ne proizvodi ništa, ali ih ima na papiru i neki od njih dobijaju novac. Na terenu se sreću četiri novinarske ekipe i, nažalost, iako smo iz istog grada i kolege smo, mi smo dve strane. Niko od njih nikada, recimo u trenutku kada su mene izbacivali iz opštine, nije rekao ni jedno obično: “Ej, stani, pa to baš i nije u redu.”

To je i razlika između nas i, recimo, Beograda ili Novog Sada, gde postoji podrška i solidarnost među kolegama. Ovde je trebalo da dođe Vanja Đurić, tada novinarka N1, da stane u moju odbranu.

A opet, pored svega toga, postoji i jedan plus u celoj toj minus priči: svi mi u maloj sredini vrlo dobro znamo ko je ko, pa su i te reakcije uglavnom očekivane u skladu sa karakterima tih ljudi. Ali zato veliki odjek ima kada jedan lokalni medij u maloj zajednici podrže veliki nacionalni mediji kojima se veruje, kao i udruženja i asocijacije.

Istraživanja i ankete pokazuju da je položaj novinarki u Srbiji posebno loš – češće su izložene pretnjama, napadima na dva fronta: i kao novinarke, i kao žene. One češće razmišljaju da napuste profesiju. Kakvo je tvoje iskustvo?

Primetila sam ja da nešto nije u redu, ali to nisam odmah tumačila kao problem rodne prirode, dok mi kolega nije ukazao: odnos prema meni i prema njemu potpuno je drugačiji. Kada ja nešto pitam, bukvalno se čuje kolutanje očima čim otvorim usta, sve se vidi na licima, te facijalne ekspresije govore same. A kada pita on, iako odgovora i dalje nema, atmosfera je drugačija, tu su servilnost i makar neka kultura dijaloga.

Lično, svejedno mi je šta misle o meni jer ne mogu misliti lošije nego što ja mislim o njima, i to ne na prazno, već na osnovu onoga što rade. Samo su me dodatno uverili da jesu ženomrsci i da imaju ozbiljan problem sa ženama. Jednom je zamenik predsednika Skupštine opštine Inđija izjavio da neko piše o deci, a nema svoju, misleći na mene. Ili, recimo, blaćenje na račun mog izgleda, podočnjaka… Sve to su primitivne, niske i besmislene uvrede. Ako neko nema decu, znači li to da je manje vredan, da treba da ćuti? Mislim se, nema ni on mozga, pa opet daje sebi za pravo da priča o svemu.

Koje su strategije kojima se nosiš sa tim napadima koji, kako si ih opisala, nisu normalni, ali si njih maltene navikla?

To je do te mere postalo ustaljeno i svakodnevno da nemam vremena da se na tome zaustavljam ili da se time studiozno bavim. Ovo je vreme lančane reakcije: ti mi daš akciju, ja ti dam reakciju. Situacija u društvu je takva da ne želim da neko misli kako treba da se osvrćem po ulici zato što je neko nešto napisao, da razmišljam da li je, kad pas zalaje, neko došao da mi upadne u kuću, da li je mog oca, kad kasni 15 minuta iz šetnje, neko napao, udario kolima… Neću da živim u strahu. Ja nisam jadna, samo živim i radim u društvu u kojem žive i neki ljudi iskrivljenih psiha. Ni ja ni kolega nismo tipovi ličnosti koji će podviti rep i odustati. Znamo da radimo u interesu javnosti i zašto je važno da ljudi budu informisani o tome šta se događa.

Ovaj sistem gašenja medija, pritiskanja, zasipanja tužbama, vuče nam fokus na drugu stranu, da se plašimo, ka autocenzuri, ka tome da ne smemo da pitamo, da se krećemo, u krajnjem slučaju – da postojimo. Nema tačke u koju nisu čačnuli, meni je prelilo čašu kada su krenuli po grobovima, da vređaju naše mrtve.

Za one koji nam prete imenom i prezimenom, pogledaću ih oči u oči. A one koji nemaju hrabrosti čak ni da pišu pod svojim imenom, njih stvarno ne uzimam zaozbiljno.

Konačno, kako je baviti se novinarstvom u poslednjih nekoliko meseci? Je li nešto drugačije s obzirom na klimu u društvu?

Onog trenutka kada je pala nadstrešnica i kada je sve počelo da se odvija, napravili smo redakcijski sastanak i dogovorili se: ovog puta moramo da izaberemo stranu. Ja sam se bavila sportskim novinarstvom, uvek sam strastveno navijala za “Partizan” i nikada nisam na terenu pokazala simpatije, a došlo mi je mnogo puta da tapšem i navijam, ali novinarstvo to ne dozvoljava. Međutim, ovo je situacija – najteža za mojih dvadesetak godina u novinarstvu – u kojoj moraš jasno da se odrediš. Ne možemo da podržimo niti da ublažimo ono što se dešava građanima ove zemlje. Jer država nije vlast, država su građani.

Druga, mnogo lakša odluka, jeste da ne želimo da izveštavamo ni o čemu što Aleksandar Vučić radi, priča ili gde se pojavljuje. On za nas ne postoji od prvog marta, kada je izvređao kolege sa RTS.

Mi smo procenili da su ove odluke najbolje moguće za javnost.

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta odgovoran je isključivo nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.

Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.